Због љубави и посвећености очувању народних обичаја и фолклора, Звонимир Павковић из села Штипина код Књажевца добио је надимак Тимочки Вук. Пет деценија се бави културним стваралаштвом и сакупља народне песме, здравице, анегдоте, описује обичаје и живот свога места. Та обимна грађа биће објављена у монографији о селу Штипина, коју управо приводи крају. Не крије да му је узор Вук Стефановић Караџић. Поносан је на више од 2.000 јавних наступа, на којима је певао, говорио, рецитовао, глумио у земљи и иностранству.
Међу стотинак аматерских глумачких улога, од којих су многе у игроказима које је сам режирао, Павковић издваја прошлогодишњи наступ на београдском Фестивалу стваралаштва старијих „Златно доба”. Захваљујући овој манифестацији, Светска здравствена организација уврстила је Београд на листу „пријатељских градова за сениоре”.
– Овим наступом остварио сам животну жељу, јер сам први пут глумио у професионалном театру, на сцени Београдског драмског позоришта. Наступио сам у улози Вука Караџића који по Тимочкој крајини прикупља народне умотворине. Одиграо сам и монодраму „Лапот”, коју сам режирао, инспирисан истоименим романом Живојина Павловића – прича Павковић.
Павковић има и титулу најбољег Николетине Бурсаћа у аматерској категорији, а овенчан је и са четири „Грамота” награде, на такмичењу подунавских пензионера у Варни у Бугарској. Монологе и монодраме изводио је и на фестивалима у Румунији, Чешкој, Пољској, Македонији, БиХ, Хрватској. Успешне наступе забележио је широм Србије, од неготинских „Мокрањчевих дана”, преко александровачке „Жупске бербе”, „Купусијаде” у Мрчајевцима, до Кустендорфа и Гуче... У својој колекцији чува и две „Златне значке”, које су му доделили Културно просветна заједнице Србије и Фестивал културе младих Србије, троструку награду општине Књажевац за неговање традиције и развој аматеризма и „Мајсторско писмо” за беседништво на манифестацији „Чаша воде са извора”. Овенчан је и Наградом за животно дело за вишедеценијско стваралаштво на очувању културне баштине села 2009. године.
Звонимир је по образовању професор књижевности. Годинама је на челу Културно просветног друштва „Павле Петровић” из свог села, а све послове у вези са уметношћу и традицијом ради волонтерски, из љубави и ината.
– Инат се јавио када сам схватио да ово што радим више цене у свету и земљи, него у мом родном крају. Не обазирем се, битно ми је да што више баштине сачувам за будућа поколења – поручује Звонимир Павковић.
