четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:19
ГРАДИЋ ПЕЈТОН

Легализација успомена

Аутор: Милош Лазићнедеља, 09.04.2017. у 21:55
(Фото З. Анастасијевић)

Неки докони хроничар је забележио да је до последњег светског рата Макензијевом, од Славије до Чубуре и кафане „Приштина”, било нанизано тридесет свратишта за одрасле, и да је већина имала „живу” музику, вредан персонал и веселу клијентелу.

А онда су кафане десетковане, па би се данас могле побројати на прстима једне руке: нема „Зорана”, „Новог Београда” ни старог „Енглезовца”, „Трандафиловић” се преметнуо у продавницу, велика „Влтава” у бакалницу, „Мала Влтава” у посластичарницу...

Ни „Приштине” нема одавно, али је бар на њеном месту крајем шездесетих осванула кафана „Чубура”, ено је тамо и данас.

Заправо, на углу Чубурске и Мачванске улице, баш преко пута места где су некад биле крчма „Чубура” и кућа с дрваром коју је држао отац Бате Стојковића, никао је занатски центар са четрдесет локала склепан од дрвета, први у Београду, можда и у држави?

Био је такав да су га весељаци одмиља прозвали „Градић Пејтон”, по истоименој телевизијској „сапуници” која је у то време празнила улице по Србији.

Случај није промакао ни надлежнима па је Ранко Радевић, архитекта из Голдсвортијеве улице који га је пројектовао, 1968. године овенчан Октобарском наградом града Београда. Да је одликован Орденом заслуга за народ комшије би се заклеле да се то одличје скрасило на правим грудима.

Јер, боемска Чубура поново је продисала пуним плућима и развигорила се. „Влтава” је тада била стециште београдских адвоката, у „Малој Влтави” је у илегали заседао кружок бивших „туриста” с Голог отока ваздан заокупљен уротничким шапутањима, док су се у „Трандафиловићу” шепуриле парајлије.

Нигде места за нормалан свет. Локали у „Пејтону” били су скучено тесни као неразгажене ципеле, па су занатлије изгледне муштерије чекале у кафанској башти лети, а за прва два стола до улаза зими.

Преко пута кафанских двери радњицу је држао Бата ташнер, до њега беше печаторезац, а иза електричар чији је локал баштинио мајстор за израду кандила, обућари и кројачи су се распоредили унаоколо, по ревирима, мушки и женски фризер били су скупа, дуге снежнобеле венчанице модног салона биле су и остале украс Чубурске улице...

Али, најистакнутије место заузимала је једна од првих старинарница у Београду, коју је с варљивом срећом држао Ниџа Румени, све док јој назив није променио у „антикваријат”. Јер, чубурске уџерице биле су одувек пуне старих, истрошених и изношених ствари, па су нове сиротињи одувек биле драже, само им је старинарница недостајала да их подсећа на живот. Ипак, за сваку муку ту се могао пронаћи лек... Готово сваку!

Чубурци су, као и сваког случајног намерника, и транзицију дочекали широм раширених руку. Помислили су, ваљда, да ће поседети мало, колико да се издува, па наставити својим путем. Али, не бива.

Промакло им је и оно важно упозорење 1996. године, када је најављено рушење кафане „Орач” на углу Авалског друма и Улице кнегиње Зорке, па су о истом трошку нестала многа здања са знаменитим кафанама, од Славије до „Савинца”. Добро, де, „Орач” је почео с радом тек 1948. у згради у којој је пре тога била абаџијска радња, али „Астрономија” је за собом имала читаво столеће, а ни цигла није преостала од ње! Тек тада је и на Чубури заиграла мечка! Тако је откривена болна истина да је Београд ревносније рушен у миру, него у свим ратовима што су минули његовим атаром.

Први на удару нашао се „Пејтон”, и даље весео, али већ стар и оронуо. Уместо драгог и јединог стецишта пријатеља и комшија, напрасно је постао интересантно градско грађевинско земљиште, а мерачио га је свако ко није журио на воз и имао мало сумњивог капитала. Јер, некад уклета периферија постала је преко ноћи престижно место за становање (три хиљаде марака, а доцније евра за квадрат).

– Чим смо сазнали за подмукле намере ондашње власти организовали смо протестне скупове са потписивањем петиције за спас „Пејтона” – прича Томислав Стојановић, печаторезац и „градоначелник” чубурског дрвенграда, вадећи однекуд подебљу картонску фасциклу са записницима, документима и новинским исечцима, па и списком већине заинтересованих „инвеститора”.

– Са истим циљем било је и песничких реситала, позоришних представа или музичких концерата усред „Пејтона”, долазили су писци, глумци, музичари, сликари, новинари... и остали Чубурци, све сам честити свет. Мада, иако се чуло за нашу муку, Дамоклов мач нам је све време висио над главом, а пред вратима брундао булдожер. Очајни, обратили смо се градским властима, па су нас примили Горан Весић, градски менаџер, и Милутин Фолић, градски урбаниста. Од њих смо сазнали да, званично, „Пејтон” и не постоји, да му је још ономад век орочен на десет година. А онда је уследило изненађење. Јер, обећали су да ће нам свакако помоћи око легализације и уписа у катастар, па да наставимо тамо где су нас претње рушењима прекинуле. Хвала им. Први пут сам након тога мирно заспао.


Коментари8
ab0b8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ilic Momcilo
Uspomene.!Nesto moje, umesto komentara, ako moze.! "Da li je put kojim sam krenuo/put asfalta ili kaldrme turske./ Ni sam ne znam zasto se saplicem/ i zasto mi sve ulice izgledaju uske//Zasto pevam u sebi,cemu se nadam./zasto umesto asfalta osecam makadam./Kakvu mi zelju kriju razum i dusa,/sta je to u meni, sto ih umesto mene slusa.//Odjednom zasjase svetlosti zore,/probi se dan kao kad se noci umore./I rece mi pesma koju pevam u sebi,/sta to trazim i zbog cega progledao ne bi'.//Trazim pesmu koja ne ide,/uz solitere i gradske buke./Trazim pesmu koja se peva, a ne glumi,/zbog koje srce kuca,k'o gladan detlic u sumi.//I tako mi dusu, obasja svetlost zore,/uz pesmu koju pevah u sebi, more./Pesmu koja mi rece uz svetlost dana,/"Bese nekad Mitke i Kostana." ima jos,ali dosta je. Sada ide gitara i pesma,kao nekada. Bese nekad.!
Деда Звонце
Губитком кафана, бифеа, оних не баш претерано чистих и нашминканих, Београд је изгубио свој идентитет, неки би рекли - душу! А и своју специфичну културу оличену у дружењу различитих друштвених слојева, у причама и шалама између најумнијих и најсиромашнијих. И сви су могли нешто да науче једни од других, ту није било места уображености, гордости, ,,пувакању" што би се рекло ондашњим жаргоном. Нико није био, нити је смео да буде понижаван и омаловажаван. То је био тај дух Београда који је ишчезао у неповрат.
Restitucija
Sve to sto ste popljackali i oteli sada morate da vratite vlasnicima ili njihovim potomcima jer sva ta zemlja na kojoj su ilegalno napravljeni nekakav Pejton i druge komunisticke gluposti ima zakonitog vlasnika.
Добронамерни читалац
Неко је пљачкао пре и током рата, неко у револуционарном заносу, тако да смо сви ми некакви пљачкаши. Због тога, поштовани господине Реституцијо, немојте нас и ви делити, довољно смо завађени и без вашег коментара.
Препоручујем 2
Љуба Стојановић
Стилски лепо написано, чак надахнуто, али... 1968 кад сам дошао на студије у Београд на месту Пејтона била је ресторан башта Кикевац, не мање чувена од кафана набројаних у тексту. Било је негодоавања што се рушила због скучених локала који нису били склепани, већ као што се из текста види брижљиво пројектовани. Није то била некаква ледина, него нешто (релативно скоро) рушено. Па ће тако и место Пејтона кад тад доћи нешто друго (не обавезно боље).
Чубурац
"Кикевац" се налазио на углу Улице 14. децембра и Максима Горког.
Препоручујем 17
Laza
Srbija je zemlja sa najvise menjacnica po glavi stanovnika.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља