субота, 21.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
ДАНАС КУЛТУРНИ ДОДАТАК УЗ „ПОЛИТИКУ”

Кич – утешна пречица до смисла

петак, 31.03.2017. у 14:16
Пеђа Нешковић, Волим кич (Фото: Небојша Бабић)

Ко одлучује о томе да ли нека уметност вреди или не? Није проблем да детектујемо кич у уметничком делу. „Проблем” настаје кад уметник свесно користи кич као оруђе свог поступка, чиме жели да постигне ефекат. Одређена музичка фраза, пасус у роману, слика или инсталација, филмски кадар, постају вредни управо због свог лошег укуса, али и иронијског отклона који га контекстуализује у сасвим другачији естетски регистар 

ТАНКА ЛИНИЈА: КАДА КИЧ ПОСТАЈЕ УМЕТНОСТ

Можда данашњем слушаоцу засмета „превише нота” у некој од Пучинијевих опера, или се застиди пред самим собом када се засмеје читајући поново Дикенсову Стару продавницу реткости баш на делу када мала Нел умире, као што је то предвидео „стари лисац“ Оскар Вајлд у вези са овом књигом. Толстојев роман Ана Карењина је ремек-дело књижевности, али по мишљењу Филипа Давида, када се преприча садржај ове књиге, звучи као чист кич.

„Заправо, могли бисмо рећи да је кич форма ослобођена од свог правог садржаја, односно вулгаризација, поједностављивање, упрошћавање”, каже Филип  Давид.

Неоспорно је то да су кич и естетика кемпа, која се заправо поиграва кичем, постали саставни део савремености, нарочито укидањем граница између елитне и масовне културе.

Књижевни критичар Тихомир Брајовић Форманов филм Амадеус, „скрупулозно рађен по драмском предлошку Питера Шефера“, посматра као дело које „све време пеливански дрско балансира на самом рубу кича, зато што парадокс велике уметности приказује путем умирујућег стереотипа о уметницима као каприциозној деци која страдају због своје наивности и људске пакости, али напослетку, бар постхумно, ипак бивају награђени славом“.

Марина Вулићевић

-------------------------------------

Лош укус и добра воља

Пеђа Нешковић, сликар који је успео да кич претвори у уметност каже да је његов први рад те врсте настао од предмета којег је нашао на отпаду у Вишњици, где је отишао са Мићом Поповићем

Пеђа Нешковић, Косовка девојка

Код мене је кич полазиште, а резултат је уметност, каже Предраг – Пеђа Нешковић, сликар, објашњавајући да је кич прављен да би био продат, а да он у тим предметима види могућност да интервенише и претвори их у уметност. У том смислу он и о кичу говори као о уметности. Радомир Константиновић, књижевник и филозоф, с којим се овај сликар доста дружио, посветио је један свој текст његовом раду у коме је отворио питање да ли је његова игра са кичом и шундом само облик ироничног револта према институционалној уметности. Према Константиновићу, овај уметник је „открио унутарњу трагику гротескне душе кича”.

За Нешковића је кич пре свега нешто што може да буде увод у неки озбиљнији рад. Убацио је његове елементе у своје стваралаштво, преобличавајући их у уметност, зато што је хтео да заинтересује што више људи. Најпре сакупља предметe, па их гледа да би схватио шта од њих може да направи и како да их нападне да би уништио тај део који је кич и преобличио га у нешто друго. Кад је процес завршен, проглашава тај предмет својим уметничким делом. А уметност је нешто што путује кроз време и трпи селекцију, каже.

Гордана Поповић

-------------------------------------

Ругање сладоледу и сендвичима

Џеф Кунс је аутор који кич нашег времена и популарну културу третира цинично репродуковањем баналних објеката попут Балона пса или портрета Мајкла Џексона са мајмуном, а његова бивша супруга била је Чичолина. Пеђа Нешковић и Бане Карановић су заљубљеници у бувљак, а Милица Томић и Зоран Насковски увели су турбо-фолк у своју уметност

Бранимир Карановић, Тито и Лењин, дигитална фотографија

Историјски и цивилизацијски токови кича могу се пратити и у уметности. Домете субверзивних потенцијала кича искористили су и попартисти – Клас Олденбург, Рој Лихтенштајн, Енди Ворхол, Џаспер Џонс, Џејмс Розенквист – чији су радови данас део историје уметности.

Клас Олденбург је познат по атрактивним и огромним меким скулптурама-објектима инсталираним у простору којима се конзумерској култури ругао репликама сендвича, сладоледа, кармина… У пародијском тону радова Роја Лихтенштајна сублимиран је утицај реклама и стрипа који су у његовој верзији такође доминирали блоу-ап форматима и колоритом. Међу водећим фигурама поп-арта Енди Ворхол је добро разумео глад времена за конзумеризмом. Он у својим радовима проблематизује однос између уметничког истраживања, културе славних, оглашавања. Ворхол је смело искористио поп-иконе свог времена умножавањем ликова Мерилин Монро, Мао Цедунга, Џеки Кенеди или Брило кутије и Кембел супе. То је време и утемељења модерног адвертајзинга чије су идеје блиске Ворхоловој уметничкој пракси заснованој на ставу да је бити добар у послу најбоља уметност.

И хиперреалисти су у својој уметности користили изворе из свакодневног живота релативизујући границу између стварног и артифицијелног. Тако је Двејн Хенсон на изложби „О, Боже! Да ли је ово живо?” изложио објекат Два радника симулирајући ситуацију реалног живота.  Џеф  Кунс је аутор који кич нашег времена и популарну културу третира цинично репродуковањем баналних објеката попут Балона пса или портрета Мајкла Џексона са мајмуном. Узгред, Кунс је унео кич и у свој лични живот – његова бивша супруга била је порно звезда Чичолина.

Драгана Мирковић у перформансу Милице Томић, 2001. у Бечу

У оквиру бечког фестивала Винер фествохен 2001, у перформансу Милице Томић учествовала је турбо-фолк певачица Драгана Мирковић. Овај врло деликатан додир урбане и масовне културе озрачила је здрава женска логика и професионалност. Наиме, Милица Тимић је свој рад објаснила као интервенцију у простору табуа подвлачећи могућу тезу да је турбо-фолк једно од имена за српску трауму.

У Бечу живи популација од око 250 000 екс Југословена који су невидљиви за аустријску јавност.

Појављивање Драгане Мирковић као учеснице, односно као дела уметничке инсталације на изложби савремене уметности, био је пробој који функционише двојако. Први пут је та популација Југословена  била позвана и била видљива у аустријском јавном простору и први пут је савремена уметност продрла у друштвено поље ове групе.

 „Oво је савремена уметност” (“This is contemporary art”) одговорила је Драгана Мирковић на питање о свом учешћу у перформансу.

Љиљана Ћинкул

-------------------------------------

ИНТЕРВЈУ: Забавније је писати него бити жена

Гајила је мајчинска осећања према радовима које је сакупљала и говорила о њима као о својој деци, а о уметницима избеглим из ратних подручја као о „ратним бебама”.  Њена тежња да митологизује себе и уметнике које би представљала, утицала је на обликовање савременог света уметности, каже Франсин Проз, ауторка књиге Пеги Гугенхајм – саблазан савремене уметности

Франсин Проз (Фото: Lisa Yuskavage)

„Не волим жене баш превише. Ако већ нисам у мушком друштву, радије проводим време у друштву хомосексуалаца. Жене су тако досадне”, говорила је Пеги Гугенхајм, чувена колекционарка дела модерне уметности, чију  личност и страст према уметности на веома жив начин анализира америчка списатељица Франсин Проз у књизи Пеги Гугенхајм – саблазан савремене уметности. Књига је  објављена и код нас у издању Клија у преводу Константина Цицимелиса.

Франсин Проз (1947), ауторка 18 романа, три збирке кратких прича и осам књига документарне литературе, која ће у мају месецу бити гост Београда,  заинтересовала се за живот Пеги Гугенхајм када је писала свој последњи роман (Lovers at the Chameleon Club, Paris 1932).

– Један од ликова у том роману, богата жена и колекционарка уметничких дела, помало је заснован управо на животу Пеги Гугенхајм. И када ме је уредник едиције Животи Јевреја са Јејл универзитета питао да направим једну биографију, за мене је било природно да изаберем Пеги Гугенхајм, јер је њен живот био толико занимљив, а уједно ми је то био и изговор да поново уђем у то време, Париз двадесетих и тридесетих година, које сам много заволела – каже Франсин Проз за Политику.

Гордана Поповић

-------------------------------------

Епитаф за Дерека Волкота

Дерек Волкот (Фото: Берт Ниенхуис/Викимедиа)

Највећи лирски песник Кариба, добитник Нобелове награде за књижевност 1992. године, Дерек Волкот умро је у петак, 17. марта у 87. години у свом дому на острву Света Луција у западном индијском архипелагу, где је и рођен у месту Кастриз 1930. Његова прва песма „1944“ састојала се од 44 строфе и појавила се када му је било само 14 година у Гласу Свете Луције. Са непуних 19 година он је иза себе већ имао две самоиздате збирке песама које су носиле јаке печате разних песничких утицаја: од Шекспира преко Елиота и Паунда, до Одна и Дилана Томаса. Од тих раних збирки почиње његова последња обимна књига од преко 600 страница под насловом Поезија Дерека Волкота 1948–2013.

Она јасно показује да су се Волкотове ране песме од почетка тематски издвајале, упркос јаким европским утицајима, јер је на јединствен начин успео да повеже англоамеричку песничку традицију са карипским искуством. Ово га је уједно одмах сврстало у представнике процвата карипске литературе 20. века, као и В. С. Најпула са Тринидада, који је, поред Волкота, други добитник Нобелове награде са Кариба. Његова ранија књига изабраних песама, иако је обухватала песме од 1948. до 1984, била је преурањено названа Сабране
песме
. Чак ни ова последња и сада коначна збирка не садржи све песникове песме, али зато садржи већи број раних песама са изузетком његове епске песме „Омерос“ која носи Хомера у наслову и преноси његов епски дух у историју карипских острва. Путовање и егзил су главне теме Волкотове поезије, као и већине великих савремених светских песника. То су теме које су ме и привукле његовој поезији пошто су их лично осећам као блиске, своје.
Маја Херман Секулић 

-------------------------------------

Запамтио сам лекцију Коке Јанковића

Када је саграђена Црква Светог Јована Владимира у Бару, октобра прошле године писало се само о чину освећења. Медији нису приметили седам извајаних врата са сценама Старог и Новог завета, дело вајара Зорана Кузмановића

Сцена Васкрсења на улазним вратима храма Светог Јована Владимира, рад вајара Зорана Кузмановића

Када је имао 13 година Зоран Кузмановић је победио на такмичењу вајања скулптура у песку на београдској Ади Циганлији, манифестацији коју је 1981. организовала кућа Политика.  Извајао је медведа у песку а награда је била пони бицикл и путовање у Аустрију и  Швајцарску. „Данас, из ове перспективе, чини ми се да ме је тај догађај определио да се бавим скулптуром”, каже вајар.

Зоран Кузмановић (Смедерево, 1967) дипломирао је вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду код професора Николе Коке Јанковића (1993).

Свој лични и професионални мир изградио је на породичном имању поред Дунава недалеко од Смедерева. У кући у којој  је одрастао, где је живео и његов деда, а коју окружује лепо, питомо двориште у коме је 1946. страдао његов прадеда, предратни индустријалац кога су стрељали комунисти. Прадеда је имао магацин за робу, зграду од  неколико стотина квадрата, коју је Зоран Кузмановић претворио у ливницу скулптура. Унутра је живо, запослена су четири радника, раде се разне наруџбине, улаже у нове машине.

Зоран Кузмановић је између осталих и аутор бронзаних орлова у базама јарбола застава испред Савезне скупштине у Београду (2003). Недавно је завршио велики и по много чему јединствен посао: вајање седам врата на Цркви Светог Јована Владимира у Бару. Реч је о цркви која је саграђена за само седам година, освећење се одиграло у октобру 2016, али медији су само известили о том сакралном чину. Дело вајара остало је у сенци.

– Храм је подигнут у славу српског краља Светог Јована Владимира. Освештан је на хиљадугодишњицу од страдања владара. Од наручиоца, протомајстора Момчила Станојевића и митрополита Амфилохија Радовића сам добио задате теме. На мени је било да осмислим приказе сцена: Васкрсења, Аврамове жртве, Мојсија крај несагориве купине, цар Константин и царица Јелена, Ћирило и Методије и апостоли Петар и Павле.

Сцена Христовог васкрсења, иначе централна, висока је три и по метра, тешка две тоне.

Марија Ђорђевић 

-------------------------------------

ИНТЕРВЈУ: ВИГОР МАЈИЋ

Политичари никад нису били љубитељи квалитетног научног образовања

Необразованим људима је једноставно манипулисати, то је просто објашњење, што ће вам многи рећи отворено или не, али тога су свесни. Образовати људе да размишљају, да објективно процењују ситуацију, да анализирају и изводе одређене закључке и процене прво није једноставно јер такво образовање тражи напор, а са друге стране је рискантно јер тако могу да разликују реално од нереалног и објективно доносе одлуке

Директор Истраживачке станице Петница Вигор Мајић дипломирао је географију на Природно-математичком факултету у Београду. Нераскидиво је везан за настанак, развој и опстанак Петнице као јединствене научне и образовне установе у Србији. Са великим тимом бивших и садашњих „петничара“ преко тридесет година развија један сасвим аутентичан модел изваншколског образовања где полазници, ђаци, студенти и наставници, уче да планирају, постављају пројекте, да међусобно комуницирају и формулишу резултате. Петница је данас један од ретких светски препознатљивих брендова Србије.

Какво је образовање у Србији данас?

Образовање у Србији је веома дуго у тешкој ситуацији, зато што смо са променама много заостали у односу на друге развијене земље, пре свега земље Европске уније. То траје од распада Југославије, рата и хиперинфлације када су школе изгубиле један велики део потпоре коју су имале од државе у погледу опремања, модернизације и развоја. Мислим да се читава идеја о једном убрзаном развоју, коју називамо „реформа образовања“ – промене у структури, организацији, садржајима и начину рада – до данас није десила. Оно што видимо као неке перифeрне појаве, попут инцидената који се дешавају у школама или лош успех који постижемо као земља у оквиру међународних провера знања, у ствари су одраз наше стварности. Чињеница је да смо образовање препустили само себи, не схватајући да је то кључни развојни ресурс за једну земљу и да захтева максималну пажњу, законску и финансијску потпору државне администрације.

Милица Момчиловић

-------------------------------------

ПОП ЋОШЕ – Како ме је Влада Дивљан однео и овог пролећа

Влада Дивљан (Фото: З Анастасијевић)

Испред моје терасе се налази дрво. Како сам вазда бежао са часова биологије, јасно је да немам појма које дрво је у питању. Истина, знам да није зимзелено, а није ни храст, ни секвоја. Обично неко дрво. Али је лепо и велико. Током последње зимске кошаве на његову грану се закачила бела кеса. Грана је три-четири метра изнад земље, па је кесу немогуће скинути руком. А како је дошло пролеће, кеса спречава грану да олиста. И не будем лењ, узмем дугачки џогер, станем испод дрвета, пропнем се на прсте и некако скинем кесу. Нигде не пише да је то дрво моје. Али јесте моје. Не браним га само од кеса.

Поред се налази драгстор. Чим дође топло време, испред драгстора се окупе локални пијанци. У рукама држе „унучиће“, пивске флаше, међусобно деле јефтине цигаре, док промуклим гласовима тупе о великим истинама и теоријама завере за које би ФБИ и ЦИА дале велике паре. Како се количина течности у њиховом организму повећава, тако је њихова потреба да се олакшају све већа. И онда долазе испод мог дрвета. Тада ми не преостаје ништа друго него да изађем на терасу и поведем нимало милозвучни дијалог са њима. Како нисам баш ситан човек, моји аргументи их без већих проблема убеде да пронађу друго место за олакшавање. А ја останем сам са својим дрветом.

Владимир Скочајић


Коментари5
223e3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Defecto Artist
Sve ste tacno opisali. Jedino mi nije jasno zasto ste na kraju poslednje recenice stavili upitnik?
Inženjer
Reći ću "lapsus calami", iako sam kucao sa telefona!
Препоручујем 3
Inženjer
Ja sam po struci inženjer. Ali, za razliku od današnjih intelektualaca ("intelektualaca"), završio sam gimnaziju u Beogradu, u Titovo doba, dok su te škole vredele, a prosveta bila to što joj i ime nalaže. Opšte obrazovanje stečeno u tim školama traje i vredno je. Zato sebi uzimam za pravo da prokomentarišem gornji članak. Danas vidim da mnogi "intelektualci" i "kulturni poslenici" ne znaju šta je kič. Čak je jedna naša javna ličnost iz tzv. Centra za kulturnu dekontaminaciju ( a trebalo bi da se zove " Centar za dekontaminaciju kulture", jer dekontaminacija ne može biti ni kulturna ni nekulturna) upotrebila na tv-u sintagmu "letalni kič". Ona je, pretpostavljam, mislila na ŠUND. I, kao što autor vašeg članka lepo kaže, kič može biti čak i umetnost ( kad ga upototrebi onaj koji zna šta je to i u ispravnom kontekstu - njujorška čuvena MoMA ga je puna), dok je šund, de facto otpadak, đubre, pune su ga rijaliti srećne i ružičaste televizije. A kod Tita se na takve plaćao dodatni porez!?
Pisac
Tačno, kod Tita se plaćao dodatni porez na ŠUND (a ne na kič), npr. bio je obavezan za svu tzv. " novokomponovanu narodnu muziku".
Препоручујем 11
mlaka voda
sve je kic!pocevsi od ideje da majmunu obuces cipele i odelo...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља