Када су ми јавили да сам добила награду „Жанка Стокић”, одједном је из мене исцурела сва енергија. Можда сам се и уморила, помислила сам, јер је недавно била премијерa представе „Царство мрака”. Преиспитивала сам мало себе: у питању је, ипак, та велика персона у лику Жанке Стокић, каже за „Политику” глумица Олга Одановић, овогодишња добитница награде „Жанка Стокић”, високог признања, које се додељује глумици чија је „личност обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза”. Награда ће јој бити уручена у недељу, 23. априла, у матичном Народном позоришту у Београду.
– Жанка Стокић, као и Љубинка Бобић, Миливоје Живановић, уметници су који су стварали право позориште које, ево, живи до дана данашњег. А тек њен живот је посебна прича. У њеној биографији пише да је играла у време када је наша земља била под окупацијом. Наступала је и у неким радио емисијама које су биле под патронатом Немаца за шта је била осуђена на осам година затвора и изведена пред Суд части. Не могу да је осудим, јер Жанка је радила свој посао. Уз то, она је за мене такав раскошан уметник који је цео живот посветио својој професији коју је бранила до краја. Зато сматрам да није без разлога Мира Ступица установила награду Жанки у част, да бисмо је на неки начин оправдали и рехабилитовали – каже Олга Одановић, глумица која публику доводи до суза: кроз драму или комедију, подједнако добро у оба жанра.
Једнаким жаром и креативношћу играла је Одановићка у представама првог матичног позоришта „Бошко Буха”, а затим и националног театра, али и другим београдским сценама – од Хелене у „Сну летње ноћи”, Грубе у „Скупу”, Арсиноје у „Мизантропу”, Оливије у „Богојављенској ноћи”, Феме у „Покондиреној тикви”, Грофице у „Фигаровој женидби и разводу”, до Мајка Јање у „Белој кафи”.
– Прву улогу дао ми је редитељ Јагош Марковић с којим са остварила богату сарадњу. Апсолутно сам му захвална јер је имао веру у мој дар и снагу да то могу да изнесем. Највећа награда за глумца јесте када вам неко пружи шансу. Шанса се свима не пружа, е, то ми је тужно, јер има много глумица који заслужују „Жанку Стокић”, а које нису једноставно имале шансу да одиграју задатке који су стицајем околности мени припали – прича наша саговорница.
Темпераменту Олге Одановић, како зна да каже ова глумица раскошног дара, више одговара живот у мањем граду, иако је са својим јунакињама пропутовала свет – од Чикага, Торонта, Москве... до далеког Омска и Аустралије.
– Човек се умори, потроши путујући кроз време. Ако хоћете да се бавите глумом на студиозан и озбиљан начин, то вас временом замори. Потроши вам емоцију, ваше срце, исцури вам физичка енергија и онда прибегавате мањим срединама, да се мало склоните. Уморе вас међуљудски односи и позориште које узима целог човека – каже уметница.
На том дугом уметничком путу који достиже већ трећу деценију, носила је и носи Олга Одановић у свом личном зембиљу и сећања на спокојне дане детињства које је проводила у Лици, код баке Евице, али и кодексе и норме од којих не одустаје.
– Одрасла сам у породици која нема везе са уметношћу. Отац је био рударски инжењер, мајка радила у угоститељству, али су ми родитељи усадили оно најлепше: да умем да поштујем. Мислим да су данас поштовање и ауторитет превазиђене категорије. А ја се не одричем тога да поштујем и вреднујем оно што вреди и траје.
Олга Одановић завршила je најпре три године андрагогије на Филозофском факултету у Београду. Случај је хтео да је потом приме на Факултету драмских уметности у Београду где је дипломирала глуму, заволела Бергманова дела, али и колегу Драгана Петровића Пелета, свог будућег супруга. Омиљена књига јој је „Лечење Шопенхауером” која јој помаже да буде јача у овом турбулентном времену.
