петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:28
У СУТРАШЊЕМ, ЈУБИЛАРНОМ КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ ЧИТАЈТЕ:

60 година Културног додатка

петак, 14.04.2017. у 08:37
Културни додатак, први број 1957.

Први број „Политикиног” додатка „Култура – уметност– наука” појавио се 14. априла 1957. године, на шест страница „Политикиног” формата. Најпре је излазио недељом и штампан је тако да се могао издвојити из листа као засебна целина. На првој страни, у првом броју, објављени су текстови Душана Матића, Душана Костића и Милана Ђоковића и илустрације Миливоја Узелца и Сретена Стојановића. Од 1963. године излази суботом и до данас је популаран као „суботњи додатак”. У смањеном формату у односу на новински излазио је од 27.11. 2004–7.4. 2007. године.

За првог уредника Културног додатка именован је песник Ристо Тошовић, раније секретар Савеза књижевника Југославије, главни уредник „Књижевних новина” и некадашњи главни уредник часописа „Младост” (који је забрањен 1952), а промовисао је модерну светску и нашу књижевност, као и нове тенденције у уметности уопште. Ристо Тошовић је Културни додатак уређивао све до 1962. године када је именован за главног уредника НИН-а.

После Ристе Тошовића уредници Културног додатка били су: Драгослав Зира Адамовић, Миодраг Максимовић, Вања Краљевић, Радован Поповић, Милка Лучић, Анђелка Цвијић, Зоран Радисављевић, Весна Рогановић, Ана Оташевић. Сада га уређује Марија Ђорђевић.

У првом броју, поред већ поменутих сарадника, своје прилоге објављују: Воја Чолановић, Угљеша Богуновић, Алекса Челебоновић, као и новинари „Политике”: Мирослав Радојчић, Леон Давичо, Радмила Бунушевац, Миодраг Максимовић, Олга Божичковић и Стево Остојић.

-------------------------------------------------------

РЕКЛИ СУ О КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ

Вида Огњеновић, писац и редитељ

Културни додатак Политике је озбиљна публикација на чијим страницама наша културна збиља има шансе да вреднује, пласира и критички разматра сопствене домете и промашаје. Додатак би, по угледу на проверене моделе у свету, морао да буде знатно већег обима, јер се на култури код нас не шкртари само у новцу већ и у медијском простору. Културне рубрике су, уз часне изузетке, сужене на кратке вести које врве од погрешних имена и нетачних датума, па се тако многа значајна питања и појаве препуштају усменом нагађању и кафанским елаборацијама. Све је мање места за добро образложене расправе стручњака и анализе уметничких вредности, јер се тиражи постижу детаљним порно-извештајима о успесима естрадних и политичких старлета, уз бестидно фотошоп и „моралшоп“ замагљивање истине.

Културни додатак још томе одолева, уз, верујем, не мали број жртава. Издржите, важно је. Белоглави суп је под заштитом државе, а Културни додатак Политике је под заштитом читалаца. Циљ и принцип таквог додатка не треба да буде, као за шарени забавник – за свакога по нешто, него права ствар за правог читаоца. Такав читалац се ствара понудом добрих текстова, а не голицањем.

-----------------------------------------------------

Исидора Жебељан, композитор

Културни додатак је једно мало живописно краљевство у које се људи ушушкају суботом и у којем им се одједном поново учини да су култура и уметност неупоредиво јаче и трајније од свих немани баналности и примитивизма које по њима бљују свакодневно. Ту они пролазе кроз тамно огледало у светлост чудних љубави најразличитијих муза.

Поред онога какав је до сада био, волела бих да у овом малом краљевству освану и чудесни гласови Тони Морисон, Сајмона Ретла, Кончаловског, Џона Елиота Гардинера, Томија Јанежича, Звјагинцева, Ларса фон Трира, Каје Сарјаху, Стива Рајха и Арва Перта. То би помогло да краљевство остане непресушно уточиште за све оне који не пристају да умру од бесмисла.

--------------------------------------------------------------------

Пуриша Ђорђевић, филмски редитељ

Пиши краће, саветовао ме је Радован Поповић, уредник Културне рубрике, боље рећи уредник оне две три странице Политике где се поштована јавност обавештавала о новим књигама, домаћих и страних писаца (Андрић, Сартр, Елиот, Брана Петровић). Биографије филмских глумаца. Битеф, Фест, фестивал у Пули. Тако нам је неколико страна о култури у Политици био пасош да пређемо границе нашег писанија. Још нешто, бар ја, писао сам по Радовановом савету, краће.

Победио сам рат кратким причама. Чак сам се усудио и написао причу Ја сам историја. Госпођа Култура је то објавила на целој страни. Наравно, ја нисам описао само своју историју, писао сам и о својим изгубљеним биткама на терену љубави и тениса.

Сигуран сам да је додатак суботом многе обавестио шта да прочитају. И један пример, Култура је давала примере да се писци ослободе лепих речи. Захваљујући Радовану Поповићу, објављена је моја прича о томе како воде љубав старац и девојка. Радован и ја знамо да је било много замерки на ову моју причу, башка на Радована. Ако Култура у Политици има понекад и оно што се читаоцима неће свидети, то је најбољи знак да су те стране Културе оно што краси Политику – да је воле и мрзе...

---------------------------------------------------------------------------

Петар – Пеца Поповић, рок критичар

Ако си одрастао где си рођен, ако су ти те новине и тај подлистак истовремено биле дечачки сан, дневна доза и сваконедељна лектира и ако си једном био почаствован понудом наследника Зире Адамовића да ту сарађујеш, онда једно добро знаш. Можеш бити вољен, хваљен, куђен, боље плаћен, награђиван и оспораван, али нема сличног осећања поноса и стрепње оном када ти се текст појави у Културном додатку Политике. Онда постајеш део друштва изабраних који су перо убадали у рођену крв.

Без икакве цензуре или наруџбина потписао сам десетине текстова о рокенролу, али се највише сећам једног сасвим различитог – приче о Илији – Џонију Гавриловићу, заборављеном виртуозу из прве генерације наших школованих хармоникаша. Био је у дубокој старости и објављено у додатку га је дубоко дирнуло. Назвао ме је и дрхтавим гласом рекао: „Отворио сам прву београдску игранку, свирао на двору, био предратни радијски музичар и имам своје ауторске плоче. Мој живот и каријера имају смисла кад је то коначно верификовала Политика на странама културе.”Мањак визија, вишак хаоса

---------------------------------------------

КУЛТУРА И РЕАЛНОСТ

Maњак визија, вишак хаоса

(Драган Стојановић)

Питање културе је увек био проблем човечанства. И у великим духовним епохама увек се инсистирало на култури, јер је она поуздан посредник између понашања, сазнања, знања и њихових примена у друштву. Али чињеница је такође да је култура у неким периодима и неким друштвима била немоћна да спречи велике идеолошке, ратне и религиозне катастрофе, па и везивања руку самој култури.

Реч „култура” – која потиче од латинског глагола „colere” – значи гајити, штитити и поштовати. Али може значити и повезивати. Управо је повезивање основа успостављања стабилног друштва и државе, а када се они успоставе и повежу, култура добија још једну улогу – да их држи на окупу. Али култура има везе и са речи „култ”, што представља оно исконско, са самог почетка, оно што представља враћање себи, оно што је самопоштовање, као владање собом. А то су предуслови за саживот и везу са другима, то је претпоставка за стварање и одржавање заједнице. Нећемо погрешити ако у томе препознамо везе са магијским и сакралним.

Када је Освалд Шпенглер пре готово сто година у својој славној и опсесивној књизи Пропаст Запада говорио о кризи ове цивилизације, он је говорио пре свега о кризи културе. Култура је једно узвишено, екуменско место са кога су говорили велики умови, али може бити и свратиште, да не кажем крчма, из које су искакали монструми човечанства.

Бранко Кукић

-------------------------------------------------

ФИЛОЗОФСКИ ТЕАТАР

Револуција се не подиже без националног набоја

Teреза Форкадес (Фото З. Шуваковић)

Ако игноришете припадност религији, нацији, језику, ако се ослањате само на рационалност, опростите се од неопходног полета који је потребан свакој перманентној револуцији, каже Тереза Форкадес, најрадикалнија часна сестра Европе

Никада до сада нисам видела неку часну сестру како доручкује. Замишљала сам да оне свој први оброк једу у обзорје, између молитве и манастирских послова. Тереза Форкадес, најрадикалнија часна сестра Европе, докторка теологије и медицине, са дипломама најпрестижнијих светских универзитета, почињала је свој доручак тек у десет сати у хотелу Енвој у Чика Љубиној улици, пошто је у Београду била гост Филозофског театра у Народном позоришту. Док смо разговарале, Тереза Форкадес је полако празнила своја два тањира на којима су биле кобасице, сланиница, питице са сиром, кроасани и џем. Ова бенедиктинска часна сестра из самостана на мистичној каталонској планини Монтсерат добила је дозволу да се привремено удаљи од својих сестара и посвети се политичком активизму. То никако не значи да је Тереза Форкадес одустала од своје чврсте вере у Бога. Напротив, она је претходне вечери пред препуном двораном мале сцене Народног позоришта неколико сати држала пажњу махом младе публике говорећи о капитализму, вери, перманентној револуцији, Каталонији, Шпанији, феминизму, боливарском путу у социјализам у Латинској Америци, теологији ослобођења. Доказивала је, поткрепљујући своја убеђења цитатима из јеванђеља, да је капитализам потпуно супротан ономе што се подразумева под хришћанством. Говори сасвим природно и речник јој је светован. Oчекује да се црква промени, да прихвати могућност да жене постану свештеници, а верује да ћемо доживети да се на челу Ватикана једног дана нађе и женски папа. Сматра да су фармацеутске корпорације криминалистичке организације а да систем капитализма убија људскост, а ту се позива лично на папу Фрању.  Верује да се истополни бракови могу слободно озаконити и у цркви, доказује да хришћанство проповеда управо оне вредности које су сродне левичарским покретима. Очигледно не мари за ускршњи пост, као што није спремна да уважи уврежено учење како Бог прашта само верницима. 

Зорана Шуваковић

--------------------------------------------------------

СПОМЕНИЦИ

Студентски трг: Ђинђић(ем) против Доситеја

Наговештено уклањање саобраћаја са Студентског трга идеална је прилика да се Доситејев споменик просто изведе на Студентски трг. То би било равно скидању вела са њега, гест његовог поновног откривања

 

Рудолф Валдец, споменик Доситеју Обрадовићу из 1914. у Студентском парку у Београду (Фото Љ. Глигоријевић)

Доситејев споменик се налази у Студентском парку заједно са споменицима Јосифу Панчићу и Јовану Цвијићу. Тле Студентског парка, нивелисано на дунавској падини, знатно је ниже од тла Студентског трга. Тако је, гледано из парка, репрезентативна декоративна ограда парка у свом горњем делу постала венац високог потпорног зида. Доситејева споменичка фигура је окренута том зиду, припада базенском делу простора парка: са трга, Доситејев споменик је невидљив.

О данашњем  месту Доситејевог споменика  нужно је  говорити као о издаји његове ликовне, амбијенталне и симболичке моћи. На том месту, на коме стоји од 1930, тај споменик је скрајнут, спутане снаге, згаснути драгуљ.

Испоставило се да је потребно непрестано понављати: ликовно-просторне одлике и значај овог споменика далеко превазилазе оквир парка – да његово свођење на успешан украс парка није само урбанистичка грешка већ национални  грех.

Наговештено уклањање саобраћаја са Студентског трга идеална је прилика да се Доситејев споменик просто изведе на Студентски трг. То би било равно скидању вела са њега, гест његовог поновног откривања. И по свом историјском значају и по свом непосредном обраћању свим генерацијама, и по својим најуже ликовним одликама, племенито и радосно вајана, сневана, та Доситејева фигура је у стању не само да украси трг већ да трг претвори у институцију спонтаног дружења са преломним тренуцима државне и  културне историје  Србије. На Студентском тргу, на централној рондели, наспрам универзитетских здања чији је Доситеј родоначелник (!), у оси улице Вука Караџића (!), на потезу између здања САНУ (!) и главног улаза у парк (!), испред главне капије неоренесансне ограде парка архитекте Милутина Борисављевића (!)... тај споменик би, најзад, сразмерно својој природи и вредности могао да учествује у коначном дефинисању културноисторијског средишта града које достојанствено уобличују универзитетска здања.

И зар треба заборавити да деведесет процената студената, стално, обавезно присутних у простору Студентског трга и парка, није свесно присуства споменика првом српском просветитељу! Па, с обзиром на стандарде ликовне културе у нашој средини, и да их се он дословно не тиче!

Љубомир Глигоријевић

----------------------------------------------------------

ЕСЕЈ

Да ли савремени хришћани верују у ваксрсење?

Савремени човек и даље као и његови преци чезне за бесмртношћу, али је његова жеља ретко подржана духовним подвигом и аскезом. Њу првенствено обликује настојање да се што више одложи неминовна смрт (тела), да се различитим фитнес, органским, фармаколошким, козметолошким и другим идеологијама вечне младости продужи његов боравак овде и сада иако је јасно да крај једном мора доћи

Марија Драгојловић, из циклуса „Анђео за Валтера Бењамина“, комбинована техника , 1994 

И ове године, као и много пута до сада, дијаграм верског календара достиже свој врхунац. Хришћанска васељена, уједињена празником, пева васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи и свима у гробовима живот дарова”. За разлику од Божића, који је добио епитет најрадоснијег празника, дакле, највећег међу радоснима – јер представља објаву рођења Богочовека – празник васкрсења Црква је назвала празником над празницима јер објављује највећу могућу победу – победу над смрћу и коначношћу. Пред нама је празнична трпеза украшена шареним јајима, која симболизују нови живот, изазивајући у нама – готово архетипско –  детиње усхићење. Благдан блажи наше душевне ране задобијене у профаној свакодневици, уводећи нас у време светости, пружајући нам предокус целовитости.

Али, иако је, како учи Црква, Христос васкрсао једном засвагда, понудивши човеку разрешење од трагичног усуда историје, овај празник је с временом све више бивао само исечак у времену, само тренутак бесмртности из кога се поново, можда већ и на крају дана, враћамо забораву. Иако је догађајем Васкрсења смрт означена само као прелазак – из коначности у вечност, савремена хришћанска цивилизација – дакле она која се по Христу васкрсломе назива, панично настоји да чињеницу смрти заборави, ужаснута безнађем које се пред њоме отвара. Заправо, савремени човек и даље као и његови преци чезне за бесмртношћу, али је његова жеља ретко подржана духовним подвигом и аскезом. Њу првенствено обликује настојање да се што више одложи неминовна смрт (тела), да се различитим фитнес, органским, фармаколошким, козметолошким и другим идеологијама вечне младости продужи његов боравак овде и сада иако је јасно да крај једном мора доћи. О том крају ретко се и размишља, а још ређе се о њему разговара. Спомињање смрти забрањено је чак и када је човек тешко болестан. Уосталом ово и не треба да чуди ако се има у виду да многа савремена истраживања показују да велики број декларисаних хришћана тврди да верује у Бога, али не и у васкрсење.

Александра Павићевић*

-----------------------------------------------------------

ИНТЕРВЈУ

Европу после брегзита нећемо напустити

Иако би ме подаци о неједнакости, посебно економској, демантовали, ипак мислим да друштвена мобилност коју је глобализација омогућила утиче на умањење разлика, иначе би оне биле још веће, каже сер Киран Деван, генерални директор Британског савета

Сер Киран Деван (Фото Д. Жарковић)

У предвечерје Другог светског рата, 1939. године, када је већини мислећих људи било јасно да се поход Адолфа Хитлера неће зауставити унутар граница Немачке, тадашњи оснивач и председник Британског савета лорд Лојд, барон од Долобрана, боравио је у званичној посети Београду, Загребу и Љубљани. Разговарао је тада скоро са комплетним нашим руководством, почев од кнеза намесника Павла, а лист Политика је његову посету испратио у целости. Упркос наговештавајућем звецкању оружјем, а можда баш и због тога, овај човек гајио је и ширио визионарску идеју да културна размена мора да опстане, да је то један од ретких начина да се сачувају и човечност и човечанство, нарочито у временима када падају бомбе, када се мрзи, када се умире. Опстанак није смео бити доведен у питање.

– Непосредно након ове његове посете вашој земљи Британски савет издвојен је из нашег министарства спољних послова, добио је посебан статус, извесну аутономију у функционисању, сличну оној који су имали Би-би-си и Универзитет. Нажалост, убрзо потом лорд Лојд је преминуо али је остао митска фигура, особа која је инспирисала многе, која још и данас инспирише неке од нас. У извештају о мисији савета из ратне 1940. можда је најбоље дефинисана наша улога: културни ресурси Уједињеног Краљевства требало би да промовишу размену идеја и знања, све зарад тога да у земљама у иностранству створимо плодну пријатељску основу за међусобно разумевање и мир – прича данас, више од седамдесет година касније, и то прилично емотивним тоном сер Киран Деван, тренутни наследник лорда Лојда на челу ове институције, која у свету постоји у 115 земаља и има око 200 центара.

Милица Димитријевић 


Коментари3
b5869
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan M. Mišković, sociolog
Politikin Kulturni dodatak je značajan deo kulturnog kapitala srpskog društva. Uz čestitke za šezdesetogodišnjicu izlaženja, izražavam nadu da će svojim tekstovima Kulturni dodatak i dalje osvetljavati puteve društvenog razvoja i progresa. Komentar povodom intervjua sa Terezom Forkades. Nema ni revolucije ni re-evolucije ne samo bez nacionalnog, nego i bez klasnog naboja. Kapitalizam nije prihvatljiv ne samo sa etičkog, već i sa strukturalnog, funkcionalnog, istorijskog i humanog stanovišta. Kapitalistički sistem nudi profit iznad ljudi i životne sredine, usled čega uvodi i promoviše, kao što kaže Tereza Forkades, "prevarantski tip demokratije - demokratija za mali broj privilegovanih i apsolutno zanemarivanje velike većine naroda". Potrebno je teorijsko i praktično traganje za alternativama ovom istorijskom sistemu modernog ropstva i potčinjavanja.
Jasmina Zec
Politiku vec decenija a NE kupujemo svakog dana. Jedino subotom. I jedino zbog Kulturnog dodatka. Ta oaza civilizovanosti, istancanog jezika i slobodne misli (kako stranih tako i domacih autora) pruza kakvu - takvu nadu da ce novoprimitivizam ipak na kraju ustuknuti, skoncati prirodnom (ili nasilnom smrcu - svejedno), i udahnuti zivot onom stvaralastvu kojim smo se nekad ponosili. Kulturni dodatak ima jos jedan zadatak: on treba da inficira "obicnog" citaoca POTREBOM za onim sto zovemo kultura, sto je ustuknulo pred hlebom i igrama masovne zabave. Zelim da se "obican" citalac usprotivi drzavnom finansiranju birfesta, kobasicijade i orgijasticke Guce. Zelim da se zalozi za gajenje onih drugih - kulturnih i kultivisanih manifestacija ljudskog duha koje i dalje postoje u ovom nasem jadnom narodu.
Dijana Milosavljević
BIBLIOGRAFIJA ''KULTURNOG DODATKA'' Volela bih da vidim ovakav naslov knjige povodom 60 godina izlaženja ''Kulturnog dodatka'' Politike. Ako želimo da budemo civilizacijski i kulturno samosvesni, potrebno je da kuća Politika neizostavno uradi Bibliografiju ''Kulturnog dodatka''. Tek tada ćemo imati potpun uvid u značaj i veličinu ovog nesvakidašnjeg projekta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља