недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:57

Чувар покојника

Шта се приповеда у воденицама по Драгачеву говори књига „Спомени, дужи од живота” Милоја Стевановића
Аутор: Гвозден Оташевићпонедељак, 17.04.2017. у 22:00
Горачићи, Црква Пресвете Богородице из 1807. (Фото Г. Оташевић)

Горачићи у Драгачеву – Највеће село Драгачева има своје ћувике и потоке, тајне и успомене, јунаке и страдалнике и неког свог да те јавке и судбине прибележи. Милоје Стевановић (69) данас живи у Београду и држи ашчиницу у срцу српског велеграда, али је његово навек остало у родним Горачићима (1.082 становника) код Гуче.

Зато је завичајном селу посветио своју нову књигу приповедака, збиљских а не измаштаних, „Спомени, дужи од живота”.

Ту, поред другог, црта шта се земајле причало у Лисовој воденици где су, поред бадња на Драгачици, сељани чекали вреће брашна којим ће прехранити чељад.

Ево, овако, Милоје, говором старинским и златним, сведочи о једном збитију, како га воденичар описа...

„Тако ти је кода нас долазило млого људи. Ан једни изиђу, други уиђу. А, што вико онај, колко људи нолко ћуди. Свашта си се тујнак мого наслушати.

Дошо једне прилике у млин човек оздо из Драгачице. С воловима и двоколицом. Турио на прјесло бременце сјенца да бацне пред вочиће док чека мељиво. А за себе поњо пљоску ракије у унутарњем џепу од доламе. Понудио мене. Гуцни, вели, ваља се. Ај да га не уцвелим, накреток. Нако из атера. Пишора нека. Такша млого од наше. И згодно тукне на патоку. Ђе мож доље да бидне ракичина да ваља. Мало, мало, па иг увати магла. Свака ти је воћка кода њиг чвргава. Труде се они, ал не вреди, брља брља. Нема ракије без овијег присојниг јеличкиг вотњака, ђе сунце грије поваздан. И ђе нема магле ко да се не ваља.

И прича он како е било, подавно, кад му е издано први комшија. Умрје веселник, сунце те гријало, неђе тамо око Прокопља. Искупили се, вели, ми тујнак око покојника, окупали га, обријали, обукли му укопно одјело и све нако како доликуе. Мене, каже, остало мено нажао што га нисам почешће обишо од кад је побољо. Кад је бијо на аперацији, само сам јанпут ишо те му одњо мено понуда. Потље га отпуштило из болнице. Ко беше се мено глацно и коварно. Ал не вреди. Године учињеле свое. Здана удан га савлађивала болес. 

И, вели, тако ти ми пијуцкамо ракију за покој његове душе, и сједимо тујнак според његовог кревета. А жене послују по кујни. Пођека изљегне у авлију те откука с онима што јаком долазе од даљње родбине. Јоој, брале! Јоој, убојити радениче! Јоој, кућевниче! Јоој, кукуј нама. Јоој, што нас остави, брале? Јоој, што нас у црно зави! Јоој, поздрави нам тамо свијуг! Јоој, поздрави нам нану нашу! Јоој, и кажи јој... И тако док не падне сутон.

Кад је било, вамо, глуво доба ноћи, каза покојников братучед, вако. Ја сам, вели, међ вама, не рачунајући укућане, понајпречи. Ја ћу д останем да чувам чила, а ви ите те одморте. Сјутра ће тешки свјет вође да добанда. Биће авлија пуна. Треба то дочекати, послужити. Треба сретити тај народ  како ваља и како требуе. Није ово кућа Ђорђа Вране. А и заслужио је чиле, Бог да му душу прости, да га ноћаске ја подворим, нако из душе. Сад и никад више. Млого добра ми је учињо што му никад заборавити нећу. Нит могу, овога ми крста. И да знате сјутра ћу да се порушим. Бар до четрес дана.

Нећко се покојников син, ал сви гракнуше те га наговорише д иде и он и жена му да мено дану. Колко било. Заувар је. Кад домаћин на пошљетку пристаде, он ти ондак доње пуну влашу ракије из подрума, а његова жена љеба и сира. Да се нађе, при руци, чувару меита. Ко веле, дуга е ноћ. И тако е и било.

Кад је осто сам, он ти се, нако сједећки присјећо свиг минулиг дана. И како га чиле носио на кркачама са сабора кад је бијо дјете,  и како му е купио кракер на вашеру. И како му е једне зиме наредио лигуре. И како га одбранио од Видоевог кера. И како му е јанпут доњо пун вишек, направљен од новина, болбона. И како му е тепо: Миле-пиле, снаго чикова, соколе мој. И како га е, кад је одврко, смотрио иза сјена да, кријући, пућкара и није шћео да га офира. Но му потље попружо да пуши ш њим на безец. 

И тако. Кадикад му навру сузе на очи. Стегне га нешто у грудима. Он ти, ондак, д ублажи тугу цугне, за покој му душе, и прекрсти се. Па јопет тако. Дугачка ноћ. Мено по мено, он ти ону ракију мимогред изарчи. Аман, целу влашу. Није остало два прста. Није ти он бијо алав на ракију, ал сад му некако придошло, те га превари команда.

И он ти придрјема тујнак на клупи. А она се потревила прештуљаста, па га пред зору нажуљило. И он ти ондак, ко вели сам себе, дај да сједнем мено на кревет, мекше је. Нође според јадног чика. Најпрво га пољуби у чело. Па се прекрсти. И тујнак ти он приспи. И тако, у сну, он ти се испружи. Нако позамашан. Утом ти оне даске што држе сламњачу поиспадају ш његове стране и он кљокне доље са све сламњачом. А покојник ти се преврне озго на њега. Како бијаше ем уморан, ем подобро натего, он се ни не пробуди но настави тујнак да спава. И да рче. Нође испод чила.

Кад је свањивало, ете ти снаје покојникове ђе иде. Носи каву, слатко и воду. Кад је наминула у собу она ти врисне што е грло носи. Реко би је љошти гуја љута. И испушти ти она, веселница, од страсти, и џезву, и шољу и све нако ђутуре с послужовником. Дотрчи њен човек, нако у унтруцигеру, и виче из предсобља:

− Шта ти би, очију ти твојиг? Што се дереш сабајле, кумим те Богом?

– Јој, не питај! Повампирио се тата!

− Није ваљда усто?

– Ма није само усто, него дави бралицу.

Тек су после раскантали о чем се ради. Нису смели бруку да причају док нису прекадили четресницу. Кад су издали подушје, ондак ти се ствар офира.

Знаш како ти је казано: Нема ништа тајно што неће да бидне јавно.”


Коментари1
c7a21
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

glas iz naroda
Čitam tekstove na temu Srbija, a ono sve morbidno. Kao da pišete o srednjem vijeku.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља