Постоји дуга традиција јавног финансирања уметности и културе, која је допринела обликовању и разноликости које карактеришу културу у Србији.
Уобичајени термин за државну подршку је субвенционисање, било да се ради о позориштима, стручним школама или научним установама.
Међутим, овај термин је похабан свакодневним коришћењем у промоцији економских мера и због тога је нужна промена парадигме.
Мрежа јавног и приватног финансирања која укључује владу, локалне власти, фондације, спонзоре са пословним циљевима, донаторе са филантропским намерама и публику која купује улазнице не субвенционише, већ инвестира у културу и уметност.
Инвестиција у уметност никада није једносмерна трансакција у којој једна страна неповратно даје. Повраћај може бити кроз аутентично уметничко искуство или кроз повећање креативности и развој талената. Ту је промоција комерцијалних интереса одређене компаније, као и подршка локалној заједници. Најзад, јавне власти инвестирају новац у јавном интересу. Због тога ћу покушати да укажем на извесне користи од јавног инвестирања.
Почећу са креативношћу. Када дођу у неки град или у неку земљу, велики уметници доносе са собом своју креативност. То је ефекат који осетимо када се нађемо у контакту са њима. Тако је, пре два дана, требало само бити у Позоришту на Теразијама и осетити како присуство великог уметника, Мише Баришњикова, подиже сиву завесу са душе и ума, покреће најузвишенија осећања и мисли код свих који га чују и виде, сели нас у неке богате, чаробне унутрашње пределе и инспирише на сопствено стварање.
Уметници не траже дозволу да сликају, пишу, глуме или певају, они то раде. Оно што им даје снагу и сврху није креативност пер се – сви то поседујемо у већој или мањој мери, већ чињеница да су они пронашли фокус за то, област интересовања која је запалила њихову машту и афирмисала њихов таленат. Сусретао сам се са овом креативном енергијом у различитим културним окружењима. Дешавало се да мале организације које припадају такозваној независној сцени у постиндустријским просторима предњаче испред националних институција, које се нису најбоље сналазиле у гломазним зградама и условима оштрих буџетских резова.
Таленти су свуда, могућности нису. Још нису. То је проблем, али се увек нешто може урадити с тим. Уметници са инвалидитетом нису довољно видљиви на уметничкој сцени. Уколико се брига о овој групацији своди искључиво на обезбеђивање приступа културним манифестацијама, тиме се не остварује пуна равноправност грађана. Кроз процесе учења и уметничку праксу требало би обезбедити пуно присуство талентованих уметника са инвалидитетом. Посебан изазов је инклузија талентованих уметника из мањинских заједница. Третман мањинских култура и могућа гетоизација тражи посебне стратегије и примере добре праксе, какав је међународни пројекат ГРУББ. У њему су млади Роми савладали врхунске технике мјузикла и новог циркуса, направили успешну представу и имали светску турнеју.
Инвестирање у уметничко образовање обезбеђује дуготрајне добробити за српску културу. Изучавање уметности, дизајна, игре, драме и музике требало би да буде део обавезног школовања. Поред тога, млади би требало да имају веће учешће у формалном и неформалном образовању. Једна од најважнијих одговорности ресора образовања и културе јесте да створе услове и омогуће подстицаје за нове креативне таленте у школама и на факултетима. Будуће генерације неће опростити уколико не посејемо семе за следећу жетву.
Брзи развој нових технологија је омогућио да стварамо, дистрибуирамо и продајемо културне производе и услуге на нове и узбудљиве начине. Позоришне представе и концерти са матичних сцена могу бити дистрибуирани на градским трговима публици која те вечери није у прилици да иде у Народно позориште или филхармонију. РТС који је јавно финансиран има обавезу да то омогући и то и чини. Многи начини ће тек бити осмишљени. И док су одређени појединци и организације већ пригрлили технолошки напредак, остали још увек сагледавају могућности које су им доступне. Овим другима прети ризик да ће заостати и тако постати небитни за публику будућности, којој су дигитални садржаји постали главни део живота.
Редитељ, бивши министар културу
