субота, 21.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
НОВИ КУЛТУРНИ ДОДАТАК УЗ ДАНАШЊУ „ПОЛИТИКУ”

Мизантроп пакује кофере

петак, 07.04.2017. у 14:23
(Фото: Жељко Јовановић)

ИНТЕРВЈУ

Тумачим монаха Саву, који ће тек касније постали светац и у народу познат као Свети Сава. Истражујући лик, то јест читајући разноразну литературу, стекао сам утисак да је монах Сава био врло активан човек који је за свога живота прошао толико километара, поређења ради као када би неки човек данас обишао земљину куглу неколико пута, каже Драган Мићановић

Играо сам Теслу и надам се да би он урадио исто што је урадио и тада. Многе смо ми млађане наше Тесле отпратили у свет, да покушају да нађу некога ко ће ценити њихов труд, рад, знање и машту

Арган, Алсест, Алекса Жуњић, Порција, Војвода Вуксан, Теслa, Деспот Стефан Лазаревић... само је део сценских ликова које је током каријере тумачио Драган Мићановић, глумац који се са новом енергијом упустио у пропитивање лика и дела Светог Саве, односно приче о историјским турбуленцијама с краја 12. и почетком 13. века, у периоду који је претходио устоличењу династије Немањића. Драган Мићановић тумачи лик Светог Саве у серији „Немањићи – рађање краљевине” , према сценарију Гордана Михића, у режији Марка Маринковића, у продукцији РТС-а.

Уметник особеног глумачког дара, Мићановић је подједнако добар и у комедији и драми, једнако узбудљив и у позоришту и на филму и телевизији. Стални је члан Југословенског драмског позоришта, где је остварио бројне креације, од Тригорина, Симона, Себастијана, Валентина... Своје сценске јунаке годинама уназад носи смело кроз време, путујући са њима по свету и ширећи своју позоришну мисију.

– У глуми јесте најтеже трајати. Глума је трчање на дуге стазе, како би рекао мој покојни професор Влада Јевтовић: трчимо маратон. Ми не трчимо трку на стотину метара. Улоге долазе, одлазе, то је већ постала за мене нормалност коју волим: да их бирам, добијам улоге, стварам и да покушавам да трајем. Трудим се да ту игру радости игре задржим у себи, јер све док могу да је делим са својим колегама на сцени и са публиком у позоришту, бићу ту, бићу жив глумац. Надам се да ће та игра трајати.

Свети Сава је још један од  историјских јунака у вашој биографији. Колико га је комплексно тумачити? Колико су људи заправо научили од историје којој се непрестано изнова враћају?

Деликатно јесте. Ипак, не оптерећујем се величином и значајем лика. За сваког глумаца је то непотребно оптерећење. Лику Светог Саве покушавам да приђем са људске стране, да играм човека. Тумачим монаха Саву који ће тек касније постали светац и у народу познат као Свети Сава. Истражујући лик, то јест читајући разноразну литературу, стекао сам утисак да је монах Сава био врло активан човек који је за свога живота прошао толико километара, поређења ради као када би неки човек данас обишао земљину куглу неколико пута. У целом овом подухвату мени је најважније да Светог Саву прикажем као човека из народа, који је задужио своје сународнике. Наравно да мало учимо из историје будући да је непрестано понављамо. Склони смо забораву.  Ево, тек се сада први пут бавио темом из 12, 13. века, односно екранизујемо ту важну страницу српске историје.

Борка Г. Требјешанин

-------------------------------------

Чаробни трепет Вирџиније Вулф

Ауторка Сопствене собе препознаје невидљивост жене у култури и науци на још један болно илустративан начин. Истражујући богатство података које нуди библиотека Британског музеја, списатељица открива да се место жене у историји предочава поједностављеним, омаловажавајућим и увредљивим паралелама и поређењима. Невидљивост и маргинализација су крајње консеквенце поједностављеног патријархалног дефинисања женског идентитета као паразитске допуне мушком

Портрет Вирџиније Вулф (Чарлс Бересфорд/Википедија)

„Ја сам против патријархата, против доминације мушкараца, која је створила овакав свет и поредак, а добро знамо какав је то свет: рат никад не престаје, патњама никад краја. За то су криви мушкарци, односно патријархални принцип. Докле год будемо живели под едиповском парадигмом, ништа неће ваљати.” Ово је пре неколико дана изјавио Слободан Тишма у интервјуу једном дневном листу. Иако одрешитост уметника није знамен само нашег доба, овакве би речи подршке женама биле незамисливе осамдесет и осам година раније, у време кад је Вирџинија Вулф објавила есеј Сопствена соба, сачињен од предавања одржаних годину дана раније на два женска колеџа на Кембриџу, Гиртону и Њунему.

Исте 1929. године Исидора Секулић објављује запис о Вирџинији Вулф у Српском књижевном гласнику. Њен текст није дубинска анализа естетских и поетичких константи опуса Вирџиније Вулф нити књижевнотеоријска расправа већ пре импресионистички омаж који је и нехотице на трагу списатељичиног стила. Вирџинија Вулф, по речима Исидоре Секулић, „не пише увек да угоди својој музи, она пише врло често да угоди смелом прохтеву своје, мало мутне, али необуздано ситне северњачке имагинације”. Она пише „специјалну врсту фикције, која није ни роман, ни кроника, ни психологија, ни историја, само чаробни трепет”. Српска књижевница ће дело Вулфове описати и метафорама мреже, петљи и кончића, назвати га „танком мрежом животних односа”. Привидно се не мичући изван своје затворене класне љуштуре, Вирџинија Вулф ипак тресе ту танку мрежу говором о универзалним вредностима, а интелектуална сагласја поставља као темељ нове друштвене касте. Не пристаје на оно што назива „јефтином стварношћу”; не пристаје да реалистички књижевни поступак сведе на бележење и набрајање; реализам тражи у домену естетског и метафизичког.

Владислава Гордић Петковић

-------------------------------------

Шта је скривила идеја о једнакости

Увек се питам како је то деведесетих Хрватска, чак и она антитоталитарна и антидесничарска струја, поставила захтев да се Трг републике преименује у Трг бана Јелачића. Никад није дат одговор зашто је на то место стављена она Јелачићева сабља која је клала људе који су се 1848. године повели управо за идеалима републике, каже Борис Буден, филозоф

 Наше националне државе немају ништа што би за ових четврт века могле да демонстрирају као своју историјску заслугу

(Фото: Лична архива)

Да ли се данас може поновити фантазија о друштву које је затворено, које има своју државу у којој је све прегледно и у којој се може контролисати однос према спољашњем свету? То више не функционише на тај начин. Миграције су феномен који не долази споља у смислу „лупају нам на врата, а ми размишљамо да ли да им отворимо“. Не може више овај свет да функционише без миграција. И не емигрирају само људи него и капитал, каже Борис Буден, филозоф и теоретичар културе, који је ових дана у Београду учествовао на конференцији Европоли о балканским миграцијама.

Буден је дипломирао филозофију на Загребачком универзитету, а докторирао је у Берлину где већ годинама живи. Предаје на Универзитету Баухаус у Вајмару, објавио је више књига и студија о посткомунизму и другим темама из подручја филозофије, политике, културе и уметности, преводио је Фројда...

Према његовим речима, стара визија света више не функционише, а већина нас и даље размишља у тим категоријама.

– Ми смо и даље патетични и моралишемо. Згранути смо поново над тим зидовима и бодљикавим жицама. Наравно да је то страшно, али границе имају своју функцију, оне служе регулацији, а никако спречавању. Оне су филтер. С друге стране, светски капитал улази како год хоће и у оној мери у којој му се свиђа или не, а људи који би хтели да нађу посао, не могу. Зато се поставља питање чему данас служе границе. Југославија је била земља тржишног социјализма, већ педесетих година постаје чланица Међународног монетарног фонда и то је разлог што су границе биле отворене, а не да би људи путовали и видели свет – каже Буден.

Како бисте онда дефинисали националне државе данас?

У нашем окружењу оне служе интеграцији ових простора у глобални капитализам и олакшавају његово функционисање. Другим речима, наше државе имају задатак да прилагоде све просторе захтевима институција глобалног капитализма и корпоративним интересима. Рецимо, у Хрватској не постоји ниједна хрватска банка. Све је умрежено у друге банкарске системе. Да ли су те банке дошле у Хрватску да помогну људима да живе боље? Сасвим сигурно не. Када је пропао комунизам није одмах дошла демократија, него транзиција, зато што је потребно време да се држава трансформише, реформише, да ти људи „заостали у развоју“ ухвате ритам са напредним светом. То је начин на који класични колонијализам третира друге европске народе. Данас се истиче да нема везе са идеологијом кад тврдите да треба кршити радничка права да би капитал могао боље да просперира. Наводно, то је реалност, а не идеологија.

Гордана Поповић

-------------------------------------

ДРУГИ ПИШУ: DAILY BEAST

Како су Руси регрутовали Хемингвеја

Приставши да 1940. ради за НКВД Хемингвеј није прекршио законе своје земље који су се тицали шпијунаже. Годинама се држао просовјетског гледишта, које је имало више смисла 1940. него 1945, када су амерички и совјетски интереси јасно почели да се разилазе, претходећи тако хладном рату. Заговарао је током 1948, ружичасте ставове о совјетској империји које је заступао председнички кандидат Хенри Валас, делећи са њим становиште да су две велике силе више сличне него различите Ернест Хемингвеј на Куби

(Фото: Flicker/CCBY 2.0/Ida Woodward Barron Collection(

Совјетски шпијун под именом Џејкоб Голос регрутовао је Ернеста Хемингвеја „за њихову ствар“ једног дана у Њујорку, током зиме 1940/1941. Голос је био колоритан стари бољшевик, дугогодишњи револуционар, који је своје боравиште пронашао на Менхетну, где је постао један од оснивача Комунистичке партије Сједињених Америчких Држава и осовина совјетске шпијунске мреже на источној обали. У данима у којима је придобио Хемингвеја радио је у име НКВД-а, службе претходнице хладноратовског КГБ-а, данашњег СВР-а (Инострана обавештајна служба Руске Федерације). Након њиховог састанка Голос је јавио Москви да је „сигуран да ће он (Хемингвеј) сарађивати са њима... да ће учинити све што може“ да би помогао НКВД-у.

Шта је НКВД желео од Хемингвеја? Није радио за владу, није имао приступ тајним документима. Нису од њега очекивали да се са њима састане у неком мрачном сокаку како би им предао актовку пуну документације. Управо је то оно за чиме је већина руских шпијуна трагала, како би се додворила својој најважнијој муштерији – Стаљину: тајне на папиру, посебно оне које би се тицале америчке технологије и иностране политике. Јер, знали су да ће САД, у једном тренутку, изронити из сопственог изолационизма и да ће тиме пореметити баланс моћи у Европи. Желели су да буду спремни кад тај дан осване. У међувремену, план је био да наставе да краду америчку технологију. Након што су две земље успоставиле дипломатске односе 1933, НКВД је (заједно са сестринском војном обавештајном службом ГРУ) наставио да регрутује све више америчких државних службеника који су их редовно снабдевали обавештењима.

Постојала је и друга врста шпијуна која је такође могла да буде корисна, као што су то политичари и новинари. Њихова је улога била да помогну Совјетима да боље разумеју једну младу земљу на другом крају света, толико страну као да је реч о другој планети, и да им тиме омогуће да, с времена на време, утичу на њену политику. На платном списку је био чак и један конгресмен, Самуел Дикстајн који је уместо да гласа по савести то чинио спрам новчаника, у који су Руси месечно додавали 1.250 долара, краљевску суму за то доба.

Николас Рејнолдс

-------------------------------------

ИНТЕРВЈУ: Волим неочешљане романе

Зло јесте срж мог романа. Аргентина је земља психоанализе и њена популарност чини да људи мисле, погрешно тумачећи Фројда и Лакана, како су деца производ својих родитеља без остатка. Хтела сам да покажем један просечан пар који има савршено злу кћер, у смислу да је није брига за другог, већ само иде за оним што жели за себе, гази преко мртвих

Мој други роман, Лауритине љубави био је врло еротски и врло успешан: академске величине не праштају комерцијални успех писцима. Кад сам потом објавила књигу Просечни аргентински муж, бестселер који ме је много забављао, мој углед писца био је озбиљно угрожен. Требало ми је пуно књига и година да га повратим. Смрт као секундарна последица је у том погледу била пресудна књига.

(Фото: Лична архива)

Ана Марија Шуа (Буенос Ајрес, 1951) једна од најугледнијих и најпревођенијих аргентинских ауторки, објавила је крајем прошле године Кћер, по оцени критике најбољи домаћи роман 2016. Пре неколико година, у едицији „Болеро“ издавачке куће Лагуна, објављен је њен роман Терет искушења, а присутна је и у антологији аргентинске приче Борхесова деца (Агора).

Да ли је и за вас Кћер, досад ваше најбоље дело и где га сврставате у оквиру вашег целокупног стваралаштва?

Као сви писци, покушавам да напишем нешто што је друкчије од оног што сам дотад написала. Кћер је управо таква књига. Верујем да је међу мојим најбољима, можда на истом нивоу као роман Смрт као секундарна последица.

Упоредите Кћер са Теретом искушења, вашим романом који је имао велики међунарoдни одјек и који је објављен и у Србији.

То су, срећом, две врло различите књиге. Терет је роман антиципације, све се дешава у некој блиској, могућој будућности. Бави се једном од мојих опсесивних тема: људи затворени у репресивној институцији, подвргнути неправичном ауторитету. Кћер је књига овога времена у којој једну слабу мајку пуну гриже савести уцењује ћерка која је од малих ногу постала оличење зла. Као посебна поглавља сам убацила дневничке записе о писању овог романа, о недоумицама које су ме мучиле као аутора, о томе где сам налазила материјал за радњу, итд. Многи читаоци су ми рекли да су им та поглавља доносила олакшање у поређењу са тескобом створеном малверзацијама протагонисте. Мени је такође доносило олакшање писање тог дневника. Ипак, Терет и Кћер деле извесни прилично окрутни хумор, као и иронију и размишљање аутора.

Бранко Анђић

-------------------------------------

НАУКА – Парк из доба ћилибара

Данас на свету вероватно има више пластичних играчака диносауруса који личе на гуштере него што их је икада у једном тренутку настањивало Земљу. И за разлику од древних рептила, сви они немају перје

(

Фото:: Royal Saskatchevan Musem / Ryan C McKellar)

Током претходне зиме у Њујорк тајмсу, Гардијану, Нешенел џеографику и у стотинама других, како политичких, тако и научнопопуларних часописа из свих делова света, објављена је фотографија која показује јасно видљив, убедљив палеонтолошки доказ. Слика приказује око четири центиметра дуг комад фосилизоване смоле, ћилибара, у којој је пуних 99 милиона година заробљен јединствен фосилни остатак непознатог диносауруса. У овом грумену ћилибара, међутим, не налази се делић коже једног гуштероликог рептила какав бисмо могли очекивати. Древни, у времену окамењени реп прадавног створења нимало се не уклапа у препознатљиви имиџ диносауруса као дивовских, хладнокрвних и глатких гмизаваца. У ћилибару се налази – перје, којим су по свему судећи праисторијски рептили били прекривени, било да су ходали по тлу било да су летели попут њихових данашњих потомака, птица. Редакцији Елемената, у Србији, а сада и Културном додатку Политике, ову фотографију уступио  је аутор, др Рајан Мекелар из Краљевског музеја у Реџини, у канадској провинцији Саскачеван, који је учествовао у анализи овог палеонтолошког доказа. Слика открива како су Земљу милионима година – пре него што ће је пре 65 милиона година погодити метеор у подручју мексичког полуострва Јукатан и довести до масовног изумирања диносауруса – настањивали рептили који су много више личили на мале, попут врапца и огромне, гигантске, попут „Београђанке”, кокошке.

Пре неколико недеља, у серији потоњих вести о диносаурусима, часопис Нејчер објављује и рад којим се успоставља сасвим нова класификација ових створења. У науци се догађају понекад такве ствари, сасвим налик животу или на пример, политици – нека спознаја је можда одувек била ту, изложена у музејима, на експонатима поред којих пролазе стотине хиљада људи, али како смо сви загледани у другом правцу, у њима видимо погрешну слику, ону којој смо научени. У случају диносауруса је посебно бизарно што је, у међувремену, настала читава култура дино-паркова, забавних програма и предмета који су, испоставља се, сви погрешни. И којима свима, ако би се хтело да се учине научно исправним, сада мора израсти перје. У свету са седам милијарди људи игре великих бројки чак и једну танану грешку, палентолошку дилему како је изгледао један рептил споља, претварају у делиријум масовне производње заблуда. Данас на свету вероватно има више пластичних играчака гуштероликих рептила него што их је икада у једном тренутку настањивало Земљу. Вероватно су милијарде таквих предмета произведене у кинеским фабрикама, и још увек се производе, на местима иначе не много удаљеним од познатих кинеских налазишта.

Слободан Бубњевић

-------------------------------------

39. САЛОН АРХИТЕКТУРЕ – Од пролећа до пролећа

Не дешава се често да највећа награда Салона оде ван Београда, а овог пута отишле су чак две у Крагујевац. Гран при добио је Предраг Милутиновић за Параолимпијски центар, први у овом делу Европе. Без физичких баријера, тај приземни објекат, сведен и једноставан, изведен у опеци, скроман у избору материјала одскочио је од осталих. Једноставност је освојила симпатије жирија

Гран при салона архитектуре, Параолимпијски центар у Крагујевцу

Последњих десетак година слогани Салона архитектуре који се одржава у Музеју примењене уметности, су све један драматичнији од другог. Упозоравају да још има архитектуре, питају чега смо то сведоци, констатују да смо у реалности. А та реалност се ником не свиђа. Позиције архитеката су нестабилне, вредности урушене, о друштвеној одговорности скоро да се и не разговара, посебно не са инвеститорима, ограничења су велика, осим... Е, за то треба продати душу ђаволу. Што и није непознато овој професији. Архитекти немају времена за чекање бољих времена, зато су уз победнике који увек нешто граде, ма које политичке боје и опредељења били.

Но, будимо реални. Шта је могуће и оствариво данас у Србији? Како, колико и где се овде може радити? Какве везе има овдашња архитектура са оном која настаје широм света, а пратимо је свакодневно на архитектонским порталима? Могу ли се једном изложбом добити одговори на сва та и многа неизречена питања? Знам да је одговор одричан, али ипак. Венецијанска бијенала архитектуре већ се у неколико поставки баве елементарним и реалним проблемима овог света, док су београдски Салони архитектуре смотра текуће продукције. С друге стране, баш у томе се често јако добро могу прочитати дефинишуће карактеристике актуелне политичке и друштвене сцене. А оне нису обећавајуће.

Нема архитектонских конкурса, ни друштвених објеката, не граде се школе, вртићи, болнице, домови за старе, на пристојно социјално становање као да се заборавило, не зна се где са избеглицама... А ипак, нешто се изградило од прошлог априла. Стотинак изабраних радова од двеста и нешто пристиглих бране боје углавном овдашње архитектонске сцене у шест категорија: архитектура, урбанизам, ентеријер, експеримент и истраживање, публикације, архитектонска критика. Не дешава се често да највећа награда Салона оде ван Београда, а овог пута отишле су чак две у Крагујевац. Гран при и награда за архитектуру.

Снежана Ристић


Коментари0
bd40c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља