уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:33

Бјелопољско културно благо држава не препознаје

Фото и видео архива Батрића Ракочевића од неколико десетина хиљада снимака који датирају и с краја 19. века без подршке министарства културе
Аутор: Новица Ђурићсубота, 08.04.2017. у 22:00
Батрић Ракочевић – увек са фотоапаратом (Фото: Породична архива)

Подгорица – Поклону се у зубе не гледа, али Министарство културе Црне Горе очигледно има другачије аршине када расподељује буџетски новац намењен за развој и подршку култури Црне Горе.

Тако је у Црној Гори могуће да богата и вредна оставштина почившег фотографа и заљубљеника у фотографију и филмску уметност Батрића – Баћа Ракочевића, коју породица овог чувеног бјелопољског хроничара даје држави у поседовање, не наилази на реакцију ресорног министарства.

Вредна фото и филмска оставштина, какву не поседује ни црногорска кинотека, нити Радио-телевизија Црне Горе (РТЦГ) као најстарија ТВ кућа у Црној Гори, садржи више десетина хиљада негатива, старих фотографија и ретких видео-записа Бијелог Поља и околине. Породица покојног Ракочевића је тражила да министарство културе учествује у пребацивању записа у дигитални формат, уз стручни надзор и поступак, после чега би и вредне оригинале предали на чување адекватном архиву под државним надзором.

„Наша породица је хтела да поклони држави неколико десетина хиљада фото-негатива на којима је забележена историја бјелопољског краја, као и збирку сакупљених фотографија са краја 19. века, то јест од првих забележених фото-записа. Филмском камером 8 мм је направио око 70 вредних и ретких видео-записа од 1959. до 1980. године, на којима су старе панораме града, увођење електрификације у околна села, трке коња, вашари, обичаји... Све оно чега данас нема, а што је веродостојна историја Бијелог Поља и Црне Горе”, каже Мирко Ракочевић, син покојног Батрића.

Он додаје да је породица од ресорног министарства захтевала суфинансирање у послу стручног пребацивања записа са изворних целулоидних трака на ДВД или неки други поузданији савремени носач информација, сматрајући да ће фонд Батрића Ракочевића бити вредан поклон црногорској култури. Нажалост, одбијени су.

„Када сам са стручњацима извршио преглед његовог архива, наишли смо на изузетне кадрове и установили да је тој колекцији хитно потребно да се изврши пренос на дигитални запис, како би се све то очувало и касније користило за стручне публикације, ТВ и новинске архиве, изложбе и уопште историју Црне Горе. Држава Црна Гора је препознала Ратковићеве вечери поезије као манифестацију од културног значај за државу и доделило јој ранг јавне установе. Можете ли веровати да су све те манифестације пропраћене са пар стотина постојећих негатива у опусу који је остао иза мог покојног оца? Несхватљиво је понашање ресорног министарства, посебно зато што је породица желела да све оригинале преда на чување и старање држави, само што смо желели да будемо сигурни да ће стручни и осетљиви посао пребацивања и чувања архива бити одрађен ваљано, што смо хтели да пропратимо, како не би дошло до оштећења или уништавања збирке услед немара или нестручног руковања”, наводи Мирко.

Човек бурне и интересантне биографије, коју су обликовали светски ломови и домаће политичке прилике, био је Батрић Ракочевић. Партизан од 1941. године, носилац три ратна одликовања, изашао је из рата у чину капетана ЈНА. Још у току службе у Коњичкој школи у Земуну, бива ухапшен и осуђен са многобројним сапатницима током Резолуције Информбироа и спроведен на вишегодишњу робију.

По одслужењу казне, Ракочевић се враћа у завичајно Бијело Поље са непуних 30 година живота и, силом прилика, у атмосфери присилног игнорисања, без грађанске части и права, Ракочевић се окреће својој љубави из детињства – фотографији, којом се „заразио” још пре рата. Завршава школу за фотографа и постаје први Бјелопољац са таквом дипломом. Удесило се да за нови градски фото-кино клуб потребне квалификације није испуњавао нико осим бившег голооточког затвореника, па је локални функционер Вујадин Обрадовић њега одредио за посао вођења новоформираног клуба. Обрадовић је због тога имао великих проблема, саслушавали су га локални удбаши, али је он имао ваљано објашњење у Батрићевој дипломи фотографа, јединој у Бијелом Пољу. Тако је почело стварање изузетно вредне фото-оставштине која се данас узалудно нуди Министарству културе Црне Горе.

„Мој отац је био неуморни фото-хроничар бјелопољског краја до своје смрти, пре пет година”, са сетом прича Мирко. „До последњег дана је израђивао фотографије, слагао негативе, ретуширао, увеличавао и радио посвећенички посао, маниром старих мајстора – педантно и посвећено. Поред тога што је сам сликао, скупљао је старе фотографије бјелопољског краја, старе фото-апарате, камере и кино-пројекторе, достојних сваког музеја на свету. Своје дело крунисао је са две значајне фото-монографије, у којима је објављено око 3.500 фотографија.”

Разочаран оваквим поступком Министарства културе Црне Горе, Ракочевић ће се вероватно обратити Министарству културе Србије, верујући да ће они препознати потенцијал вредног блага.


Коментари4
10729
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Благоје
Лично ми је познат дио изузетно важне фото-оставштине пок. Батрића Ракочевића на основу које сам давно закључио да она представља изузетно културно богатство не само Бијелог Поља, него и Црне Горе, па сматрам да Министарство културе Црне Горе треба да нађе начин да се ово културно благо сачува. Ову вриједну фото-колекцију Батрић је сакупљао деценијама не само у Црној Гори, него и по цијелом Балкану, у Турској итд.
Dr.Sreten Bozic -Wongar
Za kolekcije fotografija je komplikovano naci ustanovu gde ih smestiti iako se kaze da jedna fotografija govori vise od 100o reci. Na Zapadu se o takvim kolekcijama obicno postigne sporazum sa nekim od museja ili biblioteka gde se smesti taj materejal za buduce generacije, Nevolja je kada su takve ustanove zatvorene na vise godna i ne pomazu da se dragocenost sacuva. Nevolja je i u tome da se Crna Gora razvodi od bratstva sa Srbijom mada je to isti narod kao i kulturno nasledje.
Bijelo Polje
Podgorica nema ulicu cuvenoga pisca Mijodraga Bulatovica.To govori o kulturnom kapaciteru Podgoricke vlasti.
pg
U Podgorici na Starom aerodromu postoji već više od dvadeset godina ulica Miodraga Bulatovića.
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља