уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Дедино лицидерско срце

Аутор: Рајна Поповићсубота, 29.03.2008. у 22:00
Миломир Стојановић: Пршута се не једе да би се човек најео, већ да ужива (Фото С. Јовичић)

Миломир Стојановић, седамдесеттрогодишњак са Златибора, ради исто што је радио и његов чукундеда Јово, родоначелник традиционалног сушења ужичке пршуте 1885. године. Миломиров син Александар такође је у истом послу, он је сада директор фирме. Зато Миломир једноставно каже: „Наследили смо љубав према занатској производњи квалитетног сушеног меса и сачували породичну традицију дугу 123 године. Од давнина је остала и једна сушара у којој је мој прадеда држао месо, саградили смо још сличних њој и сачували старински начин сушења меса.”

Деценије су пролазиле, а у породици Стојановић главну реч су имали, редом, Јово, па његов син Андрија, потом Мирко, па Миливоје, онда Миломир и, коначно, Александар. Наследници? Како да не, ту су Александрови дечаци и девојчица – Мирко, Јована, Лазар и Игор, подмладак Стојановића. Дакле, права породична задруга и пример како се занимање наслеђивало, преносило с колена на колено. Шест генерација, једна за другом. Сада је фирма „у складу са савременим привредним кретањима”, да цитирамо економисте, постала позната по имену, зове се „Златиборац”, има и директора, Управни одбор и све што предузеће треба да има.

Упркос годинама и данас врло вредни (су)власник Миломир Стојановић каже да у њој закон број један гласи:

– И даље сланину и пршуту сушимо искључиво у дрвеним сушарама. Примењујемо исту рецептуру, сољење, не мењамо начин вентилације, низање, задржано је старинско цеђење дима, употреба буковине. Седмично буде то око 12 тона суве робе – каже Миломир. – Буковина је битна, јер је суво и мекано дрво, не садржи киселине као што је то случај са храстовином и церовином, с тим што јеловина и чамовина имају страховиту гареж. Лепу боју месу даје врбовина, а шљива је богомдана за сушење.

Стојановића није лако пронаћи, од јутра до мрака не стаје, када не ради на газдинству путује на пијацу да одабере стоку, јер сва „сировина” за производњу мора бити првокласна, а за свако парче пршуте се тачно зна од ког је дела и са ког говечета, на пример. Ипак, као стари зналац напомиње да се пршута не једе да би се човек најео, већ да ужива у деликатесу као што је ракија међу пићима, пије се уз предјело.

– На Златибору не можемо да гајимо грожђе, лимун или лубеницу, али нигде другде не може да се прави оваква пршута. Помагао сам пријатељима из околине Ваљева, Пожеге или Сјенице, али нема тамо овакве пршуте. Говори се о специфичним ваздушним струјама, чак солима које доносе ветрови са Јадрана, идеалној надморској висини, испаши. Природа је то сама све подесила и ту човек нема шта да мења – уверен је наш саговорник из Мачката, села са 400 кућа, који носи титулу светске престонице сувог меса.

* * *

(/slika2)Ту није тешко наслеђивати занимање, као што то није био проблем ни у породици др Жике Павловића, педијатра, који је, сем познатог имена и репутације врсног дијагностичара, остао чувен по рецептури креме за децу. Рођен у Љигу 1905. цео живот је посветио деци. Медицину је студирао у Београду и постао лекар 1931, специјалиста четири године касније. Радио је у Београду и Земуну, а пред Други светски рат био је руководилацу Дому за незбринуту децу у Звечанској улици у Београду. После рата лечио је малишане који су због нехигијене и тешких прилика били у ранама и оједима. То му је био подстицај да 1947.напише први рецепт за крему.

– Дуго је крема као магистрални лек прописивана на рецепт и то је до седамдесетих година социјално осигурање рефундирало. Али, мој отац умире 9. новембра 1978. године, а да крема није била заштићена. Много сурогата се појавило на тржишту, то је било све друго само не оригинална Павловићева маст, па смо ми, као његова породица, одлучили да маст патентирамо и заштитимо жигом 16. јуна 1994. године. Поступак је потрајао три године – истиче др Војислав Павловић, и сам педијатар, запослен у Дому здравља у Калуђерици.

Његова старија сестра Мирослава такође је наследила очево занимање, била је лекар у Хитној помоћи до пензионисања. Интересантно је да је доктор Војислав, рођен 1949. године, две године после настанка Павловићеве креме и сам био „потрошач” татине масти. Запамтио је да је увек било те помаде у кући, али да је тата због посла врло често одсуствовао. Радио је у својој ординацији у Кајмакчаланској на Црвеном крсту, јер је приватна пракса била уобичајена ствар до седамдесетих година прошлог века. И после свега др Војислав Павловић озбиљно наставља посао:

– Купили смо плац, саградићемо већи погон за производњу, јер је потражња за оригиналном кремом велика. Код нас, у бившим југословенским републикама, Немачкој… Добили смо од Привредне коморе признање „Најбоље робне марке Србије 2007” у групи „Медицина и здравство”. А кад је реч о лекарима, мени и мојим колегама, мислим да смо поприлично деградирани. Не цени се превише ово што радимо – сматра доктор Павловић.

* * *

(/slika3)Браћа Бранислав и Живорад Босиљчић раде у некада елитном трговачком и занатском кварту у Улици Гаврила Принципа у Београду. Данас је тај крај пун оронулих кућица, а њихова бонбонџиница опстаје захваљујући меком мирисном ратлуку, који ових дана у време ускршњег поста стиже и до Хиландара, али и врло траженим шећерлемама, лицидерским срцима, ментол бомбонама које прочисте грло за минут.

– Посао је почео деда Бранислав пре рата, када је у Београду било више од сто таквих радњи. Сада смо једино ми остали, јер је индустрија учинила своје, а и потомци других старих мајстора нису били заинтересовани за овај занат. Ништа чудно – осим знања, овде је потребна и изузетна снага да се дневно преко руку претури стотине килограма. При томе се у радњи и истоварује и води књиговодство, што мени није проблем, јер сам завршио економски факултет – смешка се Бранислав Босиљчић.

Браћа су одувек знала да ће бити бомбонџије, јер им је мирис прженог шећера остао у носу од најранијег детињства, иако је Живорад у хемијској школи могао да заврши једино смер за техничара за прехрамбену биотехнологију, будући да је „слатки” занат укинут 1983. године.

– Деду је наследио син Владимир, наш отац, који је радио као машински техничар у Реноовом ауто-сервису до 1963, а онда се посветио прављењу ратлука и бомбона. У радњи је задржао предратне калупе, модле, старе рецепте, једино је додао моторе да окрећу мешалице и сецкалице, јер се то раније радило ручно – сећа се Бранислав. – Ратлук је главни производ, деда је правио само онај од руже и с орасима, а ми додајемо ванилу, манго, ананас.

Осим ратлука, у скученој радњи, прави се много тога што подсећа на прошлост, од тврдих и свилених бомбона, млечних карамела до реквизита за снимање филмова, прозора за кућицу Ивице и Марице у позоришту. Најважнији део намештаја у радњи зато је мермерни сто на који се сипа врела смеса и у њу мешају мириси, боје.

О исплативости посла Босиљчићи кажу да још могу пристојно да живе од свог рада, иако је некада било много боље. Али, надају се да ће као чувари традиционалног заната добити своје место у туристичкој понуди Београда и локал, рецимо, на Косанчићевом венцу уколико овај део града постане стециште малих сличних радионица.

* * *

Тома Фила планира да следеће године оде у пензију (Фото Д. Јевремовић)

И адвокат Тома Фила је наставио породичну традицију, као и његов врло познати отац Филота Фила – у судницама је годинама заступао окривљене за различита дела. Док је Тома учио права, Филоти Фили је помагао сестрић Ђорђе Бела, такође познат адвокат, а онда је Тома преузео посао. Заступао је Јованку Броз, последњих година хашке оптуженике… Списак би заиста био дугачак, јер следеће године Тома планира да оде у пензију. Неко од 15 адвоката из канцеларије ће га наследити, ко ће то бити – тек ће одлучити.
Сећајући се оца, увек за разговор расположени Тома Фила помиње:
– Биографија мог оца је пуна невероватних података. Постао је адвокат 1940. године, радио је у канцеларији Поповић на Теразијама, оженио се кћерком једног радикала, а онда отишао у партизане. Заробљен је и депортован у Маутхаузен. Једва је преживео, опорављао се две године. У благодетима социјализма је кратко уживао, јер је говорио нешто против Тита па је завршио иза решетака. Зато ми је после стално саветовао да, ако се будем бавио адвокатуром, на политику заборавим и – јесам. Бавио сам се овим врло лепим занимањем, напорним, али, све у свему, задовољан сам – закључује Тома Фила.


Коментари0
b366e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља