четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:49

Снежној госпи моле се и католици и православци

Према предању, слику Снежне госпе цркви на Текијама у Петроварадину даровао је аустријски принц Еуген Савојски, када је хришћанска војска коју је предводио 1716. године победила готово трипут бројније Турке
Аутор: Снежана Ковачевићнедеља, 16.04.2017. у 09:00
Црква Снежне госпе на Текијама (Фото С. Ковачевић)

Путник који старим путем од Новог Сада крене ка Београду, угледаће уз друм, на изласку из Петроварадина, цркву са два висока чеона торња. Из мање куполе у зачељу, неуобичајено, издижу се два симбола – крст и полумесец.

Црква Снежне госпе на петроварадинском потесу познатом као Текије јесте римокатоличка, али су у њу одувек долазили и православни верници, а то чине и данас. И једни и други пале свеће и моле се пред сликом Госпе Текијске или Снежне госпе, за коју верују да је чудотворна.

Већ три века, та слика Богородице са дететом у наручју налази се у овом светилишту Сремске бискупије. За ходочаснике се отвара прве недеље после Васкрса и верници цркву посећују све до јесени. Према предању, слику је даровао аустријски принц Еуген Савојски, када је хришћанска војска коју је предводио у славној Петроварадинској бици 1716. године победила готово трипут бројније Турке. Отуда на куполи богомоље и крст и полумесец, један испод другог, чиме се симболично показује хришћанска победа, објашњава управитељ светилишта, велечасни Иван Рајковић.

Црква Снежне госпе која сведочи свим тим догађајима везана је нераскидивим нитима са Петроварадинском битком, после које турска војска више никад није прешла Саву и Дунав.

Битка се на Текијама одиграла 5. августа, на празник Снежне госпе, коју је Еуген Савојски и раније сматрао својом заштитницом. Тог дана, према предању, пао је снег, а турска војска није била спремна за такве услове. Наш саговорник каже да је снег у овој причи само легенда, мада временски услови, изненадна олуја и киша, највероватније јесу утицали на ток битке, на то да се турски ровови напуне водом и барут покваси. Занимљиво је, по његовим речима, и то да је у околини била татарска коњица са неколико хиљада коњаника, која се у дану битке није макла са свог положаја.

„Та битка је веома интересантна, имала је чудни скоро необјашњив ток, и зато јој се придаје заговор Госпе”, каже Рајковић.

У то време, на месту данашњег храма на Текијама, налазила се омања црква посвећена безгрешном зачећу Блажене девице Марије. У њој је после победе над Турцима одржана свечана литургија. Присуствовали су јој свештеници, официри и војници, а Еуген Савојски је цркви оставио слику Богородице.

„Од тада слика пребива овде и људи долазе да јој се моле за здравље, да измоле за своју децу, срећан брак – уопште за помоћ”, прича управитељ светилишта.

Зидови храма пуни су захвалница ходочасника, исклесаних у латиници и ћирилици, на српском, хрватском, немачком, мађарском језику. Међу заветним даровима су и сребрни медаљони, изложени у музеју при цркви. „Људи су их ту остављали кад су оздравили. Од чега је ко боловао може се закључити по томе да ли је медаљон у облику ноге, ока, срца...”, објашњава петроварадински жупник.

У кругу цркве на Текијама налази се и Крижни пут, којим ходочасници иду и симболично прате пут Исусове муке: од Пилатове осуде на смрт, преко хода до Голготе и разапињања на крст.

Иначе, „текије” је турска реч и означава одмориште или кућу молитве која је на том месту постојала у 16. веку и служила је турским путујућим трговцима да се ту клањају, одморе се и освеже. Испод Текија су била два извора воде, један тече и сада.

„Људи и данас држе да је та вода чудотворна, али ја то не тврдим, мада сам имао сведочанство да су некима зарасле неисцељиве ране кад су их том водом испирали”, наводи велечасни Рајковић.

Ова текија је напуштена када су се Османлије у 17. веку повукле са тог простора, па су је фрањевци и исусовци, који су из Осијека стигли у Петроварадин, преуредили у хришћанску богомољу и посветили Блаженој Марији девици.

„Наша главна догађања овде су 25. и 26. јула, када славимо светог Јоакима и свету Ану, родитеље Блажене девице Марије, и то зовемо ’мале Текије’. А на сам дан битке, 5. августа, обележавамо благдан Госпе снежне или ’велике Текије’”, објашњава управник светилишта.

Данашњи изглед цркве у неоготском романском стилу потиче из 1881. Први управник светилишта био је опат и жупник Петроварадина Илија Округић Сремац, који је храм темељно обновио. У њему је и сахрањен 1897.

„Био је велики екумениста и пријатељ владике у Сремским Карловцима и патријарха Српске православне цркве. С њима је имао веома добре односе, баш као и Јосип Јурај Штросмајер који је као католички бискуп држао и источну литургију за православце који су радили на његовим имањима. То се тада није звало екуменизам, већ добросуседски односи. Једни су код других одлазили на славља, а тако је било и прошле године, за 300. годишњицу цркве на Текијама, када је овде дошао владика бачки Иринеј Буловић као представник православне цркве. Наш бискуп ишао је у Сремске Карловце, када је тамо обновљена патријаршијска црква”, подсећа Рајковић.

Неуморни градитељ цркве Снежне госпе, опат Илија Округић био је и хрватски књижевник и композитор маријанских песама. Познат је као заговорник уједињења источне и западне цркве, о чему – како је записано у светилишту – белодано говоре и стихови једне његове песме: „Весели се, Госпо, јер си наша Мати / Свима без разлике дијелиш благодати.”


Коментари3
8d0a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zorica
negde mozda 2005. god u leto imala sam udes dolazeći iz pravca Sr Karlovaca kod pocetka placa crkve Snešne Gospe. Iz suprotnog pravca iz kolone je izaslo jedno vozilo u preticanje kolone i silo pravo na mene. Skrenula sam sa puta maximalno desno koliko se moglo isla desnim tockom po jarku i prošla 2 mm od dva stuba za saobracajne znake koji u mi zatvorili desni retrovizor . Tako me je autio u mojij traci ocesao ulubio levi branik i prednja vrata neznatno. Verovatnoca da se provucem skoro kao kroz iglene usi i ne uradim desne saobracajne znake i prodjem neozledjeno mozda je samo slucajnost ali je neverovatna.Imam zapisnik saobraćajne policije. Iza mene su isla još dva vozila ali su bila dalje i oni su sišli sa puta.Zahvaljujem se Snežnoj Gospi na zaštiti.
sretan Uskrs/Vaskrs
Opat Ilija Okrugić Srijemac bio je upravitelj crkve Gospe Snježne od 1866. do 1897. Zaslužan je za današnji lijep i neobičan izgled svetišta, proizišao iz njegove suradnje s biskupom Josipom Jurjem Strossmayerom i graditeljom Hermannom Bolléom. Od početka je bila namijenjena i katoličkim i pravoslavnim vjernicima, pa je u tom slogu i građena. Polumjesec pod križem na kupoli je nekad bio na kubetu manje džamije. Turci su ju podigli na mjestu skromne tekije, derviškoga samostana, prethodno srušivši crkvicu Blažene Djevice Marije iz 13. stoljeća. Opat I. Okrugić je napisao i danas pjevanu pjesmu za Uskrsni ponedjeljak: "Veseli se Gospo i Majko Tekijska!/ Raduj se toj slavi, Slavo Varadinska!/ Aleluja, zdravo!/ Naša diko, slavo!/ Veseli se danu ovom Majko mila,/ K’o što si se u dan onaj veselila,/ Kad uskrsla Sinka,/ vidi svog Jedinka!/ Veseli se našoj uskrsnoj radosti,/ Gledeć skup taj silni bogoljubnih gosti,/ Što dođoše amo,/ tebe štovat samo!".
Милош Лазић
Велечасни не зна да је славна Петроварадинска битка почела на Текијама 2, а да је окончана 5. августа погибијом Дамад Али-паше, чије тело почива у турбету на Београдској тврђави, а срце негде у Анадолији. Уз то, Евгеније Савојски је био аустријски фелдмаршал, а титула принца, коју је наследио као изданак Савоја, носио је у Француској.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља