субота, 29.04.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:43

Првенац други пут међу читаоцима

Писци Љубивоје Ршумовић, Љубица Арсић, Срђан Крстић и Ведрана Рудан о томе зашто су се одлучили да поново штампају свој први роман и које су промене су унели у нову – стару књигу
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 28.03.2017. у 15:45
Драган Стојановић

Интернет је преплављен саветима како написати први роман. Често и сами писци пишу „савете младом писцу”; јер првенац најављује њих и њихов глас на књижевној сцени. И увек се ломе копља око тога да ли ће друга књига да понови успех прве. Наши писци у последње време објављују ново издање свог првог романа, оног из младости, насталог пре 20 или 30 година.

Зашто се одлучују на тај корак, за наш лист говори Љубивоје Ршумовић, чији се првенац „Имате ли Ршума”, после 34 године појављује у издању „Лагуне”.

– Књига је изашла 1983. у Загребу, у време када сам био млади писац за децу. Зато нисам хтео да га објављујем у Србији, да не бих стварао забуну, откуд сад писац за децу пише романе. Поново сам недавно прочитао овај роман – када ми је умрла супруга Наташа, која се налази са мном на корицама романа испред Елсинора у Данској – и учинило ми се да био занимљив за омладину и за старије, за децу у људима и људе у деци. Рецензенти су 1983. предлагали да се неки делови изоставе, али уредник није послушао, тако да данас можемо да дебатујемо да ли је тај текст целина или није – каже Ршумовић, који није дорађивао ову књигу.

Првенац Ведране Рудан поново после 15 година
После 15 година опет је пред читаоцима првенац Ведране Рудан „Ухо, грло, нож”. Ауторка је у предговору навела да је књигу написала „да се не би убила”, након што је 2001. добила отказ по ко зна који пут и схватила да никада више неће добити посао у Хрватској. Наглашава да јој је било битно да се ова књига опет објави у Србији, јер у њој пише о Србима и Хрватима. Данас у 18 часова у књижари „Делфи” у СКЦ-у говори на тему „Зашто се Хрвати и Срби морају мрзети”.
– Моја јунакиња, жена из личког села Ловинац, гледа према својој спаљеној кући и каже: Мој пас не лаје, мој петао не кукуриче. Спознаје да мук говори више него хиљаде речи. Књига излази у време када су и хрватски и српски петлови остали без текста. Можда је овај страшни мук који се ваља нашим земљама само ноћна мора? Пробудићемо се и спознати да је рат бесмислен – каже Ведрана Рудан.

Поново је штампан и првенац Љубице Арсић „Чувари казачке ивице” из 1988. године. Читаоцу пажњу држи прича о радњи за поправку источњачких тепиха, коју држи млади брачни пар. У њу долази руски имигрант, доноси казачки тепих, и откива своју животну причу…

– Опет објављујем роман јер је тема драгоцена за читаоце. Радила сам у једној сличној радњи, учила посао рестауратора, слушала казивања купаца и колекционара, и та прича о теписима и ткању, као и односима међу половима, отворила ми се као величанствена тема о којој мало људи зна – објашњава Љубица Арсић. Пошто је пре тога писала приповетке, за овај роман је добила одличне критике и осетила је да може да настави даље у истом жанру.

Нешто другачији случај је с романом „Ти и ја, Анђела” Владимира Арсенијевића који је направио римејк „Анђеле” из 1997. Књига има стотинак страница више од прве, а неки делови су сада изостављени. Роману о ратним деведесетим писац се вратио јер га је, како признаје, 20 година вукао осећај да није урадио ствар онако како је требало. А и издавач га је „гуркао” након НИН-ове награде за књигу „У потпалубљу”.

– Схватио сам да морам да пустим да књига оде релативно далеко, а и рачунао да ћемо изаћи из осећаја те стварности деведесетих, и да ћу моћи да јој се вратим из друге реалности. Данас добро знамо да је историјска дистанца мит, да се у бескрајној сложености стварности никада ништа не окончава и да јасних пресека нема. Стомачни осећај да између мене, нас и онога о чему се у тој причи приповеда, иако су толике године одмакле, заправо и даље не стоји богзна какав простор, те да и данас ваља писати онако како је једино могуће, без одмака, без дистанце, директно из стомака звери. Склизнуо сам, дакле, лакше него што сам мислио поново у клоаку раних деведесетих, а све се потом одвијало готово само по себи – истиче Арсенијевић.

Првенац Срђана Крстића „Мефисто и Златокоса” из 1993. има осам издања и три верзије. У првој је поднаслов „ роман који се мења као време”, а у новој „роман о љубави која траје”.

– Није реч о накнадној памети, више о трагу времену. У новом издању се, на пример, душе пред паклом не мере више на старом кантару већ на електронским вагама. И хумор је пријемчивији данашњем читаоцу. Михајло Пантић је сада похвалио језик романа, што није учинио на првој промоцији – издваја Крстић.

Он поставља питање како би данас изгледале књиге великих писаца да су времена за преправке, а одговор може да понуди критичар Васа Павковић.

– Сваки писац верује да је први роман врхунац онога што је у младалачком тренутку његовог настанка могао да каже и напише. Али године прођу, и успешни писци долазе у ситуацију да им издавачи нуде обнову првог романа – онога с којим је незахвална пустоловина писања романа и прича почела. Тада, писац чита свој првенац и види да нема шта да се мења, да бољу књигу и није написао. Али има писаца који увиђају да првенац ипак није на нивоу трећег романа, ако је већ, по правилу, бољи од другог који је вазда најпроблематичнији. И онда га с више или мање успеха мењају – каже Васа Павковић.

Наводи нам пример да је Михаило Лалић, врло брзо после објављивања, поново штампао, али у веома прерађеном издању, неке од својих раних, врло добрих романа. „А није ни чудо јер их је писао радећи у старим оловним штампаријама, у буци линотипова и монотипова. Има и писаца који ни слово нису мењали при новим издањима – пошто су, с правом сматрали да то није потребно, као Воја Чолановић”, каже Павковић.

Закључује да уколико писац има времена, није лоше да ту и тамо поправи првенца. Ипак наглашава да није добро ако то ради зато што више нема никаквих идеја шта и како даље после десет, двадесет или више година.


Коментари1
65b3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Библиофил
„Чувари казачке ивице” из 1988. године. Дивно издање Слободана Машића.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља