субота, 24.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:58

„Плава гробница” у Требињу и Београду

Милутин Бојић, генерацијски вршњак Станислава Винавера, Иве Андрића и Милоша Црњанског, био је песник озбиљног филозофског образовања
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 09.04.2017. у 21:25
Милутин Бојић (Фото Википедија)

Научни скуп, који су организовали Институт за књижевност и уметност из Београда, Библиотека „Милутин Бојић” из Београда и општина Требиње, посвећен је песнику Милутину Бојићу (1892–1917), који је поживео само 25 година.

Први део округлог стола, с темом: „Поетика Милутина Бојића”, у оквиру пројекта: „Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст”, одржан је у Требињу 6.априла, а наставља се данас и сутра у Институту за за књижевност и уметност у Београду.

У Требињу, поред излагања Јована Делића и Александра Јовановића, било је запажено и слово Светлане Шеатовић, руководиоца пројекта. Бојићева Византија, у историјској парадигми, коју је сагледао пред Први светски рат, и потом током боравка на Крфу, нагласила је Светлана Шеатовић, представља најверодостојнији критички приступ нашој средњевековној држави.

Критикујући наше владаре у историјским драмама, Милутин Бојић је јасно видео да ми нисмо били достојни наследници Византа, већ они који су на њеној немоћи градили сопствене краткотрајне успехе.

Сви потоњи песници ствараће своју мистификовану Византију, без осврта на нашу улогу у њеном рушењу. Прави настављачи Бојићеве слике Византије, неће бити песници, већ прозни писци Милорад Павић и Горан Петровић.

У свом раду „Култни сјај умрлог песника”, Весна Матовић бавила се анализом  процеса конституисања Бојићевог песничког мита. Чини се да је он конституисан још током рата 1917. и 1918. године, и то у крфском „Забавнику”.

Темеље је поставио Бранко Лазаревић у приказу песничке збирке „Песме бола и поноса” и елементи тог култа јесу песниково емпатијско поистовећење са националним колективом и његовим трагичним страдањем, експресивност песничког израза који даје основу да се говори о својеврсној српској Илијади или Новом Косову.

Зорана Опачић се осврнула на ратну поезију Милутина Бојића (1914–1917), која је карактеристична по потреби да се конкретан историјски догађај, рат и страдање народа, митским античким и библијским мотивима и мотивима националне историје, као и фреквентним укључивањем одреднице „вечно” у певање, универзализују и виде као чинилац историјског тока, као судбински усуд и правилност, чиме се страхота и ужас виде као пролазне, нешто што ће, ма колико неподношљиво јесте, бити превазиђено, баш као и много пута раније.

Предраг Петровић бавио се Бојићевим библијским песмама.

У Музеју Херцеговине, зборник радова: „Песничке теме и поетски модели Алексе Шантића”, с прошлогодишњег скупа, представили су Светлана Шеатовић, Јован Делић и Александар Јовановић. У Музеју Херцеговине отворена је и изложба српских икона од 16. до 18. века, из цркава и манастира у БиХ.

У Културном центру у Требињу, одржана је свечана академија – „Одавно је у прекиду веза с небесима”, у част Гојка Ђога, прошлогодишњег добитника награде „Јован Дучић”. О Дучићу, и завичају, беседио је Гојко Ђого, а о награђеном песнику говорио је Јован Делић.

У оквиру научног скупа у Београду, који почиње данас, биће приређена изложба рукописа из заоставштине Милутина Бојића, у истоименој библиотеци, и представљено фототипско издање „Песама бола и поноса”, у којем је и чувена песма „Плава гробница”. Ова књига, објављена је само неколико месеци пре песникове смрти, у Солуну.

Из првог издања сачувано је само осамнаест примерака, због пожара који је избио те 1917. године. 

Научни скуп је посвећен песничком и драмском делу Милутина Бојића, које до данас није сасвим довољно проучено. За све нас, он је песник „Плаве гробинице”, али  учесници скупа ће показати и да је реч о много свестранијој уметничкој и друштвено важној личности. На скупу учествује 35 реномираних проучавалаца српске књижевности и историје.

Милутин Бојић је персонификација трагичне судбине и српског песништва у време Првог светског рата. Песник несумњивог изворног и снажног талента, безрезервно подржан од Јована Скерлића, остварио је са 25 година велико лирско и драмско дело као и поему „Каин”.

Његова „Сабрана дела”, објављена 1978, у издању „Народне књиге”, чине четири обимна тома. Окренут Библији и библијским мотивима и ликовима остарелих сладострасника (Давид, Салома), па повезан са византијском традицијом, он је већ тада наслутио неке од путева модерне српске књижевности.

Развијајући се и мењајући се убрзано, од песника страсти, до песника „Земље олује”, „Наранџиног цвета” и „Плаве гробнице”, истиче Светлана Шеатовић, Милутин Бојић је и данас несумњиво једна од најособенијих и најзначајнијих појава српске модерне, песник коме рат није допустио да се развије, већ га је прекинуо у пуном замаху.

Делећи судбину свога народа, као учесник оба Балканска и Првог светског рата, Бојић је интензивно доживљавао ратне несреће и смрти, учествовао у књижевном животу у време Првог светског рата („Крфски забавник”) и испевао стихове који ће бити инспиративни и за српске песнике крајем 20. века (Иван В. Лалић).

Иза њега су остали и постхумно објављени сонети, који такође привлаче истраживачку пажњу, јер су сведочанство и личног песничког бола.

У првом таласу модернизма, након Другог светског рата, Бојићев песнички опус је стављен на маргину српског песништва 20. века, да би дефинитивно био рехабилитован текстовима Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића, седамдесетих година, прошлог века.

Његов драмски опус, додаје Светлана Шеатовић, изизузетно је важан и по тематској, и по формалној разноврсности („Краљева јесен”, „Госпођа Олга”, „Урошева женидба”, „Ланци”), цењен је и од најзначајнијих театролога нашег доба (Јован Христић).

У оквиру дводневног скупа у Београду, биће одређено место Милутина Бојића и у историјском, и књижевно-историјском контексту.

Подсетимо само да је Бојић генерацијски вршњак Станислава Винавера, Ива Андрића и Милоша Црњанског. Милутин Бојић, био је песник озбиљног филозофског образовања који је, за разлику од већине наших парнасосимболистичких песника, био усмерен на немачку, француску и енглеску литературу и лектиру. Очекује се да би компаративно усмерена истраживања, на дводневном скупу у Београду, могла, на многе теме, да понуде нове одговоре.


Коментари0
b19e9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља