петак, 17.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:01

Ро­ма­н о партизанима и Немцима који смо чекали 55 година

Ро­ман Гро­зда­не Олу­јић „Пре­жи­ве­ти до су­тра” oб­ја­ви­ће Срп­ска књи­жев­на за­дру­га. – Ни­сам хте­ла да пра­вим ком­про­ми­се, за­то је овај ро­ман мо­рао да че­ка,об­ја­шња­ва спи­са­те­љи­ца
Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 01.05.2017. у 15:00
Гро­зда­на Олу­јић (Драган Стојановић)

Ру­ко­пис ро­ман Гро­зда­не Олу­јић „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, на­стао је пре ви­ше од по­ла ве­ка. Пи­сан је у пе­ри­о­ду од 1959. до 1962, и до­сад ни­је об­ја­вљи­ван, што му да­је по­себ­ну уло­гу у књи­жев­ном опу­су спи­са­те­љи­це. Још јед­на књи­га Гро­зда­не Олу­јић иза­ћи ће на све­тлост да­на. Реч је о књи­зи за мла­де „Би­ли су де­ца као и ти...” Пр­ву ће об­ја­ви­ти Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, а дру­гу „Бу­кленд”.

– Ро­ман сам пи­са­ла по­сле див­них књи­жев­них и ло­ших иде­о­ло­шких ис­ку­ста­ва с ро­ма­ном „Из­лет у не­бо“. Ни­сам хте­ла да пра­вим ком­про­ми­се, за­то је овај ро­ман мо­рао да че­ка. По­сле су до­шли дру­ги ро­ма­ни и – бај­ке. Пи­сац ни­ка­да не мо­же у пот­пу­но­сти да упра­вља сво­јим ру­ко­пи­си­ма и њи­хо­вом суд­би­ном. Об­ја­вљи­ва­њем овог но­вог-ста­рог ро­ма­на, ко­ји ду­го ни­сам има­ла на­ме­ру да об­ја­вим, чи­та­о­ци ће до­би­ти пот­пу­ни­ју и за­о­кру­же­ну сли­ку о оно­ме шта сам ра­ди­ла. Не ве­ру­јем да бих без рат­ног ис­ку­ства по­ста­ла пи­сац, а си­гур­но је да не бих ова­ко пи­са­ла – об­ја­шња­ва Гро­зда­на Олу­јић.

Би­ли су де­ца као и ти...
Ове го­ди­не по­ја­ви­ће се и књи­га Гро­зда­не Олу­јић на­ме­ње­на мла­дим чи­та­о­ци­ма. Реч је о збир­ци фик­ци­о­на­ли­зо­ва­них би­о­граф­ских при­ча о де­тињ­стви­ма ве­ли­ких љу­ди „Би­ли су де­ца као и ти...” у из­да­њу „Бу­клен­да”. У њој спи­са­те­љи­ца по­ку­ша­ва да осве­тли пре­лом­не тач­ке у од­ра­ста­њу и са­зре­ва­њу срп­ских и свет­ских ве­ли­ка­на књи­жев­но­сти, на­у­ке и исто­ри­је (Јо­ва­на С. По­по­ви­ћа, П. Ко­чи­ћа, Б. Ћо­пи­ћа, И. Се­ку­лић, Н. Те­сле, М. Пу­пи­на, В. Игоа, Ф. М. До­сто­јев­ског, А. П. Че­хо­ва, Џе­ка Лон­до­на). Њи­хо­во де­тињ­ство, ис­пу­ње­но игром и не­ста­шлу­ци­ма, при­ме­ћу­је Зо­ра­на Опа­чић, ни по че­му ни­је би­ло дру­га­чи­је од де­тињ­ства дру­ге де­це, а опет су упра­во тре­ну­ци игре би­ли пре­лом­ни за њи­хов бу­ду­ћи жи­вот. При­че нам по­ка­зу­ју ка­ко они ни­су увек од­ра­ста­ли у срећ­ним окол­но­сти­ма, али су сво­јом упор­но­шћу и та­лен­том ус­пе­ли да их пре­ва­зи­ђу. И то је онај узор­ни и обра­зов­ни мо­ме­нат ко­ји сва­ка до­бра књи­жев­ност да­ру­је сво­јим чи­та­о­ци­ма.

Ро­ман „Из­лет у не­бо” об­ја­вљен је пр­ви пут 1957. го­ди­не, ка­да је спи­са­те­љи­ца има­ла са­мо 22. го­ди­не. Ро­ман је по­бе­дио на кон­кур­су са­ра­јев­ске „На­род­не про­свје­те” ме­ђу 157 ру­ко­пи­са. До­жи­вео је ве­ли­ки успех у све­ту, пре­ве­ден је на све зна­чај­не свет­ске је­зи­ке и штам­пан у Фран­цу­ској, Ен­гле­ској, Не­мач­кој, Шпа­ни­ји, Нор­ве­шкој, Дан­ској, Фин­ској, Че­хо­сло­вач­кој, САД, Ин­ди­ји... Код нас, ме­ђу­тим, књи­га је цен­зу­ри­са­на, крат­ко сла­вље­на и хва­ље­на, а за­тим же­сто­ко оспо­ра­ва­на. Ин­те­грал­ну вер­зи­ју об­ја­ви­ла је СКЗ (2010).

Ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра” чи­та­ли су у ру­ко­пи­су Зо­ра­на Опа­чић и Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, нај­бо­љи по­зна­ва­о­ци књи­жев­ног де­ла Гро­зда­не Олу­јић. Пи­та­мо их за­што је ру­ко­пис ста­јао у фи­о­ци ви­ше од по­ла ве­ка?

Раз­ло­зи за то, ис­ти­че Зо­ра­на Опа­чић, пре­вас­ход­но се кри­ју у на­чи­ну те­ма­ти­за­ци­је Дру­гог свет­ског ра­та. Он ни­је при­ка­зан из иде­о­ло­шки обо­је­ног дис­кур­са со­ци­ја­ли­стич­ке епо­хе, у ње­му се не про­мо­ви­ше на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ки, пар­ти­зан­ски по­крет, у ме­ри ко­ја је у вре­ме кад је ро­ман пи­сан би­ла ну­жна (пар­ти­за­ни осло­ба­ђа­ју град на је­дан дан, а за­тим се по­вла­че пред не­мач­ком вој­ском ко­ја за од­ма­зду стре­ља по­ло­ви­ну ме­шта­на). Због те чи­ње­ни­це спи­са­те­љи­ца је сма­тра­ла да ни­је вре­ме за ње­го­во об­ја­вљи­ва­ње и за­вр­ше­ни ру­ко­пис ни­је ни­ком по­ка­зи­ва­ла. Ипак, ро­ман ни­је ни­ма­ло из­гу­био сво­ју ак­ту­ел­ност и од­ли­ку­ју га не­сум­њи­ви ква­ли­тет и мо­дер­ност при­по­ве­да­ња, па је ште­та што ра­ни­је ни­је по­стао до­сту­пан чи­та­лач­кој пу­бли­ци.   

При­по­ве­да­ње по­чи­ње про­сла­вом сед­мог ро­ђен­да­на при­по­ве­да­ча ко­ју пре­ки­да ше­сто­а­прил­ско бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, чи­ме се ра­за­ра не са­мо др­жа­ва, већ и ње­го­во де­тињ­ство. На кра­ју ро­ма­на, по­сле све­га што су пре­жи­ве­ли, пре­ра­но од­ра­сли де­чак, као је­ди­на му­шка гла­ва по­ро­ди­це, уви­ђа ду­бо­ки јаз из­ме­ђу свог фи­зич­ког уз­ра­ста и ве­ли­ког жи­вот­ног ис­ку­ства: иако има са­мо је­да­на­ест го­ди­на, чи­ни му се да му је сто је­да­на­ест. 

Све вој­ске ко­је су про­тут­ња­ле кроз вој­во­ђан­ску ва­ро­ши­цу за ста­нов­ни­ке до­но­се глад и смрт: не­мач­ко и, још ра­зор­ни­је и су­ро­ви­је, са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње ру­ши град, ма­сов­не од­ма­зде то­ком не­мач­ке оку­па­ци­је, мр­тви ко­је су уби­ле уста­ше пли­ва­ју Са­вом, по­ми­њу се и чет­ни­ци са сим­бо­лом смр­ти на шу­ба­ра­ма. У су­ро­вим и смут­ним вре­ме­ни­ма, опа­жа­ју ју­на­ци ро­ма­на: „Не­ма хе­ро­ја. По­сто­је са­мо ле­ше­ви и они ко­ји ће то би­ти”. Јед­на од за­вр­шних сим­бо­лич­ких сце­на, у ко­јој „по­бед­ни­ци” про­сла­вља­ју за­вр­ше­так стра­да­ња пле­сом над ру­ше­ви­на­ма, при­зи­ва­ју­ћи „рај ко­ји нас на зе­мљи че­ка”, док рет­ки пре­жи­ве­ли по­сма­тра­ју зга­ри­шта и бро­је мр­тве, упе­ча­тљи­во све­до­чи о пу­сто­ши ко­ју је рат оста­вио. 

Пра­те­ћи суд­би­не раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја чла­но­ва по­ро­ди­це Ка­ра­со­вих и По­мо­ри­шац, до­да­је Зо­ра­на Опа­чић, спи­са­те­љи­ца успе­шно сли­ка тра­гич­ну суд­би­ну срп­ског на­ро­да у про­шлом ве­ку („не­ма ми­ра на овој про­кле­тој зе­мљи”, спо­зна­је мла­ди ју­нак). Де­да, со­лун­ски бо­рац, ги­не при ула­ску Не­ма­ца у град; отац пре­жи­вља­ва за­ро­бље­ни­штво, а за­тим ги­не у од­ма­зди за по­би­је­не Нем­це; ста­ри­ји син при­дру­жу­је се пар­ти­за­ни­ма, а кћи гим­на­зи­јал­ка не­ста­је без тра­га. Лик мај­ке, На­та­ли­је Ка­рас, об­ли­ко­ван је сна­жно и упе­ча­тљи­во: ње­на уну­тар­ња сна­га, при­бра­ност и пле­ме­ни­тост у нај­те­жим окол­но­сти­ма, ре­пре­зен­ту­ју тра­гич­ну суд­би­ну же­не у рат­ном ви­хо­ру ко­ја успе­ва да под­не­се смрт бли­жњих и рас­пад све­га што је чи­ни­ло њен жи­вот, у име на­де да ће јој се де­ца ипак вра­ти­ти.

Гро­зда­на Олу­јић, на­гла­ша­ва Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, нео­че­ки­ва­но нас је об­ра­до­ва­ла ро­ма­ном на­пи­са­ним пре пет и по де­це­ни­ја (1959–1962), ко­ји је, ма­ње из књи­жев­них, а ви­ше због иде­о­ло­шких раз­ло­га, по­го­то­во на­кон ис­ку­ства с пр­вим ро­ма­ном, чу­ван у ње­ном сто­лу. У ње­му аутор­ка си­ла­зи до рат­них го­ди­на пра­те­ћи од­ра­ста­ње и са­зре­ва­ње свог глав­ног ју­на­ка у пе­ри­о­ду од сед­ме до је­да­на­е­сте го­ди­не. Сли­ка је то ра­та без не­мач­ких офан­зи­ва, сло­бод­них те­ри­то­ри­ја, пар­ти­зан­ских ку­ри­ра и слав­них под­ви­га, али ни­шта ма­ње стра­хот­на: у бач­кој рав­ни­ци и Ка­ра­но­ву (Бе­че­ју), тој књи­жев­ној пре­сто­ни­ци Олу­јић­ки­не про­зе, ужа­си и стра­да­ња би­ли су део сва­ко­днев­ног, при­вид­но мир­ног жи­во­та. 

Тран­спо­ну­ју­ћи у ро­ман сво­је де­ти­ње ис­ку­ство (њен ју­нак то­ком ра­та има тач­но оно­ли­ко го­ди­на ко­ли­ко је та­да има­ла и она), „Пре­жи­ве­ти до су­тра” нам от­кри­ва емо­ци­о­нал­но и по­е­тич­ко је­згро из ко­јег су про­и­за­шли сви ње­ни ро­ма­ни: рат­но ис­ку­ство ко­је тек на­кнад­но, од­ра­ста­њем, по­ста­је тра­у­ма­тич­но, са­зре­ва­ње у по­ме­ре­ном си­сте­му вред­но­сти у по­сле­рат­ним го­ди­на­ма, те­жња за сло­бо­дом и по­бу­на мла­дих, пре­ра­но са­зре­лих љу­ди. Шест ро­ма­на Гро­зда­не Олу­јић: „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, „Из­лет у не­бо” (1957), „Гла­сам за љу­бав” (1962), „Не бу­ди за­спа­ле псе” (1964), „Ди­вље се­ме” (1967) и „Гла­со­ви у ве­тру” (2009) чи­не сво­је­вр­сну про­зну хро­ни­ку о мла­дим и осе­тљи­вим љу­ди­ма, бун­тов­ни­ци­ма и са­ња­ри­ма исто­вре­ме­но, је­дин­стве­ну у срп­ској књи­жев­но­сти.


Коментари1
978b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милош Ј. Косовац
Читао сам још када је изашла књига "Не буди заспале псе".Мора да је имам у библиотеци, ако је нисам поклонио,са преко триста других, Српском културном удружењу у Скопљу.Остала ми је у свести садржина.Чудио сам се што списатељица није била нападније приказивана,натерала би ме да прочитам и друге њене књиге.Не знам да ли ћу пожелете да читам пакао који смо преживели током Другог светског рата. Ја сам био у материци, у деветом месецу трудноће,када је Албанац дошао на њиви да убије стрица,чија жена је била у осмом месецу. Када читам књигу психијатра Швракића са Вашингтонског универзитета и психолошкиње Дивац-Јовановић са Београдског унверзитета, морам да им кажем да нису само прве три године најутицајније на психу детета, већ и оних девет месеци у мајчином телу. У тим мунутима док се Албанац приближио и пуцао у стрица ја сам пожело да побегнем из материце.Зато пишем руком и на тастатури не слово које је на реду у речи, већ једно испред.Док је отац већ био одведен на робијање у Немачку.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља