субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44
ИНТЕРВЈУ: ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ, филмски редитељ

Деведесетдвогодишњак неуморан и после седамдесет филмова

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 31.03.2017. у 17:01
(Фото З. Анастасијевић)

Филм „Бункер 93” класика и младића нашег филма Младомира Пурише Ђорђевића отворио је синоћ 64. Фестивал документарног и краткометражног филма у Дому омладине Београда. Пуриша Ђорђевић неуморан је и после седамдесет година рада на филму и писања прозе, после седамдесет филмова и више од десет књига. Наставља да промишља најразличитије теме, па и теме рата, за који каже да га је снашао због кеца из латинског...

Мотив бункера није нов у вашем стваралаштву, постоји тај стари филм „Збогом остај, бункеру на реци”, који је био повучен с Пулског фестивала?

Припремајући се за ретроспективу мојих филмова у Словеначкој кинотеци, пронашао сам једну своју фотографију из 1982. године на којој стојим испред бункера и свирам на усној хармоници. Та фотографија настала је док сам радио на свом филму „Збогом остај, бункеру на реци”, са сниматељем Николом Мајдаком, међу свима нама, правим заљубљеником у филм. Мајдак је тада, у околини Обреновца, сликао бункере на које смо наишли. Сада сам поново нашао те преостале фотографије и јавила се идеја о филму „Бункер 93”, који траје седам минута и 40 секунди, и који сам монтирао за само три дана. Међутим, овај бункер из `82, и ја испред њега, одједном ме подсетио на то да нам бункери, на неки начин, још увек прете. Иако смо у миру, они као да чекају да поново почну своје ратне песме. То је и суштина овог филма који треба да буде „првосвештеник” и који треба да нас мотивише да и другима кажемо: „Бункери нису случајно остали код нас и у читавом свету”.

У последње време заокупљају вас филмске биографије уметника. Како ствари стоје са играним филмом?

У последњих десет година направио сам више од десет биографија о Јиржију Менцлу, Бохумилу Храбалу, Тонину Гуери, Милораду Павићу, Аци Поповићу, Ћопићу... Те филмове углавном ниједна од телевизија неће да прикаже, мада је РТС купио филм о Ћопићу, иако хонорари нису у целини исплаћени шесточланој екипи ни после шест месеци... То је телевизија. Међутим, филм о Ћопићу изазвао је велико интересовање на прошлом Фестивалу ауторског филма, два пута је приказан и сала је била пуна, што ме је зачудило. Познавао сам Ћопића, три кратка филма снимио сам по његовим причама. Кад год сам хтео те филмове да му покажем, он ми је одговарао: „Ти можеш да будеш само цигански примаш”. Већ две године са Миленом Дравић припремам филм под називом „Изаберите рај или пакао”. То је прича о једној старијој жени која живи у малом граду и доживљава велику љубав. Пре две године тај сценарио био је на конкурсној комисији у Филмском центру Србије, али уопште није ушао у било какав избор. То је хендикеп за Милену, као и за мене. Ми смо много филмова снимили заједно и када се она појави у кадру ништа није немогуће. У мојим годинама човек се припрема да једноставно нестане, да оде. Пре шест месеци имао сам мали мождани удар, све се добро завршило, али тај тренутак увек може да се понови. Старост од 93 године уопште није лепа. После неке од премијера више немам жељу да останем и да причам са људима, а ако бих кренуо на неки пут, морала би за мном да иде и хитна помоћ. Али, и даље се надам да ћу снимити овај филм са Миленом. И даље ме фасцинира Шћепановићев роман „Уста пуна земље”, тако да сам предао и тај сценарио.

Како сте ви видели ту дисидентску позицију Ћопића?

У тренутку када је Бранко Ћопић објавио „Јеретичку причу”, следећег дана Тито га је напао да тако не може да се пише. Бранко је постао окружен таквим причама и све се више повлачио. За мој филм о Бранку значајан је човек до ког сам дошао захваљујући Бојани Андрић и који је са Бранком био током последњих пола сата његовог живота. А Титове фотографије које користим у филму направио сам 1967. када нас је Вељко Булајић једном приликом повео из Пуле код Тита на Вангу. Одакле ми фото-апарат? Пула, ноћ, Бата Живојиновић седи с једном Јапанком. Ја наилазим, а Бата, који је био „тежак на лови”, каже: „Плати”, и одлази. У Пулу су онда долазили из целог света, а Јапанка је била дописница из Париза. Испратим је, и следећег дана добијем пакет – диван јапански фото-апарат. Тим апаратом сликао сам и Тита на Ванги.

А Тита сте први пут упознали након што се снимили филм „Југославија маја 1949”...

То је био мој први филм који је примећен 1951. године, и добили смо Савезну награду ФНРЈ. Мој сниматељ и учитељ био је Мика Поповић који се још у Краљевини Југославије бавио тим послом. Ишли смо на уручење признања код Тита заједно са другим награђеним уметницима и политичарима. Концерт је одржала Зинка Кунц, оперска певачица, Титова миљеница. Када се појавио Тито, неко му добаци да и он нешто одсвира. Тито приђе клавиру и стојећи одсвира „Иде Тито преко Романије”. Мика и ја смо се згледали, док су остали били одушевљени... То свирање са два прста био је мој прави доживљај Тита. Када ме је на Ванги питао шта ћу следеће да радим, рекао сам му да бих волео да снимим нешто о његовом сукобу са Стаљином. По ономе што ми је рекао закључио сам да је он у ствари Србин, а казао ми је: „Немој то да прчкаш.” Без обзира на „прчкање”, снимио сам о томе филм „Подне”. Тај филм имао је велики успех у свету.

Ви сте и као романописац обрађивали теме које су још увек маргиналне код нас: хомосексуализам, мачизам, ромско питање? Које теме данас промишљате?

Већ дуже време опседа ме једна тема – како се живело у Краљевини Југославији. Ево једне лепе приче из тог времена: мој отац, његов брат и деда били су у Првом светском рату и сви су се вратили. Успут су нашли једно магаре, и кад су стигли у Чачак водећи магарца неко је војводи Степи рекао: „Отишла су тројица Ђорђевића, а вратила се четворица”. Оно што је живописним чинило живот у Чачку, у доба Краљевине, јесте и то што је војвода Степа Степановић живео ту. Када је умро војвода Степа, краљ Александар долази на ту велику сахрану, отац ме држи, све памтим. Запамтио сам на крају поворке војника који је водио ратног коња војводе Степе. Почео сам да пишем због таквих тема. После рата приметио сам да се објављују лажне приче о рату. Почео сам да пишем „Приче из мале вароши”, које је штампао НИН годину дана. А читајући Пруста заинтересовао сам се за занимљиви свет хомосексуалаца, тако сам написао роман „Љубавна прича”.

Ваш филм „Јутро”, који је 1967. у Венецији добио награду за режију, код нас је био критикован... Можда се на примеру овог филма може уочити ваш однос према ратној причи која се по својим правилима одвија пред гледаоцем?

Иако је филм добио све награде у Пули, у „Борби” су се појавили текстови о томе да је то потпуно лажна слика рата, јер сам ја, на пример, приказао како поп виси убијен на дрвету. Јунакиња коју тумачи Милена бива убијена. Ипак, све филмаџије биле су на мојој страни. Нисам трпео никакве реперкусије. Ствар је у томе што је пре тога почео сукоб Тита и Ранковића, а филмови Жилника, Саше Петровића, Жике Павловића имали су велики успех, па филм за њих више није био интересантан и могло је да се ради шта се хтело. Саша и Макавејев имали су срећу да их прихвате у иностранству. Док сам снимао филмове „Девојка”, „Сан”, „Јутро” и „Подне” престао сам да се „дружим” с књигом снимања. По осећају сам ишао из кадра у кадар. Крај „Јутра” одиграо сам с Миленом и говорио: „Добро је, добро је!”, што је она понављала. То није ни било у сценарију. А користио сам румунску музику за коју тада још нико није знао. Остаје тај парадокс брзе музике и леша који остаје непокретан.

Како памтите пријатељство са чувеним сценаристом Тонином Гуером?

Једна Италијанка показала је мој филм „Крос контри” Тонину Гуери, Фелинијевом сценаристи, који ми се убрзо и јавио. Био сам запрепашћен када ме је позвао да дођем у Рим и да га посетим, он који је радио сценарио за „Блоу ап”. То је превише и за мене. Тада се десило нешто невероватно, дао ми је свој сценарио. Рекао сам му да је тај сценарио као створен за Тарковског. Отишли смо заједно у Москву, ја се чак нисам ни упознао с Тарковским, кога иначе обожавам, стајао сам са стране док се он договарао с Гуером. Тако Тарковски никада није сазнао да сам му ја омогућио ту међународну сарадњу.

Написали сте више од 200 сценарија, и управо је одсуство доброг сценарија проблем данашњег филма. Шта чини добру причу?

Ми имамо добре писце чија дела су идеална за трансформацију на филму. Брана Шћепановић, Аца Поповић, Павић... Нико на то не обраћа пажњу. По причама Милорада Павића нудио сам три сценарија, али ниједан није прошао...

Шта је за вас суштина документарног филма?

У првом плану то је личност. Међутим, данас у свету, теме документараца су природне катастрофе, убиства, политички скандали, економска криза. Сад ти филмови у свету имају велики успех. Од великих имена документараца ми имамо само Жилника. 


Коментари3
3b691
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Talicni Opanak
Purke, bre, pa ti jos guras? Alal ti vera! Ja mislio...ono, sto majke misle...a,ti,"lepsi" nego ikada! Cim dodjem u Begis zovem te na kafu.
Koja d Inn
Da nije promenio ime danas bi ga neki glumci greskom nazvali Mlatomud
Deka Mika
Ajde već jednom,kada će filmo o Čedi Jovanoviću?Obećali ste,a mi čekamo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља