недеља, 30.04.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:09
ИНТЕРВЈУ: ЧАРЛС СИМИЋ, песник

Срби ме нервирају јер не уче од историје

Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 16.04.2017. у 22:00
(Илустрација Драган Стојановић)

Нова књига изабраних есеја Чарлса Симића, америчког песника српског порекла, „Тамо где почиње забава”, у издању београдског „Архипелага” и у преводу с енглеског језика Весне Рогановић, обухвата песникова сећања на Србију и Београд, записе о америчком југу, о Њујорку, о српским и светским песницима и писцима, о ситуацији у свету.

Када пише о Америци, Симић често заузима критички став, а у есејима о Београду присећа се сопственог детињства и чланова породице.

Било да пише о односу поезије и историје, било о песничком језику или поетској композицији, аутор често стаје у одбрану поезије, али критикује и њену самодовољност.

„Моја тема је у ствари поезија у времену лудила(...) Задивљен сам, отуд, кад видим како за највећи део данашње поезије историја не постоји. Песници пишу о Природи, о себи самима са изразитом самодовољношћу, али не пишу о својим егзекуторима”, каже Симић у једном од есеја. Чарлс Симић је, поред осталих, добитник Пулицерове награде, Награде Макартурове фондације, награда „Едгар Алан По” и Америчке академије, а недавно је саопштено да је Симић овогодишњи добитник „Златног венца” Струшких вечери поезије.   

 

Из Београда сте отишли када сте имали 15 година. Много касније, рекли сте да вам домовина никада није недостајала. Да ли је разлог томе то што сте у Америци пронашли оно чему сте тежили, или због тога што вам се није свиђало оно што сте оставили за собом?

Ништа томе слично. Пошто сам дошао у Америку, моји родитељи су се развели, ја сам напустио кућу када сам имао 18 година и почео да живим сам, прво у Чикагу, а затим у Њујорку. Радио сам дању, а школу похађао увече. Био сам презапослен и пресрећан због тога што сам у могућности све то да учиним сам и да се, при томе, уопште и не сећам одакле потичем.

 

Иако сте одсутни деценијама, посматрате Србију с удаљености и закључујете да у српском менталитету има неке плашљивости да се суочи са тоталитарном природом њених лидера, да освести оно због чега се толико заноси сопственим историјским грешкама... Ако је „исцрпљујуће” бити Србин, као што кажете, да ли се и даље осећате тако, или сте увелико Американац?

Србија и Срби наставили су да ме фасцинирају зато што сам рођен као један од њих и имам урођено схватање тога како њихов ум функционише, а како не функционише. Срби ме нервирају због тога што су опседнути сопственом историјом, а никада из ње ништа нису научили. Американци, као што то већ бива, пате од исте болести, тако да се у Сједињеним Америчким Државама осећам као код куће.

 

Не долазите у Београд тако често, али када сте ту, примећујете ли неке промене? Писали сте о прозору који сте после неколико деценија затекли разбијеног, каквим сте га давно оставили... Шта то за вас симболизује?

После 64 године, наравно, много тога се променило, али опет је и велики део Београда остао исти. На изненађење мојих пријатеља, немам проблема с тим да се снађем. Доста сам изостајао из школе кад сам био клинац, и проводио бих по читав дан у шетњи док није било време да се вратим кући. Тако сам добро упознао Београд. А што се тиче тог прозора, мислим да није био поправљен због тога што су породице, које су живеле на различитим спратовима у тој згради, биле у свађи и деценијама раније, тако да нису ни могле да деле трошкове поправке због тога што не говоре међусобно.

 

Пишете о америчком југу. Чини се да се и тамо ствари споро мењају... Исти расни проблеми, исти конзервативизам. Како, пак, тумачите савремени „амерички сан” у великим градовима, културним и индустријским центрима?

Амерички сан био је бајка, коју смо препричавали себи и веровали да постоји као одлучност и самоиницијатива, што сваком Американцу гарантује подједнаке могућности да досегне срећу у животу. Међутим, то никада није било тачно за већину нас. Ипак, било је периода када је то звучало уверљивије него данас, када је нашој деци горе него њиховим родитељима, а неједнакост у приходима људи већа него икада у историји.

 

Како видите будућност Америке Доналда Трампа и судбину малих земаља попут Србије у њеном огледалу?

Не видим ништа добро. Сједињене Америчке Државе кренуће у нове ратове, богати ће постати још богатији, а земља ће бити подељенија више него икада пре. Када је реч о Србији, ако неки тамо мисле да Трамп даје пет пара за њу, или да чак зна да је пронађе на географској карти, не знају они нашег Доналда.

 

Лудило идеологија и неправди ратова тема је вашег мишљења, поезије и есеја. Песници су по вашем суду увек у егзилу. Осећате ли се тако?

Не осећам се тако. Волим ову земљу и осећам као да сам рођен у Америци, што ме уопште није спречило да је критикујем читавог живота. Песници су, још од Платоновог доба, били под сумњом да кваре омладину и да изазивају страсти уместо свесног мишљења, те су због тога били протеривани из идеалне државе. За мене је то најбоља препорука икада изречена и прави разлог да људи читају поезију.

 

Ваш поетски избор међу српским песницима чине Васко Попа, Иван В. Лалић, Александар Ристовић... Да ли их, на неки начин, сматрате својом духовном породицом?

Преводио сам поезију све тројице на енглески језик и волим њихове стихове, али они не би били једини чланови моје „духовне породице”, која укључује најмање педесет песника најразличитијих националности.

 

Писали сте, такође, о српским народним епским песмама Косовског циклуса. Како косовски мит, по вашем мишљењу, кореспондира са савременошћу Косова и Метохије?

Мит никада не кореспондира са стварношћу. Векови пролазе и нема више Грка у Троји. Волим Косовски циклус, али тај свет нема користи у решавању проблема данашњице.

 

Да ли сте још увек у контакту са српским језиком. На ком језику сањате?

У додиру сам са српским језиком тако што читам књиге и новине, преводим песме. Ретко имам могућност да говорим српски, али нисам га заборавио. Сањам на енглеском, осим када се моји давно преминули родитељи појаве у неком од снова.


Коментари52
92049
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milic
Neka pisu pobednici istoriju Srbima meni je to postalo i dosadno. Izvucem ono sto mi odgovara i vaspitao sam sina da se zeni sa svojim narodom i da nam loza bude Srpska odakle i poticemo ako on moj naslednik bude preneo svom sinu da se ozeni sa Srpkinjom, loza ce da se nastavi a to sto zivimo van Srbije uprevo kazuje da sam dosledan svom rodu i porodu. Uopste me ne zanimaju misljenja onih koji skrivaju svoje poreklo bilo da menjaju ime ili prezime, uostalom oni razmisljaju razlicito i imaju razlicit pogled i interese.
Д. М. С.
Мој Симићу, боље је да Срби и не уче ништа из историје, јер им није написана реална историја. Ова историја коју Срби уче је наметнута историја. лажна историја. Историју увек пишу победници из ратова (физичких или идеологија). И та историја је идеолошка, а не стварна. Каква ти је то историја коју су писали комунисти као победници?
Д. З.
Какви су то Срби који свој језик пишу хрватским писмом или било којим писмом осим српскога. То су Срби којима је наметнута латиница, а они тога нису свесни. То су они Срби који мало или недовољно знају. Да ишта озбиљно знају, знали би да је српско писмо ћирилица и знали би да свој језик треба да пишу својим писмом из хиљаду разлога.
Milivoje Radaković
Zar ćirilica nije, po toj logici, bugarsko pismo?!
Препоручујем 5
Рђосав
- значи, кад iе Душан Симић "научио нешто из историiе" постао iе Чарлс. Добро. Предлажем да сваки Душан постане Чарлс, па ћемо ваљда бити добри ђаци Историiе? Мада ми његов избор америчког имена ниiе претерано логичан, требало iе да задржи понеко слово. Да му макар ново име почиње на "D", рецимо: Duke, Doug, Dan или тако некако. Овако iе то iедно велико бежање од себе самога...
Srboljub Tudej
"Из Београда сте отишли када сте имали 15 година." Pitam se da li se i u tih prvih petnaest godina zivota zvao ЧАРЛС СИМИЋ?! Predpostavljam da nije. Dakle: kako mu je bilo ime u Srbiji? Valjda javnost ima pravo da to sazna! Sem toga, je li sam sebi kumovao i dao novo anglikansko ime?
Milivoje Radaković
Dušan, Srboljube, g. Simic se zvao Dušan, i javnost nema nikakva prava da to zna jer je kršteno ime PRIVATNA STVAR!
Препоручујем 14

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља