понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Други живот Петра Стојановића

Композитора који је пре једног века био наш најизвођенији аутор у Бечу, Прагу и Пешти, ове године поново упознаје публика у Србији
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 18.04.2017. у 22:00
Петар Стојановић, Беч, 1900. (Фото архива С. Јовановић)

Од зуба времена споменик на Новом гробљу у Београду преполовљен је напола. Око гроба је метална ограда у интарзији, оштећена на два места. Доњи постамент је очуван, а један оближњи пањ подигао је земљу и плоче које су некада ту стављене, сада су у веома лошем стању.

Тако изгледа гроб композитора Петра Стојановића (1877–1957), који се кретао у друштву бечке музичке елите на размеђи два века и у то време био наш најизвођенији аутор у Бечу, Прагу, Будимпешти.

На готово заборављеног Србина рођеног у Аустроугарској, и Бечлију који се након студија вратио у Србију, подсетила нас је Београдска филхармонија извођењем најуспелијег Стојановићевог остварења, Другог виолинског концерта, сто година након премијере, који је извео чувени виолиниста Јан Кубелик 1916. у Прагу.

Ово дело више од 50 година није било извођено јер је нотни материјал био у веома лошем стању, али је захваљујући композитору Мирјани Живковић дело реконструисано и изведено поводом шест деценија од смрти и 140 година од композиторовог рођења.

Рођен у Будиму, где је одрастао и започео студије виолине на конзерваторијуму код професора Хубаја, Петар Стојановић је прешао у Беч и дипломирао на Бечком конзерваторијуму и то на три одсека: виолинa, општa композиција и сценско-оперскa композицијa. Био је професор на Новом бечком конзерваторијуму, активни музичар и диригент. Аутор је око 140 дела која су извођена у Прагу, Бечу и Будимпешти. Велики број тих нота је сачуван и налази се на ФМУ, један део је у Народној библиотеци, а мањи део издат је за време живота у Бечу, као што је опера „Тигар”, у издању Доблингера.

У Београду се Стојановић настанио 1925. године. О томе говори Наташа Шпачек, професор клавира у МШ „Мокрањац”, која у клавирском квинтету „Алтро сенсо” изводи музику овог аутора.

‒ Као музичар међународног реномеа, Стојановић је овде изузетно дочекан. Милоје Милојевић је писао божанствене критике поводом његових дела, која се ослањају на позни романтизам, на наслеђе Брамсове и Малерове традиције. Међутим, у Србији тога доба актуелна је тзв. национална музичка школа, а Стојановић је имао мало композиција у која је уткивао националне мотиве, тако да је је ипак штрчао. Милојевић, који га је до јуче хвалио, почео је да говори да лоше ради и да треба да се врати у Беч. Није се уклапао у тадашњи миље и није био члан партије, можда и тај податак има значаја. Можемо само да замислимо како је савременицима звучао његов Концерт за контрабас и оркестар или Концерт за алт саксофон и оркестар – истиче Наташа Шпачек.

Са Карајаном на једрењу
Станка Јовановић наводи да се и унук Петра Стојановића, Петер Кадлец (1942), који данас живи у Минхену, дружио са великим именима светске музике. „Причао ми је како је ишао на једрење са Хербертом фон Карајаном, а сигурна сам да је и наш деда познавао највеће уметнике тог времена.”

Стојановић у Србији наступа као солиста и камерни музичар широм земље, постаје наставник и директор музичке школе „Станковић” и један од оснивача Музичке академије у Београду (1937). Био је концертмајстор Београдске опере и члан Београдске филхармоније. Написао је музику за филм „Дечје јасле”, музику за позоришни комад „Кориолан”. Симфонијске поеме „Смрт хероја”, „Сава – река Југословена”, „Наша Влтава”. Пре доласка у Београд, његова комична опера „Тигар” изведена је у Будиму 1905, у Бечу је 1921. била премијера оперете „Војвода од Рајхштата”, док је оперета „Девојка на мансарди” у Бечу тог доба извођена и до 200 пута годишње. Писао је музику за балете „Мирјана” и „Девет чирака”, а његове инструкције „Школе виолине” и данас се користе у музичким школама.

Као што је имао бечку и београдску каријеру, Стојановић је имао бечки и београдски брак. У Бечу се оженио Хенријетом Вилчинском, са којом је имао ћерку Веру и сина Александра, који је преминуо као двадесетогодишњак. Верина ћерка Елизабет Застиера живи у Бечу, и има два сина Максимилијана и Александера, а Верин син Петер је у Минхену.

После развода, Петар се жени Љубицом Петровић, са којом није имао потомство. Ни Љубичина рођена сестра Радмила није имала деце, па је сестричина Радмилиног мужа, Гордана Марјановић, која је клавирски сарадник на Факултету музичке уметности, заведена у СОКОЈ-у као једини носилац ауторских права за дело Петра Стојановића.

Унука Петра Стојановића, хемичар у пензији Станка Јовановић живи у Портланду и присећа се једног од највећих српских композитора.

‒ Он је био ујак мога оца Милоша Димитријевића. Живели смо у Земуну где нам је долазио из Београда нарочито за празнике, а и на музичке састанке које је моја бака одржавала у нашој кући. За мене је посебно значајан догађај био када сам 1952. била на концерту у сали Коларца поводом 75. годишњице његовог живота – каже Станка Јовановић, која је написала неколико књига о породици, као и „Мој живот од Југославије до Америке” и „Драгољуб К. Јовановић – живот једног физичара”, објављене у Србији.

Име њеног претка Петра Стојановића носи једна музичка школа на Убу, а једна приватна издавачка кућа „Иванковић” из Ниша објавила је збирку Стојановићевих комада за виолину и клавир. Музиколошко друштво Србије у децембру припрема изложбу и скуп „На маргинама музиколошког канона”, где ће бити речи и о Стојановићу, а Наташа Шпачек на јесен спрема концерте његове музике на Коларцу и у Крагујевцу.

‒ За Биничког и Милоја Милојевића сви знају, а Стојановићу, уметнику европског калибра, који је направио пробој на међународну сцену, мало ко зна и име. Нашла сам будимпештанску и две бечке адресе на којој је становао и било би добро да се на та здања угравира плочица да је ту некада живео велики српски композитор ‒ каже Наташа Шпачек.


Коментари0
d8621
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља