понедељак, 24.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:47
„Политика” у Студеници Хвостанској

Тишина и титрај свећа над Метохијом

Из земље вире зидови, читав лавиринт некадашњег богатог властелинства које се вековима градило и одржало, све до Велике сеобе Срба 1690. Тада се растура уметничко и духовно благо сабирано вековима: књиге, звона, иконе, фреске... Куле и утврђење, цркве и гробнице су се сурвале, уграђиване су у зидове локалних џамија, одношене у свет и закопаване по околини
Аутор: Живојин Ракочевићпетак, 14.04.2017. у 22:00
(Фотографије Живојин Ракочевић)

Раздвојени у две групе, наизглед незаинтересовани, тихо и без гласа пењемо са ка узвишењу на ком се налази Студеница Хвостанска у Метохији. Очима се договарамо да обиђемо стадо оваца и два дечака што их чувају. Мушки део групе стиже на плато са остацима једног од средишта српске духовности и културе.

Овај изузетни видиковац, светилиште још из шестог века, одредио је Свети Сава за центар Хвостанске епископије, после успостављања независности српске цркве. Међу дванаест епископа он поставља „шестога у Хвосну, у Малој Студеници, у храму Пресвете Богородице”.

Данас је то опасно место. Овде Срби не долазе. Соња Вуковић, педагог школе из Осојана, оближњег повратничког села, одлучила је на путу овамо да се представља као скандинавска новинарка.

Фотографише поред аутомобила окренутог и спремљеног за брзи одлазак, па се лежерно – као и сваки туриста – пење према пустом и забрањеном комплексу. Из земље вире зидови, читав лавиринт некадашњег богатог властелинства које се вековима градило и одржало, све до Велике сеобе Срба 1690.

Тада се, растура уметничко и духовно благо сабирано вековима. Књиге, звона, иконе, фреске, куле и утврђење, цркве и гробнице, записи и натписи сурвале су се са овог места ванредне лепоте у прашину, уграђене су у зидове локалних џамија, одношене у свет и закопаване по околини.

Остатак групе посетилаца, историчар уметности и књижевник, већ се склонио од погледа из села Студенице, од девојке која води пса, човека који нешто поправља у дворишту. „Скандинавска” новинарка стиже до зидова и из торбе вади пет свећа. У рукама се не носе јер су знак препознавања.

То су прве свеће протеклих двадесет година у Студеници Хвостанској. Историчар уметности Небојша Јевтић броји цркве и, у пола гласа, прича нешто о Византији, рашкој школи, романици и утицајима Боке Которске, одакле су могли бити неки од градитеља. У основи тражи заветрину да се у неком од олтара запале свеће.

У једном је црвена празна гајба пећког пива, чаше, четкица за зубе и поређано камење, поред западног дела голови за мали фудбал. Стока која се овде напаса спречава да растиње покрије локалитет па се јасно виде места на којима копају трагачи за благом. Археолошка ископавања вршена у неколико наврата само су потврђивала значај овог места: из земље су израњали натписи са именом цара Стефана (Душана), касноантичка керамика, лепи бокали из доба Турака...

Један од мештана наишао је на звоно, а у њему су сакривене, вероватно од неке ондашње невоље, плаштаница из 1300. године, па „Оплакивање Христово”, рад познатог сликара Зографа Лонгина.

Уочи овог Васкрса над свим тим догоревају, у малом углу, свеће. Све је обично и свакодневно, једноставни покрети испод којих куљају страх и брзина. Страх да вас не открију и брзина која вам говори да, у ово мало времена, морате снимити, упоредити и сравнати – оно што сте прочитали – са стањем на терену. Метална конструкција, укопана на местима подзида и бедема, служи за неке антене, овце са источне стране излазе међу остатке храма.

Време је за одлазак – прво плавокоса „Нордијка” и њен пратилац, а потом и остали „туристи”. Сад је прошло, отац Петар из Дечана, који је знао за овај пут, поручио је: „Не идите без пратње и заштите!” Прошле године, њему пратња службеника ОЕБС-а није могла помоћи, момци и два аутомобила спречили су га да види манастир. Исто је и са Србима из овог краја, ту се не долази.

У селу Љубожда сада живе Срби најближи Студеници Хвостанској. Вратили су се, пре петнаест дана, у свој уништени завичај. У атмосфери катакомбе, у ниском подруму једне полусрушене куће, сада је њихов колективни смештај. Весели су, храбри у одлуци и пуни снаге. Тако је код већине повратника првих месеци по доласку у завичај, а онда почиње да их нагриза нова реалност, администрација и живот. Од чаше за воду направљено кандило гори за Васкрс, и то први пут после 1999. године.

„Прво је ишла икона кад смо бежали, а онда шта стане у трактор”, каже Жарко Зарић. Повратак је без ичега, фале кревети и јастуци.

Студеница Хвостанска је дубоко у њима, а расељеништво по Краљеву, Книћу, Новом Саду, Црној Гори, Зрењанину није ове људе удаљило од завичајне легенде. Њом се објашњава пропаст Студенице, издаја суседа, моћ и божја казна, настанак имена места.

„Причала ми је мама: садила калуђерица црни лук у пољу, па јој је дотрчао неки мештанин из Студенице и повикао: ’Црн ти дан! Дошао је Крма Татарин с војском и срушио нам цркву.’ Тако се место назвало Црни Луг”, прича Зарић, а остали додају детаље, свако према својој причи и памћењу. Игром судбине, то давно затирање из дечачких прича постало је њихова стварност 1999. године. На данашње питање где су им домови, кратко одговара: „Ено кућа тамо – равне!”

Пре десет дана, око тих остатака скупили су се Албанци, протестовали и својим комшијама Србима поручили: „Идите кући!” Знају они да је ово њихова истинска кућа, а повратници ћуте о суседима и радије причају како су калуђери, кад више нису могли да трпе турско ропство, одлучили да беже према оној другој Студеници.

Договорили су се да их одавде одведе једна албанска породица. Издали су их и побили у планини, на месту које се, од тада, зове Калуђерски поток.

Божја казна је стигла неверне комшије, тада их је било две куће и данас их, кажу, има толико. „Звук звона са студеничке куле чуо се по целој Метохији, до Призрена”, тврди, као да га је јуче слушао, Милија Благојевић, а „млеко у цевима силазило је с планине до манастира”, додаје Миодраг Тијанић.

Ако је некада према овом храму текло млеко, сада се излива мржња. Историја, прича и садашњост живе помешане са страхом и сеобама. „Шта да кажем о мом данашњем страху, он није страх од других. Они су своје већ урадили. Ово је суочавање с местом, с црквом, са стидом што смо је, увелико, заборавили”, каже књижевник Жарко Миленковић.


Коментари5
50ecc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikola Nesic
Bolna su preispitivanja koja nam istorija namece. Mi srbi smo stavljani kroz teska iskusenja, od osvajca koji su svoju nemilost i nerazumevanje nase kulture svirepo kaznjavali. Ali mozda jos pogubnije potom sledi u trazenju krivca medju nama, i prespitivanja sta smo mogli u tim nametnutim izborima da uradimo i kako da postupimo. I to bolno osecanje citam u ovom sjajnom tekstu. Kakva dilema drema u nama, prema nama samima, kad tesko vreme donese Djuradju Brankovicu izbor, gubitak vere i pakt sa ugarima ili pravoslavno ropstvo pod turcima? Jedino ispravno bi bilo da nadjemo snage u sebi, da oprostimo, i prestanemo sami sebi da zameramo. Dalji bi smo umeli.
Miliana radovic
Hvala politici na ovoj tuznoj reportazi. Treba imati hrabrost i obici ova mesta, gde opasnost tj neprijatelj vreba sa svih strana. Da se nadamo u bolje sutra.
Tijana
Hrabra i odlična ideja! Tekst predivan, ima dusu, kao i svi Zivojinovi tekstovi...
Cokoladica
Ne mozemo povratiti proslost. Postoji uvek samo sadasnjost. I ne smemo biti robovi jalove fantazije. Kada je Nemanja osnovao Srbiju i Sava crkvu, oni su svoju zdravu fantaziju pretvorili u mesto zivota za nas na kojem mi treba da pocivamo a ne da kukamo.
Хајдук
Диван текст, браво за аутора.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља