уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:16

Кратка историја добротвора Народног музеја

У збирци југословенског сликарства 20. века, која се чува у овој кући, осим заоставштине Михајла Пупина, налази се још педесетак легата
Аутор: Милица Димитријевићсубота, 08.04.2017. у 22:00
Урош Предић. „Сироче”, (1888)

Предићеви „Херцеговачки бегунци” (1889) и „Сироче” (1888), Јовановићеви „Портрет Михајла Пупина” (1903) и „Варваре Пупин” (1903), али и портрети чији су аутори Георгије Бакаловић, Константин Данил, Павле Симић, Никола Алексић, Новак Радонић, Влахо Буковац и Стеван Алексић дела су која поштоваоци ликовне уметности имају прилику да виде у Галерији РТС-а, на изложби „Пупин – уметност даривања”, која траје до 8. маја. Осим што је реч о великанима нашег сликарства, додатан зачин у причи јесте то да су управо ова дела најзначајнији примерци из легата нашег великог научника, који постоји у склопу Народног музеја у Београду, и који је формиран новцем специјално намењеним за те сврхе. 

Јер, Пупин (1858–1935) је јасно одредио да ће иницијална сума од 750.000 динара служити за објављивање монографија о српским старинама и „куповину дела српских уметника за Народни музеј”. Уз великодушност, Пупин је показао још једну своју изузетну особину – скромност: избор уметника и дела која су набављана препустио је музејским стручњацима.

Међутим, прича превазилази самог Пупина јер се њоме отвара цело једно поглавље историје добротвора Народног музеја: слике поменуте с почетка текста само су мали део онога што се налази похрањено у нашој најстаријој музејској институцији, а до чега је та кућа дошла добром вољом различитих легатора, објашњава за „Политику” Љубица Миљковић, историчарка уметности, вишедеценијски музејски саветник и кустос Збирке југословенског сликарства 20. века Народног музеја у Београду.

За куповину слика новац су давале задужбине Луке Ћеловића и Илије Милосављевића Коларца, а касније и краљ Александар Карађорђевић и кнез Павле  Урош Предић, „Сироче”, (1888) Љубица Миљковић, историчар уметности

Када је та колекција у питању, педесетак је легата у њеном склопу, различитих по концепцији, али важних не само по садржају него и као културолошко, социолошко, психолошко, економско и финансијско сведочанство доба у којима су настајали.

– Једини који су, осим Пупина, давали новац за куповину слика били су задужбине Луке Ћеловића и Илије Милосављевића Коларца, и то за откуп експоната са Прве југословенске уметничке изложбе (1904), затим краљ Александар Карађорђевић и кнез Павле. Тачније, владар Ујединитељ први је почео да издваја средства за откуп са Пролећних изложби (1932, 1933. и 1934), али то није истицао. Његов брат од стрица је, као намесник, наставио са овом праксом, али није разјашњено чијим средствима. Један од првих легата je онај Јоце Вујића, човека који је почетком 20. века сакупио дела главних представника српске уметности у тадашњој Аустроугарској монархији, а поклоњен је 1940, када је његов син Јован испунио завештање свога оца, уз образложење које само по себи много говори: „Свестан велике вредности ове збирке, инспирисан љубављу и поштовањем према свом родитељу”. Јоца Вујић, као један од наших најважнијих добротвора многих установа и први колекционар слика српских импресиониста, заслужио је бар да нека од улица у Београду понесе његово име. Он би по свему што је учинио требало да буде узор за лепоту давања, племенитост и патриотизам, не само онима који имају и могу, него свима нама – објашњава наша саговорница, откривајући да су за Збирку југословенског сликарства 20. века најзначајнији легати које су зналачки и са љубављу уобличили др Јаков Смодлака и Љубица Луковић, рођена сестра Надежде Петровић, Лепосава Бела Ст. Павловић, Лала и др Ђорђе Лучић Роки, др Надежда и др Лазар Ристић, инж. проф. др Војислав Ђурић, Криста Ђорђевић, сестра од стрица Саве Шумановића и Арсо и Војка Милатовић.

– Др Смодлака се опуштао посматрајући уметнике док стварају у атељеима. Он је неколико пута за своју колекцију одабрао експонате награђене на најпрестижнијим ликовним смотрама. Љубица Луковић је даровала радове разних уметника, збирку свог брата, слике своје сестре и породичну кућу коју је подигао њен супруг у Професорској колонији да би се у њој отворио Спомен музеј Надежде и Растка Петровића. Бела Павловић је поклонила сопствена дела и она својих пријатеља уметника. Она је најзаслужнија што су Лала и др Ђорђе Лучић Роки, њени тетка и теча, одлучили да Народном музеју предају своје уметничко благо. Др Надежда и др Лазар Ристић, рођаци др Миодрага Коларића, равноправно су поделили своју Задужбину између Народног музеја и Музеја савремене уметности. Арсо Милатовић је, током свог амбасадорског мандата, откупљивао слике српских уметника у Румунији, касније и у другим државама. Он је исказао жељу, скоро забранио, да се његово доброчинство истиче. Вољом Анке Панчић, праунуке Јосифа Панчића, збирка радова њеног поочима Михе Маринковића пребачена је у Народни музеј из сплитске Уметничке галерије која није поштовала одредбе уговора о поклону – прича кустоскиња.

Највише значајних легата поклоњено је током седме, осме и девете деценије прошлог века, али и после 1990. године.

– Деведесетих је и Влада Србије даровала две слике Саве Шумановића и једну Петра Добровића, затим монументалне композиције Вељка Станојевића, Лазара Возаревића и Стојана Ћелића. Почетком 21. века, своја дела поклонили су академици Тодор М. Стевановић, Љубица Цуца Сокић и Младен Србиновић, такође и угледни уметници Синиша Вуковић, Миодраг Б. Протић, Љубинка Јовановић-Михаиловић и Младен Србиновић. Када говоримо о новијим временима по концепцији и свеобухватности издваја се спомен-збирка Драгослава Дамњановића, њен најдрагоценији сегмент јесу остварења Радомира Дамњановића Дамњана, али битни су и појединачни радови Марка Челебоновића, Јулија Книфера, Нивес Кавурић Куртовић, Драгоша Калајића, Душана Оташевића, Радомира Рељића и многих других.


Коментари5
39a1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sirotanovic
Svi smo mi sirocici...
Lidija
Добротвори Народног Музеја у Београду нису ни сањали да ће њихови поклони лежати у сандуцима далеко од очију оних којима су намењени. Кад Михаило Пупин сазнао да је Народни Музеј затворен већ 20 година.
Sasa Trajkovic
Pupin, Kolarac... pa cela zaostavstina Nikole Tesle nije u Njujorku ili u Hrvatskoj nego u Beogradu. Odlika bogatih je da budu mecene i ostavljaju zaduzbine svom narodu sta je sa danasnjom novokomponovanom elitom osim porodice Cepter niko se nije istakao svom dobrotvorstvu. Ali kakav je nas odnos prema tom blagu Kolarac pred gasenjem, zbirka Olje Ivanicki i Omcikusa niko nece ni grad ni drzava ... da li je i kome uopste stalo do kulture i umetnosti u Srbiji danas.
Jovan Milanovic
Siroce se negdje nalazi,,,
Мила
још када би могли и да видимо ово ремек дело нашег сликарства...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља