четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:05
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Са Пацифика на Дрину

Аутор: Проф. др Ђорђе Н. Лопичићпетак, 28.04.2017. у 22:00
Заборављени књижевник и јунак Чедомир Павић (Фотодокументација "Политике")

Извештавајући о чувеној бици између српске и аустроугарске војске на Мачковом камену, на планини Јагодња поред Дрине, „Политика” је у броју од 21. августа 1914. (по старом календару) на првој страни објавила вест: „ЧЕДА ПАВИЋ – Још једна жртва”.

Ко је био тај, данас углавном заборављен, човек чију је погибију тадашња редакција овог листа издвојила као посебну, међу око 800 припадника Прве српске армије који су, у сукобу са Шестом аустроугарском армијом, тамо оставили своје животе?

Реч је о необичној и по много чему изузетној личности, књижевнику и новинару, који је био већ успешно започео свој живот у Америци, у коју се као политички емигрант склонио 1904, не би ли се спасао оптужби да једним стихом („Под поетском кринком један деспот груби!) вређа црногорског кнеза Николу.

Рођен је 1882. у Шавнику, у имућној трговачкој породици. Гимназију је учио у Првој мушкој у Београду, а потом је уписао књижевност на београдском Филозофском факултету, где је у књижевној дружини „Зора” читао своје песме. Већ 1903. године у Београду објављује своју прву збирку под насловом „Прва књига пјесама”.

Побегавши у Америку, из Њујорка, где је прво приспео, прелази у Питсбург где ради као сарадник у редакцији листа „Американски Србобран”, коме 1907. постаје и уредник. Затим 1909. одлази у Сан Франциско. Ту уређује главни српски лист „Српски гласник” и уписује један од најбољих америчких универзитета Беркли у Окланду.

Тај мирни живот у Окланду и Сан Франциску није дуго трајао. Већ 1912, по избијању Првог балканског рата, Павић се са групом од 120 добровољаца, Црногораца и Срба из САД, одазива позиву домовине. Долази  у Црну Гору и као борац учествује у биткама код Скадра и Тарабоша током 1912–1913. За разлику од добровољаца Грка којима је држава платила путне трошкове и униформе, српски добровољци из Америке допутовали су у Црну Гору о свом трошку. 

Поред бројних новинских извештаја о балканским ратовима за листове у САД, Павић је, у Сан Франциску 1913. на 179 страна, објавио и књигу „С Пацифика на скадарско блато”, ретко сведочанство једног добровољца из САД у овим ратовима.

Кад су борбе окончане, 1913. долази у Београд, где наставља студије на Филозофском факултету. Када је избио Први светски рат, Павић се пријављује Добровољачком одреду војводе Војислава Воје Танкосића, са којим је био друг још у гимназији у Београду.

Погинуо је на Мачковом камену 16. августа 1914. Његово име урезано је у спомен-плочу погинулих студената и професора Филозофског факултета у Београду (Капетан-Мишино здање), а налази се и на плочи заједничке гробнице српских војника погинулих на Церу.

Његово књижевно дело праве оцене добило је тек постхумно. Познати професор и историчар књижевност др Миодраг Поповић (познат иначе по својој анализи косовског мита „Видовдан и часни крст”) оценио је да се Павић у поезији „на свој начин први у нас кретао путем модернизма... Као поетска претходница експресионизма, Павић ће се код нас јавити пре Растка Петровића, Станислава Винавера и Милоша Црњанског”. („Политика”, 5. април 2003).

Несумњиво најбољи познавалац књижевног опуса Чедомира Павића је проф. др Кринка Видаковић Петров, која је у својој другој књизи о Србима у Америци: „Од Балкана до Тихог океана – култура и књижевност српских исељеника у САД”, обрадила његову друштвену и књижевну делатност као и његов животопис.

Књигу „С Пацифика на скадарско блато”, прошле године је објавила Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори. Приређивачи су др Кринка Видаковић Петров, Томаш Ћоровић и аутор овог текста, што је само скромни допринос да се књижевник и херој Чедомир Павић отргне од неоправданог заборава дугог сто година.


Коментари1
a5a17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Петар Ј акшић
Свака част на култури сећања.Много је гробова заслужних њуди не окађених и не преливених.Ко ли се сећа Михајла Јастребова и његових заслуга за Србе и Србију,а нећете вероватида су ови наши мудријаши објавили у најновијој књизи о др Перу Слијепчевићу да је рођен у Самобору (Хрватска),а рођен је у селу Самобору код Автовца(Општина Гацко) У Републици Српској,па се после чудимо што Хрвати својатају Теслу,а село Смиљан су усташе спалиле и становнике побиле,међу њима и све Тесле које су могли ухватити.Цела НДХ била је за Србе Јасеновац.Од Земуна до Пага радио је исти ,добро увежбани ,тим кољача,

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља