субота, 21.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
У сутрашњем Културном додатку читајте:

Велико престројавање културе

петак, 21.04.2017. у 11:00
Фигурице Конфучија на улазу у Међународни сајам културних индустрија у Шенџену, одржан у мају 2016 (Фото Данијела Пурешевић)

У склопу, првенствено економског пројекта, Кинези су изненадили када су формирали организацију познату као „16+1”, односно „Један појас, један пут” – шеснаест, по њима, средњеевропских земаља – Албанија, БиХ, Бугарска, Хрватска, Румунија, Србија, Црна Гора, Македонија, Словенија, Летонија, Чешка Република, Мађарска, Пољска и Словачка, Естонија, Литванија– плус Кина. Определили су 50 милијарди евра као потенцијални фонд за инвестирање у ове земље Фигурице Конфучија на улазу у  Међународни сајам културних индустрија у Шенџену, одржан у мају 2016

У Америци се питају зашто су, на чувеном Харварду, међу најпосећенијим предавањима баш она која говоре о древним кинеским филозофима. Одговор се тражи, и налази, у спознаји да кинеске мудрости, старе и преко две хиљаде година, у данашњем пренапрегнутом свету лажних вести и алтернативних чињеница доводе у питање савремена уверења о томе шта је потребно да би се постигао успешан и квалитетан живот. Али, доводећи их у питање, дају и неочекиване, луцидне одговоре. На пример. Трансформација не долази кроз унутрашње трагање за суштином личности већ кроз стварање услова који подстичу нове могућности. Добри односи нису последица искрености и аутентичности, већ ритуала које изводимо у тим односима. Добар живот није резултат плана него усвајања навике да се позитивно реагује на „мале” тренутке. Утицај не долази кроз употребу моћи већ кроз суздржаност. Изванредност проистиче из наше одлуке о томе шта ћемо да радимо а не из наших природних надарености.

Станко Црнобрња

-------------------------------------

ИЗЛОЖБЕ – Таштина класних разлика

Централни сегмент изложбе Грејсона Перија у Музеју савремене уметности Војводине чине монументалне таписерије које кроз сатиру приказују многе ексцентричности и особености, као и стереотипе о животу у Великој Британији, од свакодневних обичаја, уређења ентеријера, моде и британске кухиње, до политичких протеста и медијских објава о животима познатих личности

Грејсон Пери: Изгнанство из Рајског насеља, бр.8,2012  (Фото архива уметника  и  Артс Council Collection, Southbank Centre, London i British Council. Поклон уметника и галерије Викториа Миро уз подршку телевизије Ченел 4, организације Арт Фунд и фондације Сфумато и додатну подршку компаније Аликс Партнерс.)

На искуству претходне праксе, изложбе „Нова религија“ Дејмијана Херста, Британски савет и Музеј савремене уметности Војводине у Новом Саду организовали су изложбу радова још једног релевантног савременог британског уметника и добитника престижне Тарнерове награде Грејсона Перија. После уметника као што су: Гилберт и Џорџ, Ричард Дикон, Тони Крег, Ричард Лонг, Аниш Капур, Рејчел Вајтрид, Даглас Гордон, Стив Меквин и др., Грејсон Пери је био први добитник ове награде који је дошао из сфере примењене уметности, усмерен највише ка керамици, скулптури, цртежу, графици и таписерији.

Са полазиштем у историји уметности, симболици и обичајима средине из које долази, и овај аутор приступа критички савременом друштву кроз анализу сопственог окружења. Бави се универзалним хуманистичким темама – идентитетом, родом, социјалним статусом, сексуалношћу и религијом, уз снажно присуство ироније и сарказма. Користи искуства народне уметности и традиционалних заната у реализацији изразито декоративних радова интимистичке садржине, нарушавајући често елитистичке поделе унутар академске уметничке сцене и чинећи је отворенијом за експерименте. Уметничком раду приступа кроз призму личних ставова и односа, приватног и породичног живота, те животног искуства које износи у јавност и које постаје предмет друштвених полемика.

Сања Којић Младенов

-------------------------------------

ГИНЗБЕРГ, ИСКОСА

Ујак који је волео да командује

Сразмерно са важношћу и обавезама, завист и љубомора локалних песника према њему је расла. Једном ми се полушаљиво обратио пред биоскопом: „Шта то чујем, Нина, да ме Ајра Коен, мој друг и брат, мрзи из дубине душе ? Замера ми што нема моју славу и ову гњаважу а никад му и није пало на памет колико је срећнији од мене! Погледај како су његови синови, Рафаел и Давид одрасли у дивне момке! А ја остадох без деце, вечито сам.“

Поводом двадесетогодишњице смрти америчког бит песника Алена Гинзберга и књиге његове преписке са Џеком Керуаком (објављене и уздању Клија), песникиња Нина Живанчевић, која живи и ради у Паризу, присећа се своје сарадње и пријатељства са познатим „битником“

Један од најславнијих песника двадесетог века, политички активиста и борац за људска права позвао ме почетком осамдесетих година прошлог века да му помажем на Институту за књижевност и уметност „Наропа“, који је основао са групом авангардних истомишљеника у Колораду, крајем седамдесетих година прошлог века у Америци.

Нина Живанчевић и Ален Гинзберг у Њујорку 1996. (годину дана пред песникову смрт) (Фото: Ајра Коен)

Алена Гинзберга сам упознала неколико месеци пре тога у Београду, преводила сам за њега и његовог пријатеља, песника Питера Орловског – причали су да су обојица песника у дугој љубавној вези. Веома сам се обрадовала његовом позиву. Напокон ћу нешто научити о писању поезије, напокон ћу радити на нечему што веома волим – на књижевној грађи руских футуриста које је Гинзберг предавао и поседовао огроман руски архив савремених руских песника. Најзад ће неки стари мајстор, који не гаји сексуалне претензије, покушати да ме подучи авангардној поезији коју сам неспретно покушавала да пишем те године. Управо сам завршила свој први ђачки рукопис и предала га у аманет Ивану В. Лалићу, тадашњем уреднику Нолита.

Нина Живанчевић

-------------------------------------

Ником није добро у четири ујутру

Од нашег дописника из Суботице

Схватила се коначно моћ позоришта, па свако које иоле улази у конфронтацију са стварношћу једноставно бива финансијски санкционисано и тиме му се онемогућава рад, каже редитељка Селма Спахић. Али, додаје, ми из уметничке бранше смо свесно одабрали професију у којој друштво мора да нас жуља и боли. Задатак нам је да о томе и говоримо

(Фото Џим Маршал)

Редитељка Селма Спахић у јануару је режирала у  Зеници представу Моја Фабрика. Пре тога у септембру 2016. године на сцени Хрватског народног казалишта „Племенити Иван Зајц” у Ријеци режирала је Мајстора и Маргариту Булгакова, и ево је већ готово месец дана у Суботици, у театру „Костолањи Дежо“.

Готово свака представа коју је до сада потписала представљала је потрес у позоришном свету. Од дипломског Буђења пролећа, потом представе Хипермнезија награђене на МЕСС-у  након чега је позвана на међународни позоришни фестивал „Контакт” у Пољској. Гребање или како се убила моја баба режирала је 2012. године у Босанском народном позоришту у Зеници. Режирала је представе Скупштина,  Кокош, као део трилогије у којој су још Орао и Јање у режији Ане Томовић и Анице Томић, а у Суботици је пре неколико година у Народном позоришту режирала представу Нататоријум. Селма Спахић је и уметнички директор Међународног позоришног фестивала МЕСС у Сарајеву.

У Суботици поново, сада у позоришту „Костолањи Дежо“ режира представу 4 ујутру по поезији Виславе Шимборске, али каже равноправно је стварају и у њој играју глумци Марта Береш, Емеше Нађабоњи, Борис Кучов и Имре Елек Микеш. Премијера је заказана за 5. мај, а костим и сценографију ради Даринка Михајловић. За сценски покрет је задужена Хенријета Варга, а Драшко Аџић за музику.

Зашто 4 ујутру?

Представа је названа по једној од песама Виславе Шимборске. Четири ујутру је посебан сат у дану, као неки процеп у несвесно. Чула су јако изоштрена, све је напето, све се чини могућим, а минут после тога потпуно бесмисленим. Ирационалан је тај сат. Шимборска каже да ником није добро у четири ујутро. Да је тај сат дно свих других сати и позива да дође пет сати, уколико треба наставити живети. Волела бих да представа има ту атмосферу, пред зору, у четири ујутро, када смо сви истовремено најгора и најбоља верзија себе. Чини ми се, да себи тада пружимо прилику да заборавимо шта знамо и да можда погледамо на свет из другог угла. Док радимо сцену покопа мрава која траје десет минута сваки пут се запитам да ли имамо луксуз да се тиме бавимо? И онда кажем себи да вреди пробати.

Александра Исаков

-------------------------------------

Планета Земља, имамо проблем

Специјално из Ријеке за „Политику”

Данас више од двадесет одсто Американаца и готово тридесет процената Руса сумња да је човек био на Месецу, нарочито у тренутку када се организују комерцијални летови у свемир и када се планира мисија са људском посадом на Марс, каже Катарина Живановић, кустос Музеја Југославије поводом изложбе Повратак на Месец у ријечком Поморском и повијесном музеју хрватског приморја Шта се то десило са човеком који је још пре пола века почео да осваја свемир, а данас је заробљен баналностима на сопственој  планети, где више не само да не машта о томе да освоји звезде него теоријама завере оспорава и оно што је постигнуто?

Ово питање би могло да представља суштинску идеју изложбе Повратак на Месец, која је отворена у Ријеци 12. априла у Поморском и повијесном музеју Хрватског приморја и где су скупљени сви могући експонати на ту тему. Основу поставке чини истоимена изложба Музеја Југославије из Београда са десет експоната, међу којима је свакако најзначајнији камен са Месеца, лунарни базалт старости 3,8 билиона година, тежине 1,142 грама, иначе поклон тадашњег америчког председника Никсона.

Тито је одликовао астронауте Апола 11, Олдрина, Колинса и Армстронга орденом југословенске звезде са лентом (Фото из архиве Музеја Југославије, Београд)

Према речима Неде Кнежевић, директорке Музеја Југославије, камен с Месеца други пут је због ове изложбе напустио Београд. Прво гостовање имао је на изложби истог назива са којом је београдски музеј гостовао у Музеју савремене уметности у Бањалуци.

– Невероватно је да данас више од двадесет процената Американаца и готово тридесет процената Руса сумња да је човек био на Месецу, нарочито у тренутку када се организују комерцијални летови у свемир и када се планира мисија са људском посадом на Марс. Интернет и друштвене мреже омогућиле су да свако има право да пласира своје мишљење градећи ауторитет не на аргументима већ на броју људи који их прате. То доводи до великог броја различитих, често опречних информација и ставова који круже медијским простором – каже Катарина Живановић, кустос Музеја Југославије из Београда и координатор за међународну сарадњу и пројекте, иначе и коаутор изложбе.

Гордана Поповић

-------------------------------------

Клабинг је контракултура

Данас, кад се гугла Аустрија – жена, добија се Наташа Кампуш, кад се гугла Србија – човек, добија се Милошевић, а ако тражите Немачка – човек, излази Хитлер, каже Богомир Дорингер, који је вечерас гост Резонејт фестивала

Богомир Дорингер (Из личне архиве)

Као покушај интеграције миграната у друштво, лајпцишки клуб Институт за будућност организовао је аутобусе за избеглице не би ли се у колективној игри навикли на нову средину, као и она на њих.

И – почела је журка. На једној страни избеглице из муслиманских земаља играле су са рукама у ваздуху, нешто налик нашем колу, на другој Немци само цупкају у ритму и опонашају звук из звучника. Њихове кореографије из птичје перспективе забележио је уметник Богомир Дорингер (1983), у оквиру пројекта „Ја играм сам”, који је вечерас гост Резонејт фестивала.

– Да би се синхронизовале те две групе, морали су и неки Немци да подигну руке, а и неке избеглице да опонашају машину. За две године ове групе су се међусобно помешале – истиче Богомир Дорингер, који живи у Амстердаму. Дипломирао је нове медије на Герит Ритвелд академији и завршио мастер на Холандској академији за филм и телевизију.

И њему самом током бомбардовања Србије 1999. клабинг је био један вид терапије. Запитао се, можемо ли, гледајући људе на подијуму за игру широм света, нешто да кажемо о друштвено политичком уређењу из којег ти људи долазе. Поставио је камере у клубове у Амстердаму, Лајпцигу, Берлину, Бразилу, Кини, Џорџији и снимао колективну кореографију, која је потом анализирана путем софтвера.

Мирјана Сретеновић


Коментари0
872dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља