петак, 17.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:01
In me­mo­ri­am – Ни­ко­ла Ко­ка Јан­ко­вић (1926–2017)

Вајар за кога није написана ружна реч

Аутор: Милица Димитријевићсреда, 26.04.2017. у 12:00
(Фо­то Бран­ко Бе­лић)

„У ових де­ве­де­сет го­ди­на пам­тим што­шта. Кад сам био де­чак, на пла­не­ти је жи­ве­ло две ми­ли­јар­де љу­ди, а сад нас је се­дам. Та­ко је на свим по­љи­ма. Про­гра­ми­ран сам ана­лог­но, а жи­вим у ди­ги­тал­ном до­бу. На­у­че­ни смо да тра­је­мо, а са­да се жи­вот­ни сти­ло­ви ме­ња­ју са жи­вот­ним до­би­ма”, не­ке су од ми­сли Ни­ко­ле Ко­ке Јан­ко­ви­ћа ко­је је за­бе­ле­жи­ла ка­ме­ра РТС-а у јед­ној до­ку­мен­тар­ној еми­си­ји, еми­то­ва­ној пре око го­ди­ну да­на. Од ју­че, овај ака­де­мик, про­фе­сор упе­ча­тљи­вог ка­рак­те­ра, је­дан од на­ших нај­зна­чај­ни­јих ва­ја­ра, аутор спо­ме­ни­ка мно­гих на­ших ве­ли­ка­на и мно­гих де­ла у сит­ној пла­сти­ци ни­је ви­ше ме­ђу жи­ви­ма. Мно­ге од нас то је за­те­кло, јер је, чак и у ду­бо­ким го­ди­на­ма (91), био ве­о­ма ак­ти­ван, по­др­жа­вао ко­ле­ге, по­себ­но сво­је бив­ше сту­ден­те, на отва­ра­њи­ма из­ло­жби, до­де­ла­ма при­зна­ња. По­след­њи пут но­ви­на­ри „По­ли­ти­ке” са њим су раз­го­ва­ра­ли кра­јем ја­ну­а­ра ове го­ди­не, на до­де­ли „По­ли­ти­ки­не” на­гра­де за ли­ков­ну умет­ност, ко­ју је до­био ње­гов уче­ник, ва­јар Здрав­ко Јок­си­мо­вић. Сво­га учи­те­ља Јок­си­мо­вић је та­да опи­сао као јед­ног од оми­ље­них про­фе­со­ра на фа­кул­те­ту, чо­ве­ка ко­јем је пе­да­го­шки рад био ве­о­ма ва­жан и ко­ме су они ко­је је под­у­ча­вао би­ли као де­ца.   

Аутор, ко­ји ће оста­ти упам­ћен по спо­соб­но­сти ис­ка­зи­ва­ња ка­рак­те­ра оних ко­је је при­ка­зи­вао, ро­ђен је 13. де­цем­бра 1926. у Кра­гу­јев­цу. У род­ном гра­ду школ­ски су га про­фе­со­ри на­у­чи­ли цр­та­њу, а ва­јар Ср­ба Пет­ко­вић ин­спи­ри­сао да на­пра­ви је­дан од сво­јих пр­вих ра­до­ва – пор­трет дру­га, на­ста­њен у по­ро­дич­ној ку­ћи Јан­ко­ви­ћа. Не чу­ди, сто­га, што је кра­јем фе­бру­а­ра ове го­ди­не, у бли­зи­ни Рек­то­ра­та Уни­вер­зи­те­та у Кра­гу­јев­цу (чи­ји је Јан­ко­вић по­ча­сни док­тор), по­че­ла град­ња ње­го­вог ле­га­та, на­кон што је умет­ник од­лу­чио да гра­ду и овој уста­но­ви по­кло­ни сво­ја де­ла и умет­нич­ке пред­ме­те. 

'Ње­гов До­си­теј је го­спо­дин ко­ји је, осло­њен на штап, кре­нуо у шет­њу. Ње­гов Јо­а­ким Ву­јић се обра­ћа 
пу­бли­ци, ње­гов про­ду­хо­вље­ни Ни­ко­ла Те­сла је 
за­гле­дан у де­ло­ве мо­то­ра и тран­сфор­ма­то­ра, ко­је 
др­жи у ша­ка­ма, тра­же­ћи у њи­ма од­го­вор на пи­та­ња 
ко­ја са­мо он мо­же да по­ста­ви', ре­као је пе­сник 
Љу­бо­мир Си­мо­вић о Јан­ко­ви­ће­вим скулп­ту­ра­ма

„Цр­та­њем сам по­чео и на­ста­вио да се ба­вим та­ко­ре­ћи у инат оцу, ко­ме се то ни­ка­ко ни­је до­па­да­ло”, го­во­рио је Јан­ко­вић за наш лист, пре­при­ча­ва­ју­ћи ка­ко је 1946, до­шав­ши у Бе­о­град на­кон ра­та, за­ка­снио на при­јем­ни ис­пит на Ака­де­ми­ји ли­ков­них умет­но­сти. По­нео је 18 цр­те­жа, у ход­ни­ку је срео Сре­те­на Сто­ја­но­ви­ћа, ко­ји га је од­вео код Ђор­ђа Ан­дре­је­ви­ћа Ку­на. Епи­лог је био при­јем на ва­јар­ски од­сек, ка­ко је то и же­лео. Је­дан од ње­го­вих про­фе­со­ра, Лој­зе До­ли­нар, био је ве­о­ма за­до­во­љан раз­во­јем „свог сту­ден­та, ње­го­вим сми­слом за кон­струк­ци­ју и мо­де­ло­ва­ње, али је у го­ди­шњој оце­ни за­бе­ле­жио и да се Јан­ко­вић те­шко за­до­во­ља­ва по­стиг­ну­тим и да мно­го ру­ши сво­је скулп­ту­ре”.

О тој са­мо­кри­тич­но­сти сам Јан­ко­вић, чи­ју је умет­нич­ку за­о­став­шти­ну Бе­о­град мо­гао да ви­ди 2010, на ве­ли­кој ре­тро­спек­тив­ној по­став­ци „Скулп­ту­ре и цр­те­жи” у Га­ле­ри­ји СА­НУ (за ко­ју је до­био и На­гра­ду гра­да Бе­о­гра­да) по­све­до­чио је: „Кад год бих био не­за­до­во­љан, све бих ру­шио. Због те осо­би­не за­ра­дио сам и ни­жу оце­ну на Ака­де­ми­ји.” Ди­пло­ми­рао је 1950, а две го­ди­не ка­сни­је за­вр­ша­ва као „озби­љан и та­лен­то­ван” упра­во код Сто­ја­но­ви­ћа и пост­ди­плом­ске сту­ди­је. За ван­ред­ног про­фе­со­ра Фа­кул­те­та ли­ков­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду иза­бран је 1970, а за ре­дов­ног 1978. За до­пи­сног чла­на Оде­ље­ња ли­ков­не и му­зич­ке умет­но­сти СА­НУ иза­бран је 1997, а за ре­дов­ног 2006. Био је члан Пред­сед­ни­штва СА­НУ, Струч­ног са­ве­та Би­бли­о­те­ке СА­НУ и Од­бо­ра за реч­ник пој­мо­ва из обла­сти ли­ков­не умет­но­сти СА­НУ, члан Управ­ног од­бо­ра Фа­кул­те­та ли­ков­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, Управ­ног од­бо­ра Фон­да „Иван Та­ба­ко­вић”… Ње­го­вом до­жи­вот­ном опре­де­ље­њу за „кла­си­ку у сти­лу, фи­гу­рал­но у тра­ди­ци­о­нал­ном ре­пер­то­а­ру”, нај­ви­ше је при­ја­ла брон­за. Иза ње­га су оста­ли спо­ме­ни­ци обе­ше­ни­ма на Те­ра­зи­ја­ма у Бе­о­гра­ду, Бо­ри­су Ки­дри­чу (са­да у Пар­ку скулп­ту­ра Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти на Ушћу), Јо­а­ки­му Ву­ји­ћу у Кња­жев­цу, До­си­те­ју Об­ра­до­ви­ћу у Но­вом Са­ду и При­шти­ни (овај дру­ги укло­њен је, па вра­ћен), Алек­си Шан­ти­ћу у Мо­ста­ру (сру­шен, па по­но­во по­диг­нут), Ни­ко­ли Те­сли у Њу­јор­ку, али и оби­ље цр­те­жа. Ака­де­мик Љу­бо­мир Си­мо­вић оце­нио га је као ре­а­ли­сту, тра­ди­ци­о­на­ли­сту, ко­ји је у свом опу­су ус­пео да из­бег­не иде­о­ло­шке зам­ке: „Ње­го­ве фи­гу­ре на јав­ним спо­ме­ни­ци­ма ни­су па­те­тич­не, не но­се за­ста­ве, не ма­шу пу­шка­ма, не ба­ца­ју бом­бе, не пе­њу се на ко­ње и ви­со­ке по­ста­мен­те, са ко­јих се обра­ћа­ју ма­са­ма. Ње­гов До­си­теј је го­спо­дин ко­ји је, осло­њен на штап, кре­нуо у шет­њу. Ње­гов Јо­а­ким Ву­јић се обра­ћа пу­бли­ци, ње­гов про­ду­хо­вље­ни Ни­ко­ла Те­сла је за­гле­дан у де­ло­ве мо­то­ра и тран­сфор­ма­то­ра, ко­је др­жи у ша­ка­ма, тра­же­ћи у њи­ма од­го­вор на пи­та­ња ко­ја са­мо он мо­же да по­ста­ви.” 

При­чу о ви­ше­стру­ко на­гра­ђи­ва­ном Јан­ко­ви­ћу мо­жда нај­бо­ље за­о­кру­жу­је став о ње­му као о чо­ве­ку, ми­сао до ко­је су, јед­ном, за­јед­нич­ки, до­шли Ми­ћа По­по­вић и Ђор­ђе Ка­ди­је­вић, ка­да су ре­кли да је реч о осо­би бес­по­го­вор­них лич­них ква­ли­те­та, о ко­јој ни­ка­да ни­је на­пи­са­на „ни­јед­на ру­жна или не­га­тив­на реч”.  

Јан­ко­вић ће би­ти са­хра­њен у пе­так 28. апри­ла у 15 са­ти у Але­ји за­слу­жних гра­ђа­на на Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду. 


Коментари5
1f96e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Душко Јанковић
Кока се је родио као уметник, као сликар, као вајар. То је био први утисак од тренутка када смо се срели. Било је довољно видети са његовим ђацима, студентима, како су га гледали, слушали и поштовали, коментарисали, сви данас углавном успешни уметници. Био је толико дубоко везан за оно што је рукама стварао да је стално страсно тражио перфекцију. Као пријатељ је био јединствен и увек на расположењу. Долазећи у Београд родитељи су ми пребацивали тихо да сам био више са њим и његовом Јелком него са њима, што је било истинито јер је за мене његово присуство пуно значило. Велики уметник и велики човек, част за све нас који смо га познавали, волели и ценили ... и част за средину која га је нама свима поклонила. Окружен браћом и родбином до његовог задњег тренутка и великом љубављу за родни Крагујевац, коме је оставио легат, остаће нам за увек у незаборавном сећању. Почивај у миру, драги Коко, вољен од свију нас теби јако ближњих и захвалних за тренутке које си нам несебично поклонио.
Sasa Trajkovic
Saucesce porodici i kompliment politici sto jedina prati kulturna desavanja u Srbiji u kojoj je kultura skrajnuta na margine drustva u totalnom medijskom mraku.
Драган
Коки нека је вечна слава, а његовој породици искрено саучешће. Био је велики уметник и велики човек. За њега и студенте из његове класе су често говорили: Ено Кока и његови пилићи. Били су у праву, јер се према студентима односио покровитељски, готово "мајчински". Била је част и срећа познавати га.
kultura
pocivajte u miru, profesore.
Dragana Jankovic GIUSTO
Hvala na ovako lepim recima i secanju na mog strica Nikolu Koku Jankovica. Dragana Jankovic Giusto

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља