субота, 27.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:32

Химна човеку академика Стевановића

Текст председника САНУ о сликарству академика Тодора Стевановића поводом његове изложбе у Галерији `73, Београд
Аутор: Академик Владимир С. Костићсреда, 12.04.2017. у 22:05
Тодор Стевановић, Ја сам гавран – црно сунце васељене, уље на платну, 2002–2003.

Године у којој слави осамдесету годишњицу живота, Тодор Стевановић, сликар и редовни члан Српске академије наука и уметности, нам није уприличио ретроспективу, не нуди нам, мада би и то било сасвим оправдано, калеидоскоп својих најуспешнијих радова – овде нема биланса, нема коначности, нико не повлачи црту.

Насупрот, попут каквог младића који је тек завршио академију и има намеру да својим сликарством, ако не измени, а оно прецизно измери свет, Тодор Стевановић нас, помало анахроно дочекује својим кратким манифестом „Ивер – Слика”, наслоњен на народну да „ивер не пада далеко од кладе”.

Тиме нам поручује да у уметности још има простора за премишљања, метаморфозе, преиспитивања... Очито, године не смирују дух особе за коју је у каталогу ове изложбе лапидарно наведено да се „осим сликарства, бави цртежом, графиком, филмом, керамиком, мозаиком, алтернативама слободног медија, ликовном критиком, теоријом уметности, филозофијом и књижевношћу”.

Преклапање ствараоца и дела, материјала и медија које уметник користи за своје изражавање, то релативизирање времена и простора креације, та безобличност која уз напор, али упоредо и потпуно независно од аутора креира поруке, то скидање слојева Тодора Стевановића које је можда и најузбудљивије, заправо тежи једном холизму који, поред својих слика, Стевановић не мање убедљиво образлаже у Тодоровој химни човеку: Ја сам Ти. Уз стрепњу да се аутор не збуни, па и наљути због рогобатне рационализације, ја сам његове речи химне (као и изложене слике, уосталом) доживео као позив да се у његов простор укључимо.

Када је од мене затражио да отворим његову изложбу, наравно да ме је збунио: шта то о сликарству може паметно да каже лекар и истраживач попут мене, ако и ово како сам себе дефинисао није већ помало претенциозно.

Међутим, листајући странице овог и претходних каталога, наметнула ми се асоцијација, паралела да и у сликарству Тодора Стевановића има нечег сцијентног, неког блиског сусрета уметничке имагинације и готово астрофизичког одређења „простора који нас ужасавају”, речју сусрета два наизглед неупоредива дискурса: ликовне уметности и науке.

На пример, погледајте жуту слику са црним траговима трајекторија и некаквих акумулација црне масе на крају или, тек понегде, током путева каквих недефинисаних честица – готово ликовни запис оних мистичних слика које добијамо тродимензионалном електрофорезом при истраживању протеомикса.

Или округле форме, попут микроскопије праптице или само засенченог белила које тек треба одгонетнути. Немојте журити са закључком да сам се упустио у претеривања. На издуженим ликовним артефактима Тодора Стевановића видим једно свесно сабијање простора и радознало посматрање последица.

Пренапрегнуте, издужене контуре до тачке пуцања, редукованих симбола препознавања, са уметнутим, да ли и космичким, простором раздвајања (да ли и немогућности сусрета издужених фигура?), носе једну дискретну, из другог плана представљену, али упркос томе доминантну поруку трајања и континуитета.

Тек у понеком од његових препознатљивих уметничких комада (јер како другачије да их назовем, а да не употребим његов вокабулар „ивер – слике”) у дубини простора који отвара и донекле осветљава, налазе се и архаични симболи, непознати и недефинисани трагови, можда заборављене азбуке или појединачна писмена, које нас убеђују да смо у тој слици већ били и да се вероватно стога и осећамо узбуђено, али не и анксиозно.

Захваљујући академику Тодору Стевановићу на позиву, поново инсистирам на том наизглед парадоксалном сусрету уметничке имагинације и сцијентности, јер је то и најрационалније објашњење због чега се у овом амбијенту не осећам као уљез, већ као неко кога је колега пустио да завири у његову лабораторију и изусти: Даме и господо, изложба је отворена.

Аутор је председник САНУ


Коментари1
e21d4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

popić
Uskoro će i prognozu vremena davati. Gde je dosad bio ovakav renesansni lik?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља