петак, 18.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:46

Како се постаје хаџија

Док доминиканске часне сестре тихо певају молитве из свете мисе и слика их палестински фотограф, поред њих вичу продавци воћа, пролази понеки војник наоружан до зуба и миришу свеже крофне и цеђени шипци који се продају пролазницима
Аутор: Наташа Јевтовићсреда, 05.04.2017. у 11:47
Часне сестре из Сан Салвадора проносе крст (Фотографије Наташа Јевтовић)

Дође тако човек у године када пожели да извуче поуке и размисли о својим изворима, лутањима и одредишту. Окрене се око себе, осврне се на свој живот и запита да ли је макар делимично постигао оно чему се од детињства надао и шта му је још остало од планова да оствари. Уколико ни најближи не успеју да му дају праве савете па морадне да се обрати сопственом срцу, пожели да се обрати ономе ко га познаје боље од њега самога како би рашчистио шибље накупљено на путу и пронашао излаз из зачаране шуме у којој се изгубио.

Због свега тога одлучих да посетим Јерусалим, Божји град у центру света око којега су се посвађале светске религије и у коме се налазе одговори на сва питања. Пронађох авионску карту за Тел Авив и хотел у авенији султана Саладина поред Херодове капије на улазу у стари град. Није било нарочитих формалности на граници, једино је потребно доћи три сата раније због пооштрених мера безбедности и терористичке претње.

Пошто велики број држава још увек није признао Израел, на граници нећете добити печат на пасошу, него листић са бар-кодом који треба да чувате све до изласка из земље.

Зид плача са муслиманске стране 

Још од прве вечери осетила сам да је град подељен невидљивим зидом између Јевреја и Арапа, те да се осим војске и полиције мало ко усуђује да пређе на туђу страну. Чим падне мрак, арапска страна града замире као да је полицијски час. Одлучих да одем на јеврејску страну која почиње одмах након капије Дамаска како бих купила нешто за јело, али ме у два наврата зауставише Палестинци како би ме упозорили да не идем тамо јер војска и полиција могу да ме претресу и малтретирају.

Упитах групу младих војника да ли је опасно да увече сама ходам по улицама, а они ми одговорише да страни туриста нема чега да се плаши јер је град опасан само за њих. Наиме, Палестинци су започели такозвану интифаду ножевима и током четири дана мог боравка у Јерусалиму било је девет напада на снаге безбедности. Изненадила ме је младост војника и њихове изражајне очи које су се заокруглиле од страха. Схватих колико је лако да се у делићу секунде у коме су сва чула на готовс почини непоправљиво. Па ипак, осећала сам се невероватно сигурно у Јерусалиму.

Опчинила ме је блистава светлост града, лепота прастарих тврђава и високе палме које су красиле прелепе авеније. Кроз Лављу капију, коју је изградио Сулејман Величанствени, долази се до улице Вија Долороса којом је Христ ходао од места где је осуђен на смрт па све до Цркве Светог гроба. Верници из свих делова света ту организују процесије и заједно се моле ходајући његовим стопама. Наиђох на групу бенедиктинских часних сестара из Салвадора које су носиле огроман дрвени крст и позвале ме да заједно са њима прошетам Улицом бола. Заједно су певале песме на шпанском које сам разумела захваљујући латиноамеричким серијама које су се некада приказивале у нашој земљи. Perdona tu pueblo Señor; опрости твом народу, Господе.

Грчка црква Свете Ане 

Вија Долороса пролази кроз центар старог града између патријаршија разних хришћанских земаља, стамбених зграда, киоска за фалафел и базара на коме се продају како бројанице тако и уске хаљинице за даме. Нестваран и помало непријатан контраст између искона и модернизма. Док доминиканске часне сестре тихо певају молитве из свете мисе и слика их палестински фотограф, поред њих вичу продавци воћа, пролази понеки војник наоружан до зуба и миришу свеже крофне и цеђени шипци који се продају пролазницима.

Поворка се често зауставља на одређеној етапи пута како би обележила место где је Христ тамничио, поклекнуо или где су га бичевали. Пред крај смо прошли поред коптске цркве у којој се напричах са присутним монахом јер немам често прилику да упознајем Копте.

Црква Светог гроба је закрчена посетиоцима који дуго чекају у реду. Одмах поред улаза се налази степениште које води до јерменске капеле са прелепим фрескама, а на улазу људи леже на гробној плочи и плачу. Да будем искрена, осетила сам да посећујем обични историјски споменик јер није могућа било каква концентрација или интроспекција у мору људи који причају све језике света и који се гурају како би купили флашицу маслиновог уља за пар шекела за поклон својим ближњима. Јерменски монах који вас пропушта до гроба дозвољава вам да останете тек тридесетак секунди како би било времена за свакога.

Међутим, при уласку у малу грчку цркву под којом се налази пећина где се по предаји родила девица Марија, осетила сам тако снажне емоције да сам заплакала. Током прва четири дана у Јерусалиму, свако јутро сам се будила са залепљеним трепавицама на којима се изгледа налазио талог од соли. Не знам да ли се ради о неком исцелитељском процесу или обичном конјунктивитису.

Удаљени храм или Месџид-ул-Акса је треће по реду најсветије место ислама и правац према коме су се први муслимани окретали у молитви када су се у Ћаби још увек налазили идоли. Приступ је могућ само муслиманима, а објекат је под јаком полицијском контролом и морате да покажете пасош и визу. Ако сте из неке друге вере прешли на ислам, мораћете да докажете да сте муслиман и полицајци ће вас питати да изрецитујете неки мање познат одломак из Курана, као што је ајет о Божјем престолу који мало који верник са наших простора зна напамет.

Црква подигнута на месту где је Пилат опрао руке 

Полицајци су Палестинци и припадају посебној бригади израелске полиције. Туристички водич за Израел и Палестину који сам позајмила из библиотеке у Паризу направио је праву сензацију, јер се полицајцима допала чињеница да је издавач навео оба назива за храм, да се не би увредили ни Јевреји ни муслимани.

Зид плача је забрањен Палестинцима, али је доступан страним туристима који морају да покажу пасош и прођу кроз детекторе за метал. Некако је тужно да се на молитве иде уз претрес наоружаних лица, али се ваљда људи на то навикну. Западни зид је једино што је остало од Соломоновог храма који су у два наврата уништавали прво Вавилонци а онда Римљани, све док Турци нису изградили Удаљени храм одакле се посланик Мухамед узнео на небо и тамо примио наредбу за муслимане да обављају пет дневних молитви. Додуше, логично је да се сви Божји посланици окупљају на истом месту где је према јудаизму константно Божје присуство.

Са муслиманске стране истог зида, дубоко поред његовог темеља, налази се једна мала просторија у којој је Мухамед оставио свог коња и коју муслимани називају Бураковом џамијом. Много је мање посећена од две велике џамије и оближњег музеја и чак се не спомиње у туристичким водичима. Ту човек може да се удаљи од реке верника и проведе неко време сам са својим мислима, а ако прислони уши на зид, с времена на време, може да чује плач Јевреја са његове друге стране. И ту сам осетила нешто посебно што се не може описати него само доживети, нешто након чега више никада нисте исти.

Хурва синагога у Јерусалиму 

У јеврејском делу града се налази Хурва, најважнија градска синагога чије име у преводу значи уништена. Поред ње се налази минарет који је према водичу изградила мајка неког Јеврејина који се био посвађао са рабином и њему у инат прешао на ислам. Синагога је кроз историју неколико пута разарана и увек поново грађена, једном приликом чак и по наредби турског султана, а последњи пут су је уништиле јорданске трупе 1948. године. Поново је отворена пре само неколико година и изгледа помало анахроно поред минарета који је остављен као за украс.

Посетила сам и кварт Меа Шеарим у коме живе ортодоксни Јевреји који не признају Израел као државу и који су ослобођени пореза и војног рока. Живе у старим зградама без струје и телевизије, информишу се преко плаката налепљених на огласне табле, а баве се искључиво изучавањем светих текстова и вероватно живе од милостиње. На улазу у главну улицу, иза бодљикаве жице, стоји следеће упозорење: Групе које пролазе кроз наш комшилук јако сметају грађанима. Молимо вас да престанете. Од свег срца молимо жене и девојке да не пролазе кроз наш кварт у непристојној одећи. Пристојна одећа укључује закопчане блузе са дугим рукавима и дуге сукње, а да нису тесне. Молимо вас да нас не растужујете ометајући светост нашег комшилука и нашег начина живота као Јевреја који су предани Господу и Његовој Тори.

Меа Шеарим кварт у коме живе ортодоксни Јевреји који не признају Израел као државу 

Нисам могла да издржим да не одем да их посетим, наравно прописно обучена и без фото-апарата, пошто је фотографисање строго забрањено. Био је петак по подне, мало пре наступања шабата, тако да сам видела искључиво мушкарце и дечаке како негде журе на молитву, оборених погледа и румених образа као да су се постидели. Изгледали су недужно и смирено, а могло се осетити да су у свом начину живота пронашли срећу.

Арапи који живе унутар Израела скоро да не познају незапосленост, али они који имају јорданске или египатске пасоше јако тешко живе. Имала сам чудан утисак да се њихова борба своди на стварање националне државе, што ме је прилично разочарало јер ме је подсетило на распад моје домовине. Ако упитате Арапе да вам покажу пут до неке улице у јеврејском делу града, покушаће да вас одврате од намере да тамо идете или ће једноставно одбити да вам помогну.

Када сам пожелела да пронађем трамвајску станицу и посетим меморијал Јад Вашем који се налазио на периферији, упитала сам за помоћ неког старог Јеврејина са брадом и шеширом. Он је само слегнуо раменима и отишао, ваљда није имао право да разговара са припадницом супротног пола.

Ту се задесио неки Палестинац који ми је љутито добацио: „Зашто питаш њега?“ Мој хотел је имао кабловску телевизију, али је свих шест канала било на арапском. Нисам се усудила да питам рецепционера зашто је тако, да не би помислио да га изазивам. Било ми је жао што се два толико слична народа не слажу и што још увек живе онако како смо ми донедавно живели на Балкану.

У Зиду плача се по обичају остављају цедуљице са молитвама па сам и ја испоштовала обичај и замолила Бога да помири завађене народе и претвори Јерусалим у град мира, како се иначе и зове. Надам се да се од сада убрајам у хаџије јер сам посетила све светиње које су изградили Аврамови потомци у славу Бога Јединственога. Из Јерусалима сам са собом понела мир, који ми је тако преко потребан у животу у туђини, где се и после петнаест година још увек осећам незграпно и несхваћено.

 

Наташа Јевтовић

 

 


Коментари14
a42b1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Mihajlovic
Gospodja Jevtovic nam je na jedan veoma interesantan nacin opisala svoj dozivljaj Jerusalima i njegovih nebrojenih znamenitosti za sve tri religije. Ali, kako se postaje hadzija , to je nesto sasvim drugo. jasno je definisano i nema ama bas nikakve veze sa ovim putopisnim tekstom.
Beogradjanin Schwabenländle
Наша породица зна како се постаје хаџија, наш отац је био на ходочашћу, добио признање и дозволу да стави између имена и презимена Хаџија или друга могућност АААА Хаџи - ББББББ.То је важило само за њега.
Andjelko Spremo
Nesme se zbog neznanj poistovecivati nacionalizam sa SOVINIZMOM.
Rdoslav
Tekst kao putopis - u redu! Svako doživi grad kako mu je volja. Ali kakve veze ovo sve ima sa hadžilukom i naslovom ''Kako se postaje hadžija''? Za istinski, pravi hadžiluk postoji utvržena procedura i način kako se izvodi hodočašće. nemojte tako odoka i bez ikakvih pravih informacija govoriti o nečemu što je viševekovno ustrojstvo!
dzordz
jerusalim, mesto u koje je retko ko isao, ili se bar nije pisalo o tome u novinama. vec nekoliko godina nasi sugradjani idu tamo i kamere beleze. ja da idem tamo isao bih iskljucivo iz verskih razloga, a ne turistickih. eto koristi od pisanja - mozda se poveca broj nasih hodocasnika.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља