Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”, добио је понуду да управља „Агрокором”, сазнаје „Политика” из неколико незваничних извора. У „Делти” јуче нису желели ни да потврде ни да демантују ову информацију, али београдски пословни кругови већ препричавају детаље ове изазовне понуде која је стигла на Мишковићев сто.
Оно што је занимљиво јесте да су власнику „Делте” Тодорићеву фирму на управљање понудили инвестициони фондови (углавном амерички) и банке. Они формално нису власници „Агрокора”, али су власници дела Тодорићевог дуга од 485 милиона евра. Реч је о купцима такозваних ПИК обвезница (payment in kind), ризичном финансијском инструменту које инвеститори називају „временском бомбом” која у једном тренутку може да експлодира. Један такав фитиљ увелико гори над главом Ивице Тодорића, јер комплетан дуг и камата по основу емитовања ПИК обвезница на наплату доспева у мају 2018. године.
Зашто се власник „Агрокора” уопште упуштао у овако ризичну финансијску авантуру?
Тодорићу, који је годинама изгарао да купи словеначки малопродајни ланац „Меркатор”, таква прилика се коначно указала почетком 2014. године, када су овај малопродајни ланац, такође, снашле финансијске недаће. Тодорић је, очигледно, по сваку цену желео да купи „Меркатор”, па чак и без пара. За ово преузимање осмислио је посебну финансијску конструкцију. Део новца, у износу од 600 милиона евра, позајмио је од руске Сбербанке, а други део у износу од 485 милиона евра прибавио је тако што је емитовао ризичне ПИК обвезнице. Тако је већ презадужени Тодорић купио презадужени „Меркатор”, који је тек постигао договор са повериоцима о репрограму дуга од милијарду евра.
Продавац Тодорићевих обвезница била је немачка Дојче банка. Купци су били углавном хеџ фондови, њих педесетак, (од Америке до Азије), који су намирисали добру пословну прилику. Оно што је у целој причи најбитније јесте шта је био колатерал за ове зајмове, односно чиме су се то хеџ фондови обезбедили за случај да Тодорић не буде имао пара да одједном врати свој дуг. Како је писала штампа у региону, Тодорић је наводно заложио већи део „Агрокора” и већ тада своју пословну империју коју је градио деценијама, са годишњим приходом од 6,5 милијарди, ставио на коцку због 485 милиона евра зајма.
Отуда овим инвестиционим фондовима право да по региону већ сада траже потенцијалног управника „Агрокора”. Не чуди то што су дошли до Мишковића, који се такође окушао у малопродаји. Међутим, за разлику од свог пријатеља и колеге Тодорића, за кога је малопродаја била кап која је прелила дужничку чашу, Мишковић је своју чашу одлио тако што је крајем 2010. продао „Делта макси”. Мишковић се тако раздужио продајући „Делтин” драгуљ, али је малопродаја и даље остала његова тиха патња, па су тако с времена на време из кругова блиских „Делти” могле чути информације како Мишковић хоће од Белгијанаца (који су се у међувремену глобално спојили са холандским „Ахолдом”) да поврати овај малопродајни ланац. „Делез” је то увек демантовао. Чак и пре продаје „Максија” и Мишковић је, попут Тодорића, имао амбиције да купи „Меркатор”. Било је то 2008. године, али се овај покушај изјаловио. Према садашњим информацијама, Мишковић би у „Меркатор” могао да уђе као „управник”. Осим што, у пословном смислу, ово јесте нека врста изазова, за Мишковића би овај ангажман истовремено осигурао добар пласман робе на полицама овог трговца. Власник „Делте” би у конкретном случају управљао туђим парама, али постоји могућност да у будућности као мотив добије и мањи власнички удео у компанији.
Шта је са руским банкама којима Ивица Тодорић дугује више од милијарду евра и које су његов највећи поверилац? Иако су Руси „Агрокору” позајмили више, њихов колатерал је мањи. Очигледно се нису тако добро обезбедили као хеџ фондови. Зато сада и имају интерес да додатно финансирају презадуженог Тодорића и помогну му да врати ПИК кредит. Јер, у супротном и они могу да потону заједно с њим у мају 2018. године.
