субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 03.04.2017. у 17:50 Ана Оташевић

Песник који је пунио стадионе

Јевгениј Јевтушенко је био симбол совјетске генерације песника шездесетих година 20. века која је избила на сцену у време кад је било уносније писати стихове него бити фудбалер
Јевгениј Јевтушенко (Фото Википедија)

Симбол совјетске поезије из времена „одмрзавања југовине” Јевгениј Јевтушенко умро је у 83. години у Оклахоми, САД, где је предавао дуги низ година.

Тешко је данас, у време кад је поезија готово ишчезла из јавног живота, замислити славу коју је имао као млади песник, кад је пред пуним стадионима рецитовао поезију, попут Андреја Вознесенског, још једног припадника „генерације шездесетих”, која је раскрстила са соцреалистичком поезијом из Стаљиновог времена.

Ова популарност, која може да се мери популарношћу рок звезда које су се у то време рађале на Западу, говори о времену кад је у Русији поезија била више од песничког текста. Јевтушенко је био даровити спортиста, али је за овог младића пореклом из Сибира песнички позив био привлачнији од фудбалске каријере.

У преломном тренутку совјетске историје, кад је културном сценом прострујао дах либерализације након што је Хрушчов прогласио пад култа личности Стаљина, организовани су фестивали поезије који су настављали предратну традицију модерниста попут Ане Ахматове, Марине Цветајеве и Осипа Мандељштама.

Јевтушенко је до почетка шездесетих година 20. века већ имао неколико књига поезије коју је представљао ван земље, на Истоку, али и на Западу, где су у њему видели бунтовног младог човека, симбол новог лица Совјетског Савеза.

Нови дух у поезији подразумевао је раскид с ригидном партијско-политичком струјом и темама које су славиле рад и индустријализацију земље, с ратном поезијом. Генерација којој је припадала и даровита песникиња Бела Ахмадулина, Јевтушенкова прва жена, писала је популарну поезију, доступну великом броју људи, која се бавила актуелним темама. Унели су лирске елементе, личност песника и савременог јунака, младог човека уместо хероја.

Нису зазирали од политичке поезије, али су ретко излазили из постављених оквира, уживајући у улози коју им је доделило друштво, што песник и издавач Гојко Божовић назива својеврсном поетиком прилагођавања: „Јевтушенко је осудио стаљинизам после Стаљинове смрти, као што су његове песме пуне осуде неправди које се догађају по свету, изван совјетског друштва. Његова поезија је пуна политике, али некако је, готово увек, то била друштвено прихватљива, несубверзивна, бесконфликтна политика. Отуда је Јевтушенко и песник и симбол свог времена, а његове песме пример жртве коју су многи писци комунистичког света поднели не би ли опстали и били прихваћени. И зато се Јевтушенкове песме тешко могу разумети изван разумевања времена у којем су настале.”

Корнелија Ичин, професор руске књижевности на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, говори о Јевтушенку као о контроверзној личности: „С једне стране, померио је границе поезије, враћајући лирику која је била протерана, а с друге стране, био је део естаблишмента”.

Нови талас у поезији који је Јевтушенка готово преко ноћи избацио на површину везао га је за званичне књижевне кругове, због чега је изазивао одбојност код песника попут Ахматове и Јосифа Бродског.

Савремени поглед на Јевтушенка у великој мери је формиран захваљујући Бродском, који га је представио као човека режима, блиског обавештајним службама.

У књизи интервјуа „Соломон Волков, Разговори с Бродским”, коју је на српском објавила издавачка кућа „Руссика”, у преводу Неде Николић Бобић, руски дисидент који је 1972. године био принуђен да напусти Русију да би избегао затвор говори на једном месту о томе како се Јевтушенко понашао пре његовог прогонства и касније, приликом сусрета у Америци, и како га је напослетку оклеветао.

За Јевтушенка је, међутим, у питању велики неспоразум.

Увек у правом тренутку на правом месту, присутан на различитим пољима, у време перестројке био је први који је саставио антологије руских песника у којима су се нашли и они који су дуго били забрањени.

Пред крај живота волео је да истиче свој филмски допринос. Глумио је у неколико совјетских филмова и сам режирао два, а био је и косценариста филма о кубанској револуцији, „Soy Cuba” (Ја сам Куба), Михајла Калатозова из 1964. године, који је привукао велику пажњу кад је недавно извучен из бункера. Јевтушенко је добро познавао Кубу, на којој је једно време радио као дописник „Правде” и дружио се с Че Геваром, Салвадором Аљендеом и Паблом Нерудом.

Од првих песама које су обележиле генерације совјетске омладине, попут „Падају бели снегови”, „Стаљинови наследници” или „Баби јар”, која је инспирисала Шостаковича да напише Тринаесту симфонију, популарних „Тече река, у магли се топи” и „Хоће ли Руси у рат”, до прозних остварења, попут романа „Немој да умреш пре смрти”, Јевтушенко је свеприсутан аутор у Русији, познат и превођен широм света.

Коментари10
ec458
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sandra
Uobičajeni repertoar desničarskih komentatora Politike: gnusno nepoštovanje, neznanje, anti-amerikanizam. I u smrti velikog pesnika se traže načini da se čovek ponizi, da se ističu teorije zavere i druge budalaštine. Tužno. Da ste samo koji stih Jevtušenka pročitali, bilo bi vam oprošteno.
natalija
Tačno 100% Hvala na komentaru!
gospodo, stidite se
Komentatori, da li ste culi za izreku "O mrtvima sve najbolje". Stidite se losih reci o mrtvom pesniku.
@gospodo, stidite se - dva pitanja
Da li to vazi i za Hitlera, Pol Pota, Staljina,...mislim i oni su mrtvi ? Zasto ste "diskriminatorni" sa "godpodo" - i gospodje pisu komentare (cesto mnogo bolje nego "gospoda")?
Zoran V. Tosovic
Poreklom iz Sibira , ali sa prezimenom iz Istocne Ukrajine ! A znate li zasto ? Zato sto su jos ruski carevi slali sve koji im nisu bili po volji u taj strasni Sibir , sto su posle komunisti nastavili i usavrsili ! Citam upravo knjigu o sudbini ruskih povoloskih Nemaca ( Ida Bender : " Schön ist die Jugend ... bei frohen Zeiten " ) i zgrazavam se , uzasavam i placem nad sudbinom nevinih ljudi , dok " braca " Rusi " cute o komunistickim zlocinima , a Staljina vide kao pozitivnu licnost , a Putin i njegova ekipa uzimaju Drugi svetski rat , ili kako oni kazu " Otadzbinski rat " , za osnovu nacionalne samobitnosti i izgradnje savremene Rusije ! Mrzim Zapad ( ne obicne ljude i kulturu ) i mislim da sam najantizapadnije nastrojeni Srbin , ali ne volim ni Rusiju i Ruse , i cesto mi se povraca od njih ! Opsednutost Zapada mrznjom prema Rusiji i , s druge strane , Rusa i Srba komunizmom , za mene su potpuno nshvatljive stvari i mislim da i jedne i druge treba leciti !
Драгомир Ковачевић
Јевтушенко није био никакав "пример жртве коју су многи писци комунистичког света, поднели не би ли опстали и били прихваћени" (цитат из дневног издања Политике), с обзиром да су тај свој свет сматрали благодетним и успешним, с еманципованим становништвом, с којима се опходило као с "грађанима" а не као с "народом" где је то становништво, где су ти сељаци живели "као господа, племићи..." - да цитирам стих из његове "Станица Зима". И потом, као што се он питаше у тој поеми: где је још човек на свету, могао живети као господин? Овај пост-колонијал англосаксонски приступ смештању уметника у политичке епохе, заправо одражава убеђење да су и у нашим пределима, уметници у време социјализма, бил принуђени да се сагињу. Да, понеко можда, али тек понеко. Иако није био "комуњара", заплакао је кад је угледао заставу Совјетског савеза на бувљој пијаци. Њега је његова "Станица Зима" понела у свет, а она зима у "Крику јесењег јастреба" Бродскога је оборила у носталгију и лед Конектиката.
sibirski slavuj
"Bio je simbol sovjetske generacije" i umro je u Oklahomi.
nealternativni lesinar
mozda vam nisu rekli - SSSR vise ne postoji ( o tome da je 1991 otisao u SAD necu nista da kazem, tj kad su vece demokrate od najvecih demokrata zavladali Rusijom 90-tih)

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља