недеља, 20.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:41
ИНТЕРВЈУ: Љубивоје Тадић, глумац

Глумац у драми петог октобра

Сатима нисмо знали где је председник Коштуница, али сам се изненадио када сам схватио да и Зоран Ђинђић, шеф Доса, дуго није знао где је његов главни противник, Милошевић
Аутор: Душица Милановићчетвртак, 20.04.2017. у 21:25
(Фото Ж. Јовановић)

Љубивоје Тадић, глумац, био је много тога – од рада у Министарству културе до управника Народног позоришта, почео је да пише и објављује поезију и прозу са осамнаест година као студент књижевности, а сад је аутор књиге „Лична документа” у издању „Вукотић медија” чије ће делове „Политика” објављивати од сутра.

– Фељтон у вашем листу је за мене веће признање него да сам добио орден, нисам хвалисавац, али сам се том вешћу хвалио свима и знанима и незнанима – одушевљено нас дочекује аутор.

Откуд књига „Лична документа”?

Да напишем књигу наговарали су ме моји пријатељи и сарадници из различитих времена мог деловања, а и мој син Растко, јер сам умножавајући животе учествовао у више догађаја, који су или прећутани или заборављени или, као они најпознатији, криво тумачени, или злобно препричавани, од оних који нису били ни близу и сваку непоуздану верзију непристојно и неваспитано понављали као тачно тумачење. Још око десете или једанаесте године почео да записујем мисли, реченице или нацрте догађаја које сматрам важним, чије је препричавање довело до званичних верзија које су често изругивање и увреде истине и онога што се стварно догађало. Тада сам одлучио да не описујем особине личности, поготово оне рђаве, већ да тумачим њихова дела. Поштујем као ретко ко другачије мишљење и спреман да се против њега борим, не да бих доказао да сам у праву или победио, већ зато што једноставно морам. У јесен 2015. у Брдима, где сам био на лечењу, почео сам свакодневно писање, чак и у данима када сам се борио за живот, за сасвим мало неопходног ваздуха, или за оно мало мисли које су ме још увек чиниле свесним бићем. Остале разлоге описао сам у „Личним документима”.

Како сте се одважили на објављивање?

Преокрет у писању настао је у пролеће прошле године када ми је песник Горан Лазовић, мој пријатељ, затражио дванаест страница, које би објавио у васкршњем броју једног часописа. Тада сам први пут прочитао пажљиво 735 страница које сам дотада исписао и нисам нашао тих дванаест страница. Посустао сам пред неподношљивим боловима, гушењима, несаницом, срџбом и тако немоћан створио сам дело какво никако нисам желео да створим. Одолео сам искушењу да све избришем, које ме је држало једно двадесет секунди и наставио да пишем. У двадесет и првој секунди одлучио сам да променим угао посматрања, као када гледамо некакав призор и коракнемо унапред, или на једну или на другу страну да бисмо боље видели. Извршио сам ситне и ретко крупне исправке. Тако сам допро до 1.200 страна у Чачку минулог лета. У јесен сам се вратио у Београд, и започео најтежи поступак у писању – сажимање. Одвајао сам важна поглавља за други рукопис, она мање вредна или значајна за некакав могући трећи и предао рукопис издавачима. Сачувао сам све што није ушло у „Лична документа”, за друго, допуњено издање.

Откријте нам понешто.

Настојао сам пажљиво, прегледно и једноставно да прикажем догађаје око Петог октобра. Сатима нисмо знали где је председник Коштуница, али сам се изненадио када сам схватио да и Зоран Ђинђић, шеф Доса, предуго није знао где је његов главни противник, Милошевић. Нису знали ни побуњеници, што је лоше, али је неугодно када то не зна ни вођа побуне. Једни су тврдили да је у Добановцима, други да је на Црном врху, трећи да је побегао у иностранство. Отуда омашка да је Олег Голубовић возио Коштуницу на састанак са Милошевићем. Није. Олег је био наша веза са Рогозином, односно Путином, и у једном тренутку пре него што је минула та предуга ноћ 5. на 6. октобар, Олег улази у канцеларију у Скупштини града, где је било нас неколико, и каже да се Иванов спрема или да је већ кренуо за Београд, где ће се наћи са Милошевићем. Како, када Милошевић није у Београду – питао је Ђинђић. Јесте – одговорио је Рогозин. Незванично, Рогозин је рекао да ће Милошевић признати изборни пораз и да неће бити насиља. Али само незванично.  

Да ли су ово мемоари ?

Нису. Ово је мој доживљај света. Ако будем могао да испишем „Лична документа” број шест или седам, то ће онда свакако бити мемоари.


Коментари1
903d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa
Ljubivoje je doziveo veliku licnu tragediju,i zao mi je zbog toga.On je posten i sigurno je pokusao u ovoj knjizi da iz svog ugla prikaze svoju"istinu"Medjutim,mislim da u glumackom smislu nije nasledio gene svojih slavnih predaka,narocito svog strica Ljubu,i da je bolje bilo da je nastavio drugim poslom.Svejedno radi se o postenom coveku i jedva cekam da procitam knjigu

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља