субота, 27.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 08.04.2017. у 22:00 Александар Чотрић
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЈОСИП ЈУРАТОВИЋ, посланик Бундестага

Стрпљива градња мира

Немачка и Француска су одличан пример да од најљућих противника можете, уз предан рад и сарадњу, доћи до најбољих партнера. – Србија има могућност да, од свих земаља западног Балкана, најпре уђе у ЕУ, али за то је потребно добро засукати рукаве и фокусирати се на циљ. Свако играње на дупле карте удаљиће Србију од циља
(Фото лична архива)

Јосип Јуратовић је посланик немачког Бундестага чији се глас посебно уважава кад је реч о збивањима на простору бивше Југославије. Овај политичар и синдикални активиста рођен је 1959. године у хрватском граду Копривници, а посланик Социјалдемократске партије Немачке је од 2005. године. Члан је Одбора Бундестага за спољне послове и известилац Одбора за европске послове задужен за југоисточну Европу. Активан је и као члан Парламентарне групе пријатељства са Србијом.

Европска унија заокупљена је својим проблемима и тренутно је процес пријема нових чланица успорен. Под условом да усклађује своје прописе са европским и да испуњава стандарде нормалним темпом, када се Србија може надати пуноправном чланству у Европској унији?

Ниједна од држава кандидаткиња на западном Балкану не може сазнати датум придруживања пре 2018. године, за када је најављено поновно изношење ставова Европског већа. Србија се сматра стабилизационим фактором регије, те је последњих година постигла значајније резултате у приближавању Европској унији, за разлику од осталих земаља западног Балкана. Међутим, још је много тога на чему Србија треба да поради – садашња влада има реформски потенцијал, али мора се много више радити на развоју институција, успостављању независног правосудног система, децентрализацији власти и, наравно, неизоставна су питања Хага и Косова, на којима ће ЕУ инсистирати. 

Верујем у блиску сарадњу и заједнички наступ Србије са суседима, без обзира на промене унутар ЕУ. Србија има могућност да, од свих земаља западног Балкана, најпре уђе у ЕУ, али за то је потребно добро засукати рукаве и фокусирати се на циљ. Свако играње на дупле карте удаљиће Србију од циља.

Да ли ће Европска унија и сама да се мења у наредном периоду? Да ли ће остати садашње устројство или ће се федерализовати или трансформисати у „Европу у више брзина” или ће, после изласка Велике Британије и „антиевропског” исхода избора председничких избора у Француској, почети процес распада ЕУ?

И највећи поборници већег повезивања унутар ЕУ, попут канцеларке Меркел и председника Европске комисије Јункера, признали су да је Европска унија каква данас постоји неодржива, те да постоји могућност „ЕУ с више брзина”. Чланице ЕУ ионако нису све у истом положају, јер су неке државе у еврозони, друге нису, неке су у Шенгену, друге нису. Поједине траже изузеће од неких закона ЕУ. Тако да већ дуго времена постоји ЕУ с више брзина и нова „Бела књига” о будућности Европе, коју је представио председник ЕК Јункер, подстаћи ће 27 чланица, после брегзита, на размишљања како одржати целовиту ЕУ.

У последње време оправдано се накупило много страхова и црних прогноза кад је у питању опстанак ЕУ. Међутим, сви ти страхови и прогнозе не надилазе вредност европског пројекта, који је у првом реду у ненасиљу и у надилажењу међусобних предрасуда и зазора, у повезивању и стрпљивој градњи алтернативе рату. Највећи сведок томе јесте незапамћени седамдесетогодишњи мир на европском тлу, за који можемо захвалити једино пројекту ЕУ. Дакле „више брзина” – да, али само на темељима Лисабонског споразума, док би више политичких праваца по угледу на Пољску и Мађарску водило у распад ЕУ.

Шта земље западног Балкана, и Србија међу њима, могу конкретно да очекују од Берлинског процеса, с обзиром на то да су до сада одржана четири састанка на највишем нивоу и да предстоји наредни сусрет у јулу у Трсту?

Европска унија се такозваним Берлинским процесом ангажовала с намером да омогући приступни процес тих земаља. Берлински процес није ништа друго него оснивачка идеја ЕУ према којој се успостављањем сарадње и заједничког тржишта одузима жеља за одржавањем нетрпељивости. ЕУ није само економска, већ и вредносна заједница. Сви ови састанци који су били, као и следећи који треба да се одржи у Трсту, потврђују недвосмислену подршку европској перспективи западног Балкана и доказ да ЕУ остаје посвећена овој регији и ангажована на свим нивоима како би одржала стабилност и продубила политичке и економске везе с регијом, али и унутар ње. Међутим, највећи проблем јесте понашање политичких елита, за које имам осећај да се баш свима и не жури у ЕУ у самој регији. Као прво, јер ће многи сузбијањем корупције и увођењем правне државе бити сами погођени, а други проблем јесте како објаснити народу да после тридесет година сејања међусобне мржње треба градити заједнички живот по угледу на ЕУ и избећи судбину бивше Југославије. Зато једна нова генерација треба да добије шансу, а то је могуће само отварањем што више поглавља у свим државама западног Балкана за што бржи улазак у ЕУ.

Изјавили сте да се немачка политика према Србији неће мењати, без обзира на могућу промену на челној функцији у влади у Берлину после парламентарних избора у септембру ове године. Шта ће се, ипак, генерално променити у немачкој политици, ако на место канцелара дође Мартин Шулц, лидер ваше Социјалдемократске партије и кандидат за канцелара?

У демократији се ретко мењају ствари генерално, јер се све одлуке базирају на споразуму с којим можда нико није сто одсто срећан, али сви се у њему могу снаћи и, што је најбитније, свима су заштићена људска права. Но, будућност ЕУ и Немачке зависи од три политичко-сигурносна поља: то је унутрашња сигурност, која захтева и социјалну сигурност, како би се могла успешно градити спољна сигурност. Уз све то, потребан је и осећај правде, да свако да свој искрен допринос за друштвену заједницу у облику државе или ЕУ, уместо да их сматра пленом и из њих вуче само сопствену корист, без обзира на околину. Мартин Шулц је тај који је то питање у немачком друштву отворено покренуо и веродостојно нуди алтернативу за све.

Колико немачки модел суочавања с прошлошћу и преузимања одговорности може да буде поучан и инспиративан за Србију? Како сте добро приметили у недавном разговору с бившим министром спољних послова Србије Вуком Драшковићем, „Немачка је пре седамдесет година била симбол зла, а сада је постала симбол наде”? Шта је потребно да учини Србија да би пробудила наду за своје становништво, регион и Европу? Да ли су ти кораци – одлучни раскид с Милошевићевим наслеђем, отварање досијеа тајних полиција, осуда злочина комунистичког режима, реформа служби безбедности...?

Суочавање с прошлошћу је тема која мора бити у интересу сваког човека који се бави политиком. Ми не сносимо одговорност за дела наших очева, већ сносимо одговорност за своја дела данас, која ће осетити наша деца. Зато је потребно познавати грешке наших предака како их не бисмо понављали. Немачки парламент је већ почетком деведесетих година прошлог столећа готово једногласно и надстраначки изгласао оснивање Канцеларије за суочавање с прошлошћу, која има велики значај у Немачкој, која је била погођена различитим тоталитаризмима. Лично сам у Хрватској и Србији организовао трибине на ту тему са шефом немачке Канцеларије за суочавање с прошлошћу Роландом Јаном. У Хрватском сабору то питање је покренуо Мост, док је у Србији за то питање највише интереса показао Вук Драшковић.

Ја могу рећи из немачког искуства да је могућност коришћења докумената тајних полиција од велике помоћи како би се разумела историја и све зло које се спроводило у тоталитарним режимима. Јер, што боље разумемо механизме диктатуре, лакше ћемо градити праведније друштво и демократију. Немачка Канцеларија за суочавање с прошлошћу организована је од самих почетака с циљем да се сваки поступак спроведе без утицаја политичких интереса споља. Циљ деловања овакве институције никако не би смео да се злоупотребљава за реваншизам, већ да допринесе опроштају и помирењу у друштву.

Могу ли и када Хрватска и Србија да крену путем Немачке и Француске у процесу изградње међусобног поверења, помирења и добросуседских односа? Шта је потребно учинити у обе земље да, како често наглашавате, „љубав надјача мржњу”?

Немачка и Француска су одличан пример да од најљућих противника можете, уз предан рад и сарадњу, доћи до најбољих партнера. Наиме, процеси помирења нису нешто „природно”, нешто што долази само по себи или што пада с неба, већ се ради о тешком и захтевном процесу који зависи од много фактора, пре свега од воље и енергије појединаца и група, упркос постојећем отпору и тешкоћама.

Све док на западном Балкану буду побеђивале националне странке с популистичким програмима који се заснивају на подгревању напетости међу суседима, а привредна, економска и добросуседска сарадња буде стављена у други план, напредак ће бити незнатан. Од тога, нажалост, профитирају само велике вође и њихови чиновници, који су у свим државама западног Балкана већ годинама на власти. Највећи апсурд је да народ на западном Балкану перманентно бира увек исте политичаре, иако нису допринели никаквом напретку, него су, штавише, уназадили регију.

Како из немачке визуре изгледа нормализација односа ЕУ са Русијом? Обе стране трпе велику штету због санкција уведених Русији. Који су услови ЕУ да се Русији ублаже или укину санкције, уведене због ситуација на Криму и истоку Украјине? Ако не дође до престанка ембарга, да ли ће и Србија морати да уводи санкције Русији, ако жели у ЕУ?

Надам се да ће се постојећи конфликт између Русије и ЕУ брзо разрешити, јер санкције никоме не користе, већ су нужно зло како би се Русија присилила да веродостојно спроводи споразум из Минска и тако допринесе миру и стабилности у Украјини. Србија још није у ЕУ и зато не мора нужно спроводити санкције према било коме. Међутим, за Србију је битно да веродостојно држи курс у правцу ЕУ – и то не само по питању економских интереса, већ и по питању демократских вредности и људских права, како у Србији, тако и у односима са свим партнерима у ЕУ и ван ње.

Коментари9
3a648
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Demos Cratein
Josip Juratovič kaze da u Evropi 70. godina nije bilo rata. Za njega bombardovanje Jugoslavije 1999. godine nije rat. Ni rat koji se vodi u Ukrajini dok on ovo govori, takodjer nije rat. Ni proterivanje i genocid nad Srbima 1991-1995 iz Dalmacije, Like, Kopduna, Banije, Slavonije nije nikakav rat. A novinar "Politike" je baš lepo u istu ravan stavio Hitlerovu nacističku Nemačku l Jugoslaviju antifašiste i Jugoslovena Miloseviča. Bravo!
Vjeko
Nemacka je odlican primer. Ne izmisljati toplu vodu. Otvoriti arhivu da srbiija progleda
Miomir Maksimcev
Nepoverljiv sam prema inicijativama Nemaca narocito kada ih sprovode Hrvati. Potpisnici Beckog knjizevnog dogovora su bili gradjani Austrougarske. Inicijator je bio carski bibliotekar i poslanik u Rajhstagu Fran Miklosic. Knjizevni jezik je postao jezik kojim se govorilo u BiH. Ideja Carevine je bila da se citav Balkan prisajedini Austrougarskoj a Dogovor je bio korak ka tom cinu jer su ga predvodili ljudi odani Carevini. Bilo je to vreme nakon 1848. kada su Srbi trazili i dobili svoje Vojvodstvo unutar Carevine. Teznje Srba su bile da se ujedine sa ostatkom Srba juzno od Save i Dunava. Dogovorom se pokusalo privuci Srbe na stranu Carevine. Srpska imena su latinizovana i u skolama je uvedeno obavezno ucenje nemackog i madjarskog. Knjizevni jezik koji je prihvatio Vuk Karadzic je bio drugaciji od jezika juzno od Save i Dunava i udaljio je jug Srbije od Makedonije i Bugarske sa kojima je cinio most omogucivsi formiranje makedonske nacije u Staroj Srbiji. Sve je to delo Nemaca.
Miloš Busarac
"Свако играње на дупле карте удаљиће Србију од циља" Mi i ne igramo na duple karte-hoćemo u EU i hoćemo vojnu neutralnost!
Okreni-obrni,oduzimanje srpskih teritorija!
Naravno,uslov svih uslova je predaja,de fakto,i de jure,preko 25 odsto teritorija drzave Srbije Siptarima za njihovu novu drzavu,drugu po redu na Balkanu. Eto,to je 'pravda' i 'logika' zlocinackog Zapada,koji nas je divljacki bombardovao!
Beogradjanin Schwabenländle
Резултат сте тачно навели, само нешто сумњам да су вам узроци познати, или да Ви те узроке осуђујете, значи политику Милошевића и банде. Овде не мислим на Вас лично, него на две трећине Срба који су осећају увређени, не због губитка земље, не, него зато што су ти " покварени " Амери, Енглези дали предност Хрватској, и шиптарима, не Србији, а пре 100 година и пре 50 година смо се борили раме уз раме заједно.Они који су заборавили шта су његови до јуче радили добро се сећају заједничког ратовања - И маните се сталног писања о проблемима ЕУ, видите ми имамо често проблем, хоћу ли да купим филе из Француске или Аргентине, лосос из Шкотске или са Аљаске; Мајорка, Тајланд или Малта?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља