Неки докони хроничар је забележио да је до последњег светског рата Макензијевом, од Славије до Чубуре и кафане „Приштина”, било нанизано тридесет свратишта за одрасле, и да је већина имала „живу” музику, вредан персонал и веселу клијентелу.

А онда су кафане десетковане, па би се данас могле побројати на прстима једне руке: нема „Зорана”, „Новог Београда” ни старог „Енглезовца”, „Трандафиловић” се преметнуо у продавницу, велика „Влтава” у бакалницу, „Мала Влтава” у посластичарницу...

Ни „Приштине” нема одавно, али је бар на њеном месту крајем шездесетих осванула кафана „Чубура”, ено је тамо и данас.

Заправо, на углу Чубурске и Мачванске улице, баш преко пута места где су некад биле крчма „Чубура” и кућа с дрваром коју је држао отац Бате Стојковића, никао је занатски центар са четрдесет локала склепан од дрвета, први у Београду, можда и у држави?

Био је такав да су га весељаци одмиља прозвали „Градић Пејтон”, по истоименој телевизијској „сапуници” која је у то време празнила улице по Србији.

Случај није промакао ни надлежнима па је Ранко Радевић, архитекта из Голдсвортијеве улице који га је пројектовао, 1968. године овенчан Октобарском наградом града Београда. Да је одликован Орденом заслуга за народ комшије би се заклеле да се то одличје скрасило на правим грудима.

Јер, боемска Чубура поново је продисала пуним плућима и развигорила се. „Влтава” је тада била стециште београдских адвоката, у „Малој Влтави” је у илегали заседао кружок бивших „туриста” с Голог отока ваздан заокупљен уротничким шапутањима, док су се у „Трандафиловићу” шепуриле парајлије.

Нигде места за нормалан свет. Локали у „Пејтону” били су скучено тесни као неразгажене ципеле, па су занатлије изгледне муштерије чекале у кафанској башти лети, а за прва два стола до улаза зими.

Преко пута кафанских двери радњицу је држао Бата ташнер, до њега беше печаторезац, а иза електричар чији је локал баштинио мајстор за израду кандила, обућари и кројачи су се распоредили унаоколо, по ревирима, мушки и женски фризер били су скупа, дуге снежнобеле венчанице модног салона биле су и остале украс Чубурске улице...

Али, најистакнутије место заузимала је једна од првих старинарница у Београду, коју је с варљивом срећом држао Ниџа Румени, све док јој назив није променио у „антикваријат”. Јер, чубурске уџерице биле су одувек пуне старих, истрошених и изношених ствари, па су нове сиротињи одувек биле драже, само им је старинарница недостајала да их подсећа на живот. Ипак, за сваку муку ту се могао пронаћи лек... Готово сваку!

Чубурци су, као и сваког случајног намерника, и транзицију дочекали широм раширених руку. Помислили су, ваљда, да ће поседети мало, колико да се издува, па наставити својим путем. Али, не бива.

Промакло им је и оно важно упозорење 1996. године, када је најављено рушење кафане „Орач” на углу Авалског друма и Улице кнегиње Зорке, па су о истом трошку нестала многа здања са знаменитим кафанама, од Славије до „Савинца”. Добро, де, „Орач” је почео с радом тек 1948. у згради у којој је пре тога била абаџијска радња, али „Астрономија” је за собом имала читаво столеће, а ни цигла није преостала од ње! Тек тада је и на Чубури заиграла мечка! Тако је откривена болна истина да је Београд ревносније рушен у миру, него у свим ратовима што су минули његовим атаром.

Први на удару нашао се „Пејтон”, и даље весео, али већ стар и оронуо. Уместо драгог и јединог стецишта пријатеља и комшија, напрасно је постао интересантно градско грађевинско земљиште, а мерачио га је свако ко није журио на воз и имао мало сумњивог капитала. Јер, некад уклета периферија постала је преко ноћи престижно место за становање (три хиљаде марака, а доцније евра за квадрат).

– Чим смо сазнали за подмукле намере ондашње власти организовали смо протестне скупове са потписивањем петиције за спас „Пејтона” – прича Томислав Стојановић, печаторезац и „градоначелник” чубурског дрвенграда, вадећи однекуд подебљу картонску фасциклу са записницима, документима и новинским исечцима, па и списком већине заинтересованих „инвеститора”.

– Са истим циљем било је и песничких реситала, позоришних представа или музичких концерата усред „Пејтона”, долазили су писци, глумци, музичари, сликари, новинари... и остали Чубурци, све сам честити свет. Мада, иако се чуло за нашу муку, Дамоклов мач нам је све време висио над главом, а пред вратима брундао булдожер. Очајни, обратили смо се градским властима, па су нас примили Горан Весић, градски менаџер, и Милутин Фолић, градски урбаниста. Од њих смо сазнали да, званично, „Пејтон” и не постоји, да му је још ономад век орочен на десет година. А онда је уследило изненађење. Јер, обећали су да ће нам свакако помоћи око легализације и уписа у катастар, па да наставимо тамо где су нас претње рушењима прекинуле. Хвала им. Први пут сам након тога мирно заспао.