уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:42
ИНТЕРВЈУ: МИЛАН ТУЦОВИЋ

Бојао сам се слике кад сам био мали

Један од најзапосленијих српских сликара говори о односу вајарства и сликарства, продаји слика, односу према платну пре настанка слике, изложбама у Пули и Јапану, учењу из књижевности и филма
Аутор: ​Славко Трошељсубота, 08.04.2017. у 21:37
(Фото Данило Петернек)

Нова сликарска звезда Србије, по ставу Станислава Живковића, историчара уметности и дугогодишњег кустоса у галерији Српске академије наука и уметности, као и по мишљењу низа искусних сликара и кустоса, јесте Милан Туцовић (51), који је 1991. дипломирао вајарство на Факултету примењених уметности у Београду.

Рођен је у Пожеги, а ради и живи у Београду са супругом Милом с којом има две кћерке. Његово сликарство се, по општем ставу, разликује од трендова овог времена. Јасноћа његовог дела проистиче из његовог првог „заната” – вајарства, а и трагова југословенског надреализма и његовог продужетка кроз правац у коме се приближава „фантастичном сликарству”, чији је теоретичар и практичар био сликар и писац Леонид Шејка.

Ко вас је увео у живот...

Никад нисам на то питање покушао да одговорим. Увек су ми били занимљивији старији људи од мене, јер сам у њима препознавао искуство живота и тешко да бих могао издвојити једну особу. Био сам веома склон некој интроспекцији, везан за природу, село Горобиље, одакле сам. И тај однос са природом и то моје чуђење пред природом је нешто што ме увлачило све дубље у свет уметности. Јер уметност је имала ту духовну компоненту и тај однос са природом.

... ко у вајарство?

Наставник пољопривреде Никола Мићић у мојој школи, који је волео уметност. Касније сам срео вајара Велимира Каравелића у чијем атељеу сам почео и да радим.

... а ко у сликарство?

И дан-данас ја уопште нисам раздвојио те ствари. Кад сам био млад волео сам да цртам. Волео сам и скулптуру, а слике сам се помало бојао, јер имам једно обољење очију блиско далтонизму. Шта ћу у сликарство кад не разликујем боје?! Међутим, судбина... Завршио сам скулптуру на академији, али сам онда почео да сликам. Потпуно спонтано сам прешао из вајарства у сликарство. Један од окидача је била велика изложба Тицијана коју сам као студент видео у Венецији. Вероватно постоје неки потпуно другачији механизми на којима функционише мој доживљај боја и сликарства.

Кад сте продали прву слику?

Има један врло занимљив феномен код продаје тих уметничких дела које правимо. Свако од нас као уметник кад крене да ради улази у веома неизвесну борбу. Има неку своју унутарњу слику коју жели да покаже другом и њему је уствари права награда кад то успе. Новац дође као некаква награда на награду. Зато се ми увек помало стидимо кад узимамо новац за свој посао, јер ја сам већ негде награђен тиме што сам уопште успео – што сам тај свој доживљај материјализовао.

Први пут сам нешто зарадио од уметности у средњој школи. Каравелић је радио неку бисту, ја сам му помагао и онда добио део новца од тога. И прво што сам урадио после тога побегао сам из школе са својим другаром који је после био шумар. Попили смо по три пива и појели једно пиле.

Ко су вам били примери за углед у уметности?

У различитим периодима живота често су то били потпуно различити аутори. То чак није била само једна линија. Као млад сам се дивио мајсторима Ренесансе, Ране ренесансе, Холандске ренесансе. Како је време пролазило ја сам откривао нове и нове ауторе. Чини ми се да сам врло рано нашао себе и био свестан да ме ништа неће учинити срећним што нисам ја.

Коју још уметност волите?

У мом формирању, на мене су много више од ликовне уметности утицали књижевност и филм. Увек сам откривао нове књиге и нове ауторе. Све је то на неки начин мене учило и компоновању слике, како ћу третирати одређене површине, како ћу их супротстављати. Све те одговоре сам, чини ми се, налазио у књижевности или филму.

Пешачење у природи
Колико водите бригу о телу?​
До сада нисам имао никакву потребу за тим. Ја сам дете сељачког порекла. Међутим, сада ми долазе године када је то нужно потребно. И једино за мене прихватљиво за одржавање тела јесте пешачење у природи. То је тај спој са том визуелном сензацијом коју морам да имам и са том енергијом коју носи природа. Никад не бих могао да у теретани, рецимо, возим бицикл, неки вештачки, и да гледам у бели зид.

Шта свака ваша слика мора да има?

Некад сам у атељеу постављао себи то питање гледајући једно платно. То је најобичнија крпа коју ишарамо бојама. И људи долазе у музеје да гледају ту крпу. Значи та шарена крпа мора да има нешто што нам пружа неке одговоре на нека питања која заједнички постављамо. Или што нас она нешто пита, покреће на размишљање. То мора да је енергија, сигурно није та шарена крпа. Зашто неке слике људи чувају, а неке не желе да имају? Уметност је, можда, најуочљивији спој духа и материје. Тек кад материјализујем идеју коју имам и саопштим вам је кроз језик комуникације ту настаје уметност.

Где ће бити ваша наредна изложба?

У Пули 2. маја, на Дан града. Тамо постоји Српски културни центар. Директор Милан Рашула често приређује и трибине, књижевне вечери... Изложба није продајна. Ја на другачији начин функционишем са том продајом. Мени људи долазе у атеље. И ја све што радим то је углавном већ продато. Тако да кад правим изложбе ја и немам шта да продам – правим изложбе с већ продатим сликама.

А по повратку из Пуле?

Овде ће 5. маја бити једна занимљива изложба у Дому војске у Београду. Посвећена је нашем песнику и преводиоцу Милану Комненићу. Биће изложени аутори о којима је он писао. Биће и моја слика.

Имате и позив из Јапана?

Радим једну велику слику и кад је завршим биће изложба. Био сам тамо два пута, али сам имао пет-шест изложби захваљујући мојим пријатељима уметницима из Јапана. Имају нешто у савременој уметности што је овде, бар у нашој земљи, тешко срести. Они немају те јасне поделе. Има неколико мојих купаца професионалаца. Ми смо за њих Европа, а она им је фасцинација. На мојим сликама је много лица, што је европска традиција, и они прво то виде, јер у њиховој уметности нема тако доминантног присуства људи као код мене. И моја старија кћерка Јована, која има 27 година и на постдипломским студијама је у Милану, половином месеца излагаће у Јапану. Друга, Бојана, има 25 година, завршила је политичке науке и нема афинитет ка уметности. Моја жена, која је психолог, и ја нисмо их нешто усмеравали. Као мој највећи успех сматрам што у Јованиним радовима, а она се сада посветила металу, нико не види мој утицај.


Коментари2
88961
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zora torma
sve tvoje slike mi se siđaju neka te anđeli čuvaju!
Vanja
Obožavam Vas Milane. Vaše slikarstvo ima nešto onostrano, iz nekog je drugogo sveta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља