Филм је остао мој животни кредо, каже Љубиша Самарџић чији је нови филм „Панта реи” приказан на отварању 64. Мартовског фестивала. Кроз документарaц о свом животу, глумац, продуцент и редитељ говори и о југословенској кинематографији. Јер уз Милену Дравић нема данас бољег сведока о величини и успесима југословенског филма од чувеног Смокија.

Рођен је у Скопљу 1936. Од оца рудара у Јелашици код Нишке Бање научио је да ради, а од мајке да буде упоран. Такав је и сада, у 81. години. Чак и када му је здравље недавно било озбиљно угрожено – радио је неуморно. Његова глумачка каријера је „рударски” одрађен посао: више од 150 филмских и ТВ улога.

Студирао је глуму на Академији за филм и позориште у Београду, а његов таленат први је увидео позоришни редитељ Бојан Ступица. Међутим, Љубишу је завела камера и после дебија „Игре на скелама” 1961. посветио се филму.

Играо је у „Козари”, „Десанту на Дрвар” а у „Пешчаном граду” тумачио је Смокија. Тај надимак остао му је до данас. Критика га је заволела у „Прекобројној” Бранка Бауера, од кога је како је касније признао највише научио о режији. У том филму играо је уз Милену Дравић с којом је снимио више од 25 филмова.

За „Јутро” Пурише Ђорђевића награђен је пехаром „Волпи” за најбољег глумца на фестивалу у Венецији. После тог успеха добио је понуде из САД, али их је одбио јер је желео да остане уз супругу, сина и кћерку. Гран при на глумачком фестивалу у Нишу освојио је за ролу у филму „Битка на Неретви” 1969. Три пута је подигао „Златну арену” у Пули и био први глумац који је добио награду Авноја.

Био је Димитрије Туцовић, Црни Рок у „Куда иду дивље свиње”, Видоје у „Грађанима села Луга”, наставио да игра у партизанским филмовима, али и у остварењима „Љубавни живот Будимира Трајковића” и „Специјално васпитање”. Почетком осамдесетих десио му се Шурда у „Авантурама Боривоја Шурдиловића” (опет тријумф на фестивалу у Нишу) и ТВ серији „Врућ ветар”, Голужа у „Смрти господина Голуже” и низ комедија.

А када се распадала СФРЈ а тиме и њена кинематографија, Љубиша је постао продуцент. Са сином Драганом основао је „Синема дизајн”. У филму и серији „Полицајац с Петловог брда” био је отац многој филмској деци, продуцирао је „Кажи зашто ме остави”, „Убиство с предумишљајем”… Док су падале НАТО бомбе 1999. Смоки је одлучио да режира „Небеску удицу”.

Пред премијеру „Наташе” остао је без сина. Само он зна како је смогао снаге и изашао пред публику „Центра Сава”. Аплауз који је тада добио посветио је сину. И наставио је да режира: „Јесен стиже, Дуњо моја”, „Коњи врани”, „Мирис кише на Балкану”…

Члан прве глумачке петорке југословенског филма, висок скоро два метра, увек је добијао битке на великом платну. Сада, када је добио и најважнију, животну, публика очекује да седне за писаћи сто и врати се, како је рекао у једном интервјуу за „Политику”, Андрићевој „Травничкој хроници” коју годинама жели да екранизује.