недеља, 20.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:52

Хандке: Не верујем да се из историје нешто може научити

„Цела Србија је те 1995. била празна, онда је дошла зима и ја сам хтео да то приповедам, а испао је скандал јер је Србија унапред била проглашена за земљу непријатеља”, рекао је Петер Хандке у разговору са ђацима Змај Јовине гимназије
Аутор: С. Ковачевићсреда, 19.04.2017. у 19:44
Хандке потписује књигу гимназијалцима (Фото С. Ковачевић)

Нови Сад – Публика која је синоћ дошла у Српско народно позориште због Петера Хандкеа није могла да чује најављени разговор славног писца који је с њим на сцени требало да води његов преводилац Жарко Радаковић. Без објашњења, читалачкој публици је преостало само да се разиђе након свечаности на којој је писцу уручена награда „Милован Видаковић“, чиме је отворен 11. Међународни фестивала прозе „Прозефест“ у Новом Саду.

То изненадно одустајање од разговора, који неки приписују томе да је писац веома непредвидљив, можда се може објаснити оним што је дан касније, јуче у Змај Јовиној гимназији, Хандке рекао када су га ученици питали како се осећа у Србији.

„Осећам се на свом месту онда када нисам у јавности, кад нисам званичан. С друге стране, мој списатељски рад је јаван рад. То је онда дилема, али радујем се да сте ви ту и да нећете изгубити много времена, јер време је ручку“, нашалио се и додао да је срећан и захвалан што је у Новом Саду.

У опуштеној атмосфери сусрета с ђацима, одговарао је на питања о омиљеним писцима с ових простора, међу којима је навео Иву Андрића, Милоша Црњанског и Александра Тишму, затим о свом младалачком бунтовништву, када је стваралаштво тадашње немачке књижевне елите на састанку Групе 47 назвао будалаштином јер му је, каже, сметало да неко чита два минута, а да се онда одмах доноси суд ко је бољи. „Био сам млад, одрођен од форме“, казао је и додао да је то било време Битлса и Стонса.

За читање и писање мора се имати воља, потреба и страст, истакао је Хандке, додајући да је то важно и за цео живот. „Кад си млад, пишеш кратке реченице, а као старији – дуже. Кад бих сад писао кратке, осећао бих се као преварант. Морам дуже да пишем јер тако осећам стварност. Жена ми каже пиши кратке, али ја не могу и ако бих тако писао сваку реченицу, помислио бих да сам писац крими-романа“, рекао је, након што му је један ученик признао да му је тешко да чита његове описе.

Причао је како је некад пуно путовао Југославијом, где му се допало то што „нема пуно боја као у Аустрији“, што је „без боја“ а то је „већ било довољно“.

„Не говорим о држави, ја сам писац предела, природе и пишем о људима, колико су различити. Не сматрам да се из историје може нешто научити. Ја сам антиисторичар, верујем у природу, то је моја књижевност“, додао је.

Због свог противљења бомбардовању Југославије, Хандке је био оспораван и литерарно у Европи, а ђаци су га питали како то да је као човек са запада имао мишљење супротно већини са запада.

„То се и ја питам“, казао је Хандке, додајући да су реакције на његово дело „Зимско путовање или Правда за Србију“ стигле тек после четири недеље, после чега су почели напади. Рекао је да после свега не осећа никакво кајање, али ни задовољство, јер он није поносан човек, него неко ко је хтео да обиђе земљу, опише како је то било 1995, како се у Београду на улици продавао бензин у кантама, а у Бајиној Башти је изненада пао снег...

„Цела Србија је тада била празна, онда је дошла зима и ја сам хтео да то приповедам, а испао је скандал јер је Србија унапред била проглашена за земљу непријатеља“, навео је Хандке.

У том „Зимском путовању“, са поднасловом „Правда за Србију“ нема, како је истакао, новинарског језика који је био у „пратњи“ сукоба на простору Југославије и тај језик имао је, додаје, велику моћ.

„Многи га сматрају природним. Напротив, вештачки је. Журналистички језик влада светом, а многи писци данас пишу као новинари и то већ води у катастрофу. Молим вас, немојте да пишете журналистички“, поручио је гимназијалцима Хандке.

Са своје 23 године, Петер Хандке је објавио први роман „Стршљени“ (1965), а на светску књижевну сцену ступио је романом „Голманов страх од пенала“ (1970), по коме је немачки редитељ Вим Вендерс снимио истоимени филм. Двојица уметника сарађивала су и на култном Вендерсовом филму „Небо над Берлином“, по Хандкеовом сценарију.

Током пола века дуге каријере писао је и бројне приповетке, песме, драме и преводио је с енглеског, француског, старогрчког и словеначког језика. Аутор је око 60 књига, између осталог „Спори повратак кући“, „Кроз села“, „Опроштај сањара од Девете земље“...

Лауреат је бројних признања, међу којима су „Франц Кафка“, Ибзенова и Вирт награда за европску књижевност. Бухнерову награду вратио је у знак протеста због бомбардовања Југославије 1999. У вртлогу полемике био је и 2006. након што је присуствовао сахрани Слободана Милошевића.


Коментари8
ae1b0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Istoricar
Tacno. Iz istorije se nista ne moze nauciti. Istorija se pise danas.
Bosa S
Kako se ne moze uciti iz istorije? Pa to nam je identitet.
Anabela
Pretpostavljam da je mislio da se greske ponavljaju i da recimo mocnici lako zaborave kako je opasno igrati se ratovima, verujuci da je njihova ideologija superiornija od prethodnih i slicno......
Препоручујем 7
Vladislav Marjanovic
Iz istorije se moze mnogo nauciti, a u prvom redu kako se njome manipulise radi ostvarivanja odredjenih politickih ciljeva, kako se zloupotrebljava od strane politicke propagande vladajucih rezima i kako se svest naroda zabludjuje fabrikovanjem istorijskih mitova. Na zalost to je upravo ono sto se ne uci ni u skolama, ni na fakultetima, o cemu se ne cuje ni na naucnim skupovima. Upuceni znaju da se delikatna dokumentacija unistava ili sklanja u celicne kase, a da se na svaki pokusaj kriticnog preispitivanja cinjenica gleda kao na zastupanje "teorija zavere" odn. kao na jeres. Na taj nacin se istorija svodi na legitimisanje dnevne politike odredjenih rezima ili lobija i prikazuje ne kao borba za vlast i profit vec kao sukob izmedju dobra (Zapada) i zla (Istoka). Naravno, od istorije zakrcene mitovima, ne moze nista da se nauci. Sa demitizovanom istorijom je suprotno. na istoricarima je da na tome rade, ako im je stalo do profesije, a ne do sluzenja dnevnoj politici.
Чаки
Нису сви Немци лоши.
Dejan de Monte
Gospodin Handke nije Nemac ! ? !
Препоручујем 0
Igor
U svakom slucaju, Peter Handke je Austrijanac.
Препоручујем 3
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља