уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:58
СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ФАБРИКЕ „ИВО ЛОЛА РИБАР”

Гигант отргнут од заборава

Написана истинита прича о рађању, расту и светској слави легендарне фабрике, али и њеном нестанку који се не да објаснити ни опростити
Аутор: Александар Микавицасубота, 22.04.2017. у 22:00
Три легенде: Љубивоје Лола Јевтић, најбољи борверкиста Југославије, и инжењери Радован Радованови и Миле Бенедетић (Фото: А. Микавица)

Дуго чувану замисао да напишу књигу о фабрици за коју су живели, Радован Рака Радовановић је његовим „лолинцима” саопштио на свој 90. рођендан. Желео је да њихово заједничко сведочење о Фабрици тешких алатних машина ,,Иво Лола Рибар”, средишту стварања индустрије Социјалистичке Југославије, буде записано. Да га заувек отргну од корова заборава који буја. Прошлог четвртка, 20. априла, на дан почетка ,,Лолине” изградње пре 70 пролећа на пољанама Железника, инжењер Радовановић је у својој 93. с нескривеним задовољством гледао у монографију ,,Индустрија Иво Лола Рибар”.

Сала београдске ,,радничке општине” Чукарица била је претесна за ,,лолинце” и њихове потомке који су дошли да присуствују њеном представљању. Много од онога што се чуло већини је било добро знано. Али су желели да ту истину о ,,Лоли”, што личи на бајку, још једном чују.

Своју причу о рађању, расту до у свету поштованог индустријског гиганта и његове светске славе, али и њеном нестанку, који се не да објаснити ни опростити, Лукић је започела следећим речима:

– После толико година, дочекасмо и овај радостан дан. Због неких разлога, ова књига није могла раније да буде објављена. Навикли смо да нас саботирају. Ипак, дочекасмо је заједно.

По део легенде о „Лоли” испричале су његове легенде: др Михајло Милојевић, вишегодишњи председник корпорације, и др Љубомир Лукић, директор његовог института.

Упркос противљењу Запада и Истока, за непуних осам месеци, под паролом „Нема одмора док траје обнова”, подизана рукама омладине и народа, грандиозна фабрика је никла у купусишту Макиша. ,,Политика” је објавила да је 1. јануара 1948. фабрику пустио у рад председник Владе ФНР Југославије и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Добила је име ФТАМ – Фабрика тешких алатних машина и шифрован назив „Предузеће од општег државног значаја XIIIА”.

,,Лолин” производни програм је имао само четири речи: ,,Да гради друге фабрике”. И он их је градио од Словеније до Македоније. У Првој петолетки ,,Лола” је изградио железаре и металуршке комбинате, велике фабрике ,,Раде Кончар” и „Првомајска” у Загребу, „Литострој” у Љубљани, ,,Машинску индустрију” у Нишу, „Ђуро Ђаковић” у Славонском Броду, „Метални заводи Тито” у Скопљу. И више хидроелектрана: ,,Јабланицу”, ,,Међувршје”, ,,Власину”, ,,Мосте”, ,,Зворник”, ,,Маврово” и ,,Винодол”.

Десет фабрика је „Лола” подигао широм земље. И то својим знањем и новцем. У земљи и по свету градио је цементаре, циглане, шамотере, железничке скретнице, опрему за рударство, бродоградњу, прехрамбени и дрвну индустрију...

Ослањајући се на сопствене конструкторе и у сарадњи са чувеним иностраним фирмама, ,,Лола” је стварао сложене машине. Петар Б. Петровић, професор београдског Машинског факултета, ревносни прегалац и хроничар српске индустрије, чији је отац са 16 година градио ,,Лолу”, записао је да је овај гигант сарађивао и са чувеним светским фирмама. Програм ексцентар преса стварао је с немачком компанијом ,,Вајнгартен”карусел стругове с фирмом ,,Шис”, хоризонталне бушилице  глодалице, а касније и нумерички обрадни систем с ,,Вотаном”, а порталне глодалице са компанијом ,,Валдрих Кобург”. Много је „Лолиних” стручака провело месеце у ,,Реноу”, али су се враћали. Производња специјалних машина за домаћу аутомобилску индустрију и индустрију пољопривредних машина освојена је у сарадњу с ,,Рено машин утилом”.

Прве индустријске рачунаре и роботске системе у Југославији и делу централне и јужне Европе пројектовали су ,,Лолини” пројектанти, школовани на нашим факултетима.

Првих пет одсто годишње производње „Лола” је извезао 1957, да би осамдесетих прошлог века његов извоз достигао 60 одсто свега произведеног. Машине и комплетне фабрике с ознаком ИЛР „Железник” радиле су, а неке и још раде, у више од 30 земаља Европе, Азије, Африке и Америке. У СССР је 1987. монтирана његова аутоматска линија за аутомобилску индустрију, вредна 24 милиона долара, као и 10 обрадних центара за индустрију алатних машина. ,,Политика” је из Буенос Ајреса јавила и кад су ,,Лолине” машине стигле у Аргентину.

„Лолинци” воле да кажу да је почетком деведесетих прошлог века ,,Лола” био савремени пословни научноистраживачки производни систем са више од 9.500 радника у Железнику и још око 2.500 у његових 10 фабрика по Југославији, од којих три на Косову и Метохији.

Тако је било до 31. децембра 2001. године, записаше ,,Лолини” ствараоци, када су ,,неки наши умни људи”, одлучили да га ликвидирају. Хиљаде његових мајстора, техничара и инжењера отерано је на бувљаке. Много „Лолиних бисера” је расуто по свету.

Зато се захтева да се испитивању 24 приватизације дода и ,,Лола”.

Књига о „Лоли” није жалопојка, кажу њени аутори. Она је сведочење о другој индустријализацији Србије и порука нараштајима да српска индустрија може и мора поново да васкрсне. 

 

Више не постоји

Шта је данас од ,,Лоле”остало кратко је известио Михајло Милојевић, председник компаније од 1981. до 1990, творац „Лола института” и још много тога.

Према његовим речима, од Фабрике алатних машина остале су зграде и нешто од вредних машина, оно што власник није продао или поклонио. Њен власник је словеначки заваривач, наш човек, родом из села покрај Прокупља. У њој се не производе машине.

Другу фабрику машину и ливницу купио је бравар из села Двориште. И оне су далеко од онога што су некада биле.

Фабрику деформационих машина, са џиновским пресама створеним у ,,Лоли”, купио је власник бивше фабричице из околине Београда. С пропашћу новог газде, све је пропало.

Неке од ,,Лолиних” хала сада припадају ФМП-у и његовом власнику Небојши Човићу.

– Фабрика у којој смо мушки радили више не постоји – казао је с нескривеном горчином Милојевић.

Бо­рис Ки­дрич, Вицко Крстуловић и Мо­ша Пи­ја­де, 16. априла 1947. године
(Фо­тодокументација „Политике”)

Омладина и народ су били градитељи

Како је грађена фабрика „Иво Лола Рибар”, за наш лист казује публициста др Слободан Ристановић, аутор монографије посвећене омладинским радним акцијама „То су наших руку дела”. Прве омладинске радне бригаде у Железник су стигле 16. априла 1947, у поподневним часовима, из правца Београда возом узаног колосека, популарним „Ћиром”. Биле су то: Прва српска, с 265 бригадиста, и Прва хрватска бригада, с 242 бригадиста, изабраних учесника изградње пруге Шамац–Сарајево. У Железнику ништа није било припремљено за њихов долазак. Првих неколико дана су боравили по кућама мештана, који су их и хранили. У међувремену је подигнута прва барака, набављене сламарице и покривачи, храна, а стизао је и потребан алат.

Бригадисти су из сеоских кућа 9. маја пресељени у изграђене бараке, а 16. маја су дошле још четири бригаде: Прва црногорска, Прва словеначка, Прва босанскохерцеговачка и Прва македонска.

Локацију за нови металуршки завод одредили су Тито и његови сарадници.

На митингу, одржаном 20. априла после подне, говорио је савезни министар Борис Кидрич, који је потом крампом први ударио у земљу, натоварио колица и прогласио радове на изградњи фабрике отвореним. С њим је био и Моша Пијаде. Сутрадан на брежуљкастим ливадама подно Железника близу 400 омладинаца Прве српске и Прве хрватске радне бригаде почели су да припремају терен за темеље.

Бригадисти су крамповима и лопатама нивелисали терен површине 25 хектара, на коме су изграђени велика машинска хала, ливница, моделарница, ковачница, трансформаторска станица, менза, управна зграда, индустријска школа, Синдикални дом, амбуланта и радио-станица. У непосредној близини је подизано и радничко насеље са 42 стамбене зграде и интернат за 360 ученика индустријске школе. Све до 28. маја, када су стигла два булдожера. Од 1. јула, када су почеле да стижу и студентске бригаде с Универзитета у Београду, Железник је постао велико градилиште.

Радило се дању, ноћу и недељом. У помоћ су долазили и сељаци из Железника и других села у околини, најчешће запрежним колима, радећи углавном у будућем радничком насељу. Изградњу фабрике помагали су и војници, професори, учитељи, културнопросветна друштва и радне организације. После шест и по месеци, у машинској сали је 1. новембра постављена прва и највећа машина, тешка 6.500 килограма. После ње монтиране су друга и трећа машина. Опрема за фабрику добијена је на име ратне одштете од Немачке.

Првог јануар 1948. у Железник су стигли очекивани гости. Митинг је отворио први директор Омладинске фабрике Душан Пуђа. Имао је 25 година. Дао је реч маршалу:

,,Ако се узме у обзир да су овде пре осам месеци биле само њиве и поља, а да смо ми данас ту нашли фабрику с најмодернијим постројењима, онда се види сва величина радног хероизма кога испољава наша омладина. Вама, омладинци и омладинке, упућујем свој позив: будите и надаље у првим редовима са својим радним хероизмом и пожртвовањем, будите пример другима како се ради и како се воли своја домовина, како се односи према народној имовини. Желим вама и радницима који ће радити у овој фабрици много успеха у будућем раду.”

Затим је маршал на зиду велике машинске радионице открио спомен-плочу посвећену градитељима фабрике.

У спомен на свог легендарног руководиоца, омладина је новој фабрици дала име „Иво Лола Рибар”, по секретару Централног комитета СКОЈ-а, који је погинуо у Народноослободилачкој борби.

Ал. М


Коментари15
5f89f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Irena Pavlovic
Ako zelite potpuniji pogled na Lolu procitajte i clanak Politike koji je izasao u ponedeljak sa naslovom " Od monografije o Loli do hvalospeva Milaiju". A ako se potrudite na internetu ima jos mnogo toga na temu Lole.
Jugoslav
Propasti fabrike ILR pretodila je desetogodišnja erozija morala.Pošto su je napustili oni koji su je u prethodnih deset godina doveli do vrhunca, i pošto je i sama zemlja iz istih razloga zapala u krizu, niko ozbiljan nije mogao da se održi na njenom čelu. Zato je bilo mnogo nedoraslih, neiskusnih, nezainteresovanih, nestručnih pa čak i pokvarenih i zlonamernih direktora. Međutim, ta fabrika je uprkos svemu tome u trenutku propasti imala bolji proizodni program nego ikada ranije. Prvi put u svojoj istriji ona je tada pod svojim imenom prodavala najmodernije borverke i karusele na Zapadu. Njena jedinstvena šansa tada je bila u tome što su u to vreme već bili propali svi njeni glavni konkurenti u Nemačkoj i što joj tzv. azijski tigrovi još nisu bili dorasli. Nažalost, propast iz političkih razloga bila je ipak mnogo realnija od te šanse.
Lolinac
Profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu dr Petar B. Petrović bio član ekspertske grupe za LIKVIDACIJU LOLE, iako je njegov otac Bogoljub sa 16 godina gradio Lolu, i ceo život radio u Loli. Sramota.
Ненад Громовић
Машински сам дипломира на Бадњи дан 1978. И не само ЛОЛА! ЗМАЈ-Земун! ДМБ! ИМР! Филип Кљајић! Петолетка! ЕИ! .............. Боже Господе! шта смо све упропастили!
Zoran Kecojevic
Драги Ненаде, нисмо баш све ми упропастили! По нешто, баш као Лолу, нисмо смели да више имамо. Сетимо се само чувеног писма Г. Вимера: "Србија треба да буде трајно искључена из европског развоја"... А онда стижу "наши" еврофанатици, почиње "безалтернативни" пут. Родоначелник "експертске групе" 17+, г. Лабус, на почетку тог пута изјављује да "нама не треба производња, бавићемо се услугама". Народ још увек није свестан колико су погубне тзв. инвестиције у којима нема места за стваралачки рад и развој, потребна је само "јефтина радна снага". Ту је у питању не само директна економска штета, већ и индиректна и много опаснија: уништавање основе сваког индустријског развоја, инжењерства и индустријског "мајсторства"... Радио сам у Лоли. Кад код руски Камаз победи западне лепотане у трци камиона, сетим се Лолине трансфер линије за обраду блокова мотора која је била високи домет машиноградње и у европским размерама. И зато је важно да сачувамо сећања на стваралаштво , за подстрек и наду...
Препоручујем 12
Posmatrac
Sunovrat nase industrije i gubitak trzista, krenuo je 1989 godine pricom o Kosovu. Otada smo izgubili sve. Danas, 30 god kasnije, Dacic i Vulin opet pricaju o Kosovu.
penz. privrednik
Tacno! Sankcije i hiperinflacija su UNISTILE SVA PREDUZECA PA ILR.NIKAKVA VLAST NIJE MOGLA OBNOVITI ZARDJALE POGONE,PRAZNE MAGACINE, IZGUBLJENE KUPCE... Plus sto se najvise poena dobija na prici o KIM, politicari ceo tome najvise pricati, pricati,pretiti da nikad vise....
Препоручујем 3

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља