петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:30

Ко псује, зло (не) мисли!

Аутор: Марчелосреда, 05.09.2007. у 16:01

Више ме уопште не чуди кад ми неко стави замерку како сам овде и онде сочно опсовао у тексту неке своје песме. Приде је веома јасно да такав аудиторијум много више о својим ушима казује кроз ту констатацију, него о мени: уз дужно поштовање, кад неко од свега што покушавам да кажем у свој ушни канал прими само псовку, биће да нам се лако намеће закључак на коју је фреквенцију такво уво наштеловано. Међутим, благо је невероватно до које мере су такве осуде знале ићи: све до тачке у којој испада да ничег другог у тим текстовима и нема до псовања. Могу мислити кроз шта је тек Бора пролазио ономад, док је још био цар. Чак и онда када је само једна ружна реч "подваљена" кроз цели текст, неки људи понашају се као да је та једна једина реч некаква муниција базуке, намештена ту само зато да би разнела њихов стаклени естетски дворац.

Значи, није битна поента, нити је важно зашто та реч стоји баш на том месту у песми, него је важно да се песници усуђују да псују и да их то аутоматски дискредитује у очима некакве озбиљне јавности. Но, то се, срећом, не дешава: јавност која данас налази псовање баналним и плитким није озбиљна, него управо банална и плитка преко сваке мере и границе. Веома је неозбиљно делити речи на лепе и ружне: све је до њихове употребе, која може бити адекватна или неадекватна. Уосталом, будимо поштени: много чешће ћете бити згрожени тиме како људи неумесно користе "лепе речи" тамо где им ни време ни место нису, него што ћете чути људе да псују тек тако, из чиста мира. Читав проблем, заправо, лежи управо у дефиницији вулгарности данас: док ће неки родитељ забранити клинцу да слуша "музичаре који псују", јербо је то, је л′, вулгарно – на другој страни неће имати ништа против да дете слуша народњаке красне – јер, видите, они не псују. Не мари ништа што су голи, неталентовани, естетски обогаљени, што деци сервирају идеју да је крајњи успех у животу ставити силикон у све живо и удати се за локалног мафијаша. Јер, побогу, па то је идеал: они су богати! А и не псују у песмама, што јес′ – јес′!

Па хајде, кад смо већ ту, рећи ћу вам шта је мени, овако вулгарном, вулгарно. Вулгарно је кад вам премијер и неколико министара направе срамни дочек Српске нове године у центру престонице и демонстрирају шта је за њих култура нације – тако што сложно запевуше своје омиљене хитове своје омиљене певачице, то благо наше вишевековне културне традиције, тај неизрециво савршени сценски израз најимбецилнијих текстова и музике, тај изрод нечега што је некада прадавно, кад је Мирослав Илић царовао, била наша народна музика. И ја сам, овако вулгаран и неваспитан, ипак довољно људски саосећајан да схватим како су њихове ортодокснопаорске душе сложно пропевале и процветале том приликом и објасниле вашој деци шта је то српство и слављење српства. Али, знате шта? То није МОЈА Србија, не она за коју се ја борим сваки пут кад зинем. И, о да, чак и онда кад опсујем. И не, нисам члан ниједне странке нити њене омладине, нити сам био, нити ћу бити. Нисам, дакле, плаћен – не, ја псујем јер ми се прохтело. Јер сам бесан и згађен.

И тако, долазимо до за мене суштинске дилеме: док ми је, на једној страни, кристално јасно да наша шака јада неће моћи да засвира концерт по европским нотама буде ли сваки прст бандоглаво желео да свира различит инструмент – на другој страни, са извеснима не само што не желим да делим националну припадност, него ми се гади да делимо и титулу поменутог модерног хомосапиенса – јербо је она дотичнима очигледно додељена само из анатомских, симболичних и хипокористичних разлога. Проблем са оне чувене ′две Србије′ јесте у томе што нам је потребан компромис да бисмо се сродили у једну – али се прећутно подразумева да тај компромис значи да се писмени расписмене, да се образовани разобразују и да паметни поглупе, а не да ова друга страна искорачи ка њима, пре свега за своје сопствено добро, па после и за добробит нације.

Док год је такво стање, интелектуална мањина ће псовати, а велесрпски плебс ће цитирати ′Да Винчијев код′ и ′Алхемичара′ и делити памет ко је вулгаран а ко фин. Дакако, само до поноћи – тад обичавају да се провеселе уз своје омиљене хитове.


Коментари1
e8a9b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

marjan pavlovic
PA STA VISE RECI....ZIVOT OVDE JE PONEKAD KOMPLETNA PSOVKA..Dobar tekst za one koji ukapiraju.......

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Погледи са стране
Погледи са стране

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља