Ако се пословни пут Ивице Тодорића, власника „Агрокора”, кретао од свемоћи до немоћи, хоће ли Антонио Алварес Трећи, коме су банкари поверили управљање посрнулим гигантом, успети да преокрене тај негативни тренд?

„Агрокору” треба Супермен.

Овако је хрватска штампа, само неколико дана пре него што је Тодорић, власник концерна, потписао споразум са банкама, направила профил будућег председника управе „Агрокора”. Јер, од новог директора се очекује да „осигура почетак редовног пословања”, што у преводу значи да обезбеди новац.

Ко је заправо Антонио Алварес Трећи, коме су банкари поверили да осмисли излазну стратегију за концерн са годишњим приходима од 6,5 милијарди евра, у оквиру кога послује 60 компанија и ради 60.000 људи широм региона бивше Југославије. У Србији „Агрокор” запошљава 11.000 људи и има неколико стотина добављача, који су с правом забринути за судбину својих потраживања.

Антонио је син оснивача консултантске куће „Алварес и Маршал”, коју је ангажовала руска Сбербанка, највећи поверилац „Агрокора”.

Ова америчка компанија пословну репутацију стекла је радећи управо на реструктурирању посрнулих бизнис империја. Занимљиво је и да су били ангажовани на реструктурирању „Леман брадерса”. Тај посао пратиле су и контроверзе, па су их тако конкуренти оптуживали да током реструктурирања помажу сопственим пословним партнерима и повезаним компанијама. На стечају „Леман брадерса”, консултантска кућа „Алварес и Маршал”, заједно са својим партнерима зарадила је више од милијарду долара па је због тога стечај те инвестиционе банке проглашен најскупљим у историји.

На званичној интернет страници ове компаније наводи се да је Алварес у компанији конкретно задужен за ширење пословања у Европи. Рођен је на Филипинима, дипломирао на Универзитету Нотр Дам и има 25 година искуства у реструктурирању јавних предузећа и приватних компанија које су се нашле у проблемима. Радио је у Великој Британији, Немачкој, Француској, Италији, Норвешкој, Шведској, Финској, Холандији, Естонији и Румунији. Оно што не пише јесте да је Антонио Алварес поп певач и да је музика његова велика страст. Наступа под уметничким именом „А 3”.

Прво што ће Антонио Алварес Трећи у „Агрокору” морати да уради је да подвуче црту и израчуна колико свака од 60 компанија из концерна вреди, колики су им дугови и која од њих се може одмах продати. Алварес Трећи мораће и да рашчивија која фирма је уписана као колатерал за који кредит, јер је Тодорић последњих година кредите добијао тако што је као средства обезбеђења уписивао делове концерна.

Питање је како ће хрватска држава реаговати на именовање Антонија Алвареса, јер је тамошња влада у петак једногласно усвојила закон о системски важним компанијама, који се односи и на „Агрокор”, а омогућује именовање владиног изасланика и ванредне управе у таквим компанијама у предстечајним околностима. Наши извори кажу да се са усвајањем закона, који би ове недеље требало да се нађе пред члановима Сабора и журило, како би држава ограничила повериоце, односно успоставила неки систем контроле над Тодорићевом компанијом. Јасно је да хрватска влада неће стајати по страни.

У сваком случају, листа Агрокорових обавеза је подужа. Концерн највише дугује руској Сбербанци – 1,6 милијарди евра. Хрватске банке од Тодорића потражују 650 милиона евра. Ту су и обвезнице „Агрокора” на светским тржиштима (неколико емисија) у вредности од скоро милијарду евра. Дуг добављачима процењује се и до две милијарде евра. У најбољем случају, „Агрокор” је дужан више од шест милијарди евра. Да је тај износ и већи наговестили су представници руских банака који су посумњали у финансијске извештаје концерна.

Меркатор се враћа у Словенију

У хрватској владајућој коалицији наклоњени су идеји да „Меркатор”, као здраво језгро презадуженог „Агрокора”, продају словеначком капиталу, пише љубљанско „Дело”. Овај лист тврди да Русе „Меркатор” не занима.

Оно што незванично може да се чује јесте да овај трговински ланац уопште није део стендстил договора.

Љубљанско „Дело”, позивајући се на извор из коалиционог „Моста”, наводи да постоји могућност да здрави делови „тешко болесног” концерна буду национализовани, „али само ако би се с тим сагласили повериоци”.

Један од начина спасавања здравих делова концерна била би продаја „Меркатора” Словенији.

„Не би била луда идеја ако би словеначка влада од руске Сбербанке, највећег повериоца, настојала поново да откупи ’Меркатор’. Садашњи власник је присиљен да га прода, а можда бисмо ’суседу’ дали мање него што смо добили од продаје. То не би био само интерес добављача ’Меркатора’, него и целе земље”, размишљају кругови у Словенији наклоњени концепту националног интереса.