Просечна зарада је порасла у последњој години дана, повећали смо најнижу цену рада за око осам одсто, незапосленост је смањена на 13 процената, чиме смо се приближили европском просеку, поручује у првомајском интервјуу за „Политику” министар Александар Вулин, најављујући нове законске предлоге којима би се регулисале осетљиве области рада, али и ојачали репрезентативни синдикати. То су и сезонски рад и рад на лизинг, али и нацрт закона о штрајку.
– Напредовали смо, али ни изблиза довољно. Смањење стопе незапослености је први корак, а потом долази побољшање структуре запослености, односно боље плаћена радна места. Инвеститори су почели да отварају погоне где су им потребни високообразовани кадрови – каже министар Вулин у чијем су ресору и радничка права, некада масовно слављена на Празник рада.
Критичари тврде да то није смањење незапослености, већ статистички трикови?
Суштинско мерило је количина новца у каси Фонда ПИО. Прошлог месеца смо имали повећање уплата доприноса за скоро три милијарде динара! Ко је то уплатио, ако нису запослени? Ако урачунамо и то да су плате у јавном сектору смањене, по свакој логици морала би да опадне и количина доприноса Фонду ПИО. А ми видимо да се повећала. То је опипљив доказ повећања запослености. Влада је 2012, када је незапосленост била 24,8 одсто, из буџета обезбеђивала 48 процената новца у пензионом фонду. Сада дотирамо свега 35 одсто, док је све остало из доприноса на зараде.
Кажу и да инвеститоре привлачите због јефтине радне снаге, као да смо Камбоџа...
Неће нико доћи само због јефтине радне снаге. Потребна му је стабилна правна држава, где је уређено законодавство и постоји тржиште. Да је само до ниске цене рада, сви би отишли у Албанију, или у Македонију, а нарочито у Камбоџу.
Када помињете стабилност, то је нешто што стално потенцира ова влада?
У политичком смислу ми јесмо остварили стабилност. Неупитна је већина у парламенту, изабран је председник државе са скоро референдумском подршком. Ипак, имамо протесте на улицама за које је доста тешко рећи шта им је циљ. Не видим друго решење, него да су они који су поражени на изборима смислили начин да укину изборе.
Али, чули смо недавно и од европског комесара Јоханеса Хана да се са демонстрантима мора разговарати?
Са ким? Да ли са сваким појединачно? Они говоре да их нико не води и да је све спонтано. Колико сам разумео, порука је да су незадовољни резултатима избора, али и да желе смену политичке елите. Сваки посланик у парламенту је политичка елита, па и опозиција. Зато би прво требало да кажу шта подразумевају под политичком елитом. Волео бих да чујем шта заиста желе. И у чије име.
Преживели смо тешка времена последњих деценија, незадовољство се наталожило, многи с разлогом протестују...
Никада нисам спорио да има људи забринутих због социјалног положаја. На најаве да ће бити боље, одговарају да желе да им одмах буде боље. То је легитимно. Наравно да после 12 година разорне приватизације не можете очекивати да земља буде социјално праведна. Спорни су начини изражавања незадовољства. Као и то што је главна идеја смена Александра Вучића, без обзира на изборе. Замислите какав би притисак био да је Вучић освојио на пример 51, а не 56 одсто гласова. Није свима у интересу да земља буде стабилна. Ово неподношљиво подсећа и на украјински Мајдан и на Македонију.
Фабрике смо изгубили у приватизацији, али смо добили Закон о раду, који је стигао из вашег министарства?
Тај закон је показао колико је важан за економски опоравак. Основна замерка је била да ће он уништити синдикате, а видите да су данас живи и здрави. И више не критикују овај закон. Тврдило се да ће уништити и колективно преговарање, а потписали смо чак 18 колективних уговора, највише у односу на све раније владе. Помињано је масовно отпуштање, а запосленост је повећана. Говорили су да по том закону можете да отпустите радника како хоћете, а први пут смо увели правила како се неко отпушта. Уведен је обрачунски листић као доказ на суду да ли је газда дужан. Тако је принудно наплаћено четири милиона евра и додељено радницима. У супротном никад не би добили тај новац.
Зашто се онда дешава да држава као командос улази у „Гошу” и друге фабрике и спасава раднике? А онда ту државу проглашавају за кривца што је један од очајникa дигао руку на себе...
Држава је крива што је допустила такву приватизацију из 2007. године. Свесни смо да 375 радника у „Гоши” не питају која влада је то приватизовала. Зову нас у помоћ и ту смо да помогнемо у границама закона, али не можемо да одузимамо приватно власништво, јер који ће послодавац онда доћи у нашу земљу.
Ви сте левичар, али колико је могуће у данашњем свету остати доследан идеалима?
Скоро немогуће. Нигде у свету више не постоји идеолошки организована радничка класа. Када је Алексис Ципрас први пут дошао код мене у Београд, тада смо већ били у влади. Објашњавао сам му наше мере са смањењем плата и пензија. Рекао ми је да је то јако лоше. Потом је постао председник владе и морао много више да смањује. Опет сам га питао да ли ме разуме. Рекао је тад да одлично разуме.
Једном сте рекли да ако неко у Србији осећа да је гладан, нека се обрати држави. Остајете ли при том ставу?
Сваки политичар бежи од речи глад и сиромаштво. Имамо 77 народних кухиња које свакодневно дају оброк за више од 36.000 људи. Једна од највећих, са 1.200 корисника, налази се у Бујановцу. За њу ове године издвајамо 17 милиона динара, али је то једина којој локална самоуправа неће да додели ни динар.
Зашто?
Председник општине Јонуз Муслију каже да га ти људи не занимају. Уместо народним кухињама, он се бави тиме како да отцепи део Србије и изазове рат.
Када Муслију тврди да му Србија не даје плату, шта то значи?
Да те приходе уплаћују Албанци који живе у Бујановцу. Требало би да се сети да ту живи и велики број Срба. Па да изабере који динар му није потребан, а који јесте.
Рекло би се да сте један од борбенијих министара када је реч о регионалним темама. Увек сте у првим редовима да одговорите?
Кад у животу радим нешто пуног срца, трудим се да будем у првим редовима. Када сам у Јадовну говорио о Алојзију Степинцу, покренута је расправа. У супротном, већ би био канонизован. Само сам питао да ли викар усташке војске може да буде на небу са децом коју је поклала та иста војска. Нико није негирао да је децу поклала усташка војска, нити да је Степинац био њен викар. Питао сам и Анту Готовину да ли је усташа. Чуо сам потом свашта о својој мајци и себи, али не и одговор да ли је усташа. Зар је толико тешко да каже да није?
Мислите ли да је тешко склонити и таблу са натписом „за дом спремни” у Јасеновцу?
Можете ли да замислите таблу са натписом „Зиг хајл” у Маутхаузену? Није ваљда да наши суседи не осећају потребу да се боре против фашизма. Зашто филм о Јасеновцу, „Тестамент” Лордана Зафрановића, није приказан у Хрватској? У зграду Палате „Србија”, где се налази велики мурал „Битка на Сутјесци”, после 5. октобра долазио је тадашњи немачки канцелар Герхард Шредер. Када су дочекивали госта, прекрили су „Битку на Сутјесци”. Неко му је то рекао, а он се увредио и одговорио им: „Ја нисам нациста. Борио сам се против њих.”
Видели смо у спорном филму „Јасеновац – истина” – подржан од хрватског министра културе који се сликао са усташком капом – да се Анте Павелић наводно противио злочинима, да је молио Макса Лубурића да не претерује?
То је као када Даут Харадинај каже: „Ми смо чували ваше цркве и манастире”. А од кога су их чували? Исто кажу да је Степинац спасавао Србе. Од кога? Како су се звале те убице? Сетимо се изјаве реиса Хусеина Кавазовића да Власи не смеју да владају Сребреницом, а потом Бакира Изетбеговића са врло сличном изјавом. Европа је то касно почела да схвата, али је почела. Упозоравали само да на Озрену одред „Ел Муџахедин” није секао српске, већ хришћанске главе. Као што у Призрену Богородица Љевишка није паљена само као српска црква, већ хришћанска. Мислили су да ће то зло у Србији да се заврши и нахрани. Сад не знате да ли је Призрен или Париз, да ли је „Ел Муџахедин” на Озрену или негде у Немачкој...
Ипак, као да и даље повлађују претњама...
Србију треба слушати, јер уме да препозна зло. Нема у историји зла с којим се Србија није сукобила. И не постоји зло које и поред неразумевања и често великих жртава није победила. Свет би морао да нас чује када говоримо о злу. И о стабилности у региону причамо да бисмо избегли зло. Када погледате Македонију, запитате се да ли бисте волели да то постане део српске свакодневице. Залиху стабилности смо очували, али се не сме дозволити да се она троши на улици.
