уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:52
АНКЕТА ПОЛИТИКЕ: НАЈСЛАБИЈЕ ТАЧКЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

По музици се држава познаје

Народи зрели за пропаст, такође не могу без музике! Али, њихова музика је бучна и што је музика бучнија, расте меланхолија и национална култура бива угрожена
Аутор: ​Зоран Христићуторак, 18.04.2017. у 22:02
Драган Стојановић

„Музика успоставља хармонију међу звуцима једне земље. Проучавајући музику, човек разуме принципе управљања и тако је спреман да буде владар” (Конфуције 551–479. год. пре Христа). Да, „пре Христа” је адекватна културолошка одредница. „Пре нове ере” је израз уведен у комунизму с намером да се Христ не би помињао!

Навешћу један прастари и достојанствени узор који би и дан-данас требало да имају на уму и музичари и народ и властодршци. У легендарној Кини „старих краљевства”, у државном и дворском животу, музици је била додељена водећа улога!

Напредак музике идентификовао се с напретком културе, морала и државе, а мајстори музике имали су строго да бде над ОЧУВАЊЕМ и ЧИСТОТОМ „старих тонских редова”. Народи зрели за пропаст, такође не могу без музике! Али, њихова музика је бучна и што је музика бучнија, расте меланхолија и национална култура бива угрожена. Да ли је сада уопште потребан коментар? Међутим, потребно је појашњење. Једну озбиљну државу ПРВЕНСТВЕНО репрезентује КУЛТУРА и СПОРТ (застава и химна). Француску, Немачку или Италију историја неће вредновати по чувеним фабрикама аутомобила, нити ће ико ићи у Фијат, Рено или BMW да сазна и оплемени се огромном културом поменутих народа. Ићи ће у Лувр, Пинакотеку или галерију Уфици. У Србији се могу само посматрати ЗГРАДЕ затворених музеја кључних за културу народа! Пре неколико месеци Музеј српске православне цркве организовао је изложбу фантастичног културног наслеђа наших цркава и манастира. Радно време поменутог музеја се поклапало са радним временом запослених, а суботом и недељом као и када је црвено слово у календару музеј је био ЗАТВОРЕН!!! Да ли је то ван памети? Свакако.

У животу талентованих људи деси се иницијални тренутак који ће открити способност за уметност. Да ли у Србији, сем открића да постоји криминал, делује и способност да се открију таленти и да се у њих уложи како би се Србија њима поносила, а они били достојни репрезенти наше заставе, грба и химне. Давно сам се затекао у Амстердаму који је био „облепљен” огромним постерима на којима је писало: Погорелић Југославија. Дошло ми је, сећам се добро, да заустављам пролазнике како би их, поносан, упозорио да сам ја из те земље! Данас је у Србији једино логично да се самоиницијативом сопственог талента, јер је свако „уплитање” државе у уметност фикција, најчешће уз тешко жртвовање родитеља, изнедри неко вансеријски успешан. Тада се Србија њима дичи и заборави у лажном заносу да је икоме падало на памет да у Ђоковића или Немању Радуловића нешто уложи. Великани српског сликарства су, малтене, пешке отишли из Србије. Ми смо их усвојили тек када су их други препознали. Сликаре Владу Величковића, Љубу Поповића, музику Исидоре Жебељан прихвата европска култура. Поменути су све постигли само својом уметношћу, док је Србија улагала за „држање језика за зубима” о улагањима за културу. Оде  или ће отићи талентована младост да их други открију и разумеју, јер смо ми „најпаметнији” и игноришемо све што свет уграђује у своју културу. Своје „производе” као да кријемо од рођеног народа. Наиме, емисија РТС-а посвећена врхунски одабраним уметницима које ваља саслушати и упознати (Аутопортрет), ставља се на програм око или иза поноћи, да би се сутрадан емитовала у време Дневника. То директно вређа напор учесника и гледалаца! Скривање у духовну помрчину надокнађујемо новогодишњом расветом уместо светиоником културе и идентитета Србије.

Без лажне скромности изнећу вам сопствени искуствени пример на који немам одговор ни ваљано објашњење. Својевремено сам позван да створим звук за филм „Сеобе” по роману Милоша Црњанског, а у режији Саше Петровића. Наиван, кренем да трагам за звуком Србије крајем 18. века. Густи мрак. Не постоји ниједан запис шта се тада и на чему свирало, а у исто време на 600 километара удаљености увелико „свира” опера у Бечу. У намери да се „прикачимо” за културно далеко одмаклу Европу, прескочили смо цео један век, а тиме изгубили континуитет у развоју свеопштег културног развитка.

*композитор


Коментари3
c54b6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Гане
" „Пре нове ере” је израз уведен у комунизму с намером да се Христ не би помињао!" каже аутор. На енглеском језику такође постоји израз B.C.E (before the common era /пре наше ере/). Да ли је могуће да је настао под утицајем комунизма?
Bojan Simfoničar
"Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država", sažeto je objasnio Platon i tako su u njegovo vreme antički Grci postavili temelje moderne Evropske muzičke baštine. A na primeru Srbije, na sebi svojstven način, ova Platonova konstatacija, surovo se obistinila.
Dragan
Ne treba muziku slusati kad joj vreme nije... pogresna muzika utice na sve...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља