уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:44
ИНТЕРВЈУ: Стелан Скарсгорд, глумац

Нисам сигуран да ће у Европи мешавина културе преживети

Много је глупости, неразумевања, нетрпељивости у последње време
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 30.04.2017. у 10:00
Википедија

Шведски глумац интернационалне славе Стелан Скарсгорд, који је одушевљавао својим улогама у филмовима Ларса фон Трира од „Кроз таласе” до „Нимфоманке”, али и у филмовима попут „Ронина”, „Доброг Вила Хантинга”, „Дубоко плаво море”, „По редоследу нестанка”, у два наставка „Пирата са Кариба”, пре неку годину је за „Политику” прокоментарисао учешће у филму „Спасилац” Предрага Гаге Антонијевића речима: „Гага је мој пријатељ и због њега сам са радошћу одиграо епизоду са специфичном тежином и веома лепо се провео током интензивног снимања у Црној Гори.”

Због сличних мотива и великог поштовања према Фолкеру Шлендорфу, потврђује у овом ексклузивном разговору за „Политику”, прихватио је и улогу писца Макса у филму „Повратак у Монтаук” због чега је путовао у Њујорк и љубио се са немачком глумицом Нином Хос, чинећи редитеља љубоморним.

Бели, средовечни човек, заводник са великим егом, то је Културмен о којем се у Шведској већ дуже води дебата?

Не могу да се сложим са том све популарнијом теоријом о Културмену, јер је толико сексистичка и расистичка. У дебату се нисам укључивао, сматрам то штетном глупошћу.

Може ли се писац Макс, лик који играте у филму „Повратак у Монтаук” Фолкера Шлендорфа, назвати Културменом?

Можда ће га тако назвати Швеђани када га буду видели, али мој одговор је не. Тај културно софистицирани човек звани Фолкер Шлендорф на свој начин је адаптирао роман свог великог пријатеља Макса Фриша и до краја оголио тог Фришовог писца, а сада филмског јунака, и тако га учинио бољом особом. Мој лик је писац који креира своја сећања, своје снове о будућности, своје снове о љубави и онда очекује да живот прихвати његове фантазије.

Тај културно софистицирани човек Шле­ндорф каже да је оптимиста, али је видна и његова меланхолична црта, постоји ли она и код вас?

Не, прилично сам весела особа. Наравно, не могу да порекнем да у мени постоји и мрачна страна. Она је тамо негде и понекад, у неком филму, изађе на површину. Не бих ипак себе назвао оптимистом зато што би то онда захтевало и неко моје суђење о будућности, што нисам способан да урадим. Оно што могу да кажем јесте да сам прилично добар у томе да уживам у дану. Као адолесцент, са извесном дозом наивности.

Фолкеров филм је о сећању и креирању се­ћања, али колико сте од ваших личних сећања укључили у лик који играте?

Другачији сам од писца Макса, другачији од Макса Фриша и донекле и од Фолкера Шлендорфа. У смислу, не окрећем се ка прошлости толико много, не потхрањујем оно због чега сам зажалио или жалим. Своје грешке сам архивирао и кренуо даље. Уколико вам је живот бедан, онда пожелите да се вратите уназад, у прошлост, да бисте видели шта сте урадили погрешно. Али, мој живот није бедан. Зато нема потребе да испитујем своје грешке из прошлости. Прошлост је мање интересантна. Такав сам. Нисам много заинтересован ни за будућност. Она нека ме изненади.

Живите чврсто у стварности, па то је права уметност?

Прилично сам добар у томе. Наравно, мој банковни рачун не би за то био баш најбољи сведок.

Ви јесте у садашњости, али ваш филмски лик није, за разлику од вас он бившу и садашњу жену гледа неким својим чудним очима?

Он их не гледа реалним очима. Он има у глави неки свој универзум у који њих две жели да уклопи, не онакве какве оне објективно јесу, већ како он сматра да би требало да буду. Он их не слуша довољно, не интересује се довољно за њихове животе. За разлику од њега ја сам имао срећу да имам две сјајне жене које су разумеле да раскид боли, али да треба што пре кренути даље. Ментално, то није лако, али је најрационалније тако урадити. Љубав је и иначе једна од највећих мистерија на свету. Моја садашња и бивша жена и сва моја деца, ми умемо заједно да одемо на летовање и да бескрајно, дружећи се, уживамо.

Играте европског писца у Америци и нисте никакав суперхерој?

Када поменусте суперхероја, сигурно је да се у Европи ми њима подсмевамо, јер ми не гајимо идеје о постојању апсолутног добра или, с друге стране, чистог зла. То је нама глупаво, међутим ипак нисам сигуран у ону реченицу коју сам изговорио у Шлендорфовом филму да ће „мешавина културе у Европи увек преживети”.

Нисте сигурни?

Не, јер мислим да је то тешко, бар из искуства које имам из окружења из којег долазим. Много је глупости, неразумевања, нетрпељивости у последње време. Популистичке снаге су све гласније, потпомогнуте страхом који свакодневно пласира и развија медијска култура.

Не волите да гледате филмове са супе­рхе­ројима, а какву литературу волите?

И фикцију и фактографију, заиста пуно читам. Тренутно читам веома занимљиву књигу о једној жени, професорки социологије са Берклија, која је пет година истраживала у најсиромашнијој америчкој држави Луизијани зашто бела сиротиња увек изнова гласа за републиканце, а против сопствених интереса. Занимљиво и корисно за научити. Има милион рационалних разлога да ти људи тако не гласају, али и више милиона емоционалних разлога зашто то увек чине. Књига се зове „Странци у сопственој земљи: бес и жалост на америчкој десници” Арли Расел Хохшилд и поставља питање како би свет изгледао из самог срца деснице.

Читали сте и Макса Фриша?

Јесам, његов „Хомо фабер”, а „Повратак у Монтаук” тек када сам завршио снимање филма. Током самог снимања држао сам се искључиво сценарија. Тако радим. Не припадам оним глумцима који долазе код редитеља са реченицом типа: „Мој лик то и то никада не би урадио.” Никада око лика који треба да глумим не правим никакво окружење, ништа не домаштавам јер сматрам да бих тако смањио могућности да глумим слободно. Напротив, створио бих по мене погубну ситуацију, да стално проверавам да ли се то што сам урадио уклапа у свет који сам вештачки изградио око лика. 

А када се у сценарију тражи да играте тенис и то ћете урадити?

Ха, знам на шта циљате, на филм о Бјерну Боргу „Борг и Мекинро” који треба да радим. Мој контакт са тенисом је такав да сам за једну сцену тениса у филму „Издајник по нашем укусу” са Јуаном Мекгрегором вежбао три месеца, па опет нисам успео да се саставим са лоптицом на снимању. Све што сте после видели је генијалност филмског монтажера.


Коментари6
c4d86
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stefan Petkovic
Umesto da se pozabave uzrokom tih strahova i populizma, da vide da li postoje opravdanja za to, da li treba izaci u susret tim gradjanima, kakve su njihove muke, da li se oni cesto osecaju kao gradjani drugog reda, oni se bave sa iskljucivo radikalne politicki korektne strane tim problemom i na taj nacin ignorisu njegov izvor, prosto vlada ignorancija te specificne levice i liberala koji samo bi da guse posledice. Zato imamo uspon Marin, Frauke, Vilders... Ne ignorisite svoj narod.
Vladislav Marjanovic
Problem nisu kulture vec subkulture koje se na Zapadu iz politickih razloga podsticu i subvencionisu. Kultura je jedna stvaralacka kategorija koja siri vidike duha, koja obogacuje i koja oplemenjuje. Da bi kulture mogle medjusobno da se dopunjuju, mesaju i inspirisu potrebno je da ona ima jednu snaznu, humanisticku poruku. Na zalost, to vise nije slucaj. Establisment smatra - s pravom - da je kultura subverzivna pa je potiskuje u prilog politicki korektnih manifestacija i estradnih egzibicija. No, one su kratkog daha i mogu da, u najboljem slucaju, izazovu jedan trenutni pomodarski trend, ali ne i da trajno uticu na kvalitet kulturnog stvaralastva. Za to je potrebno nesto mnogo vise: odredjivanje stvaraoca prema vladajucem svetskom sistemu, razmisljanje o odnosu elita i baze, isticanje socijalnih problema koji iz toga nastaju i trazenje alternativa. Bavljenje problemima koji su zajednicki utire put mesavini kultura, zadrzavanje na specificnostima ih getoizira, a to establisment i hoce
Рајко
Шта ту има чудно? Како су прошли Европљани у Африци, Азији? Протерани су у потпуности. Данас је лов на белце у Африци озакоњен, европска културна баштина у Азији и Африци се уништава, градовима које су подигли Европљани дају се афричка имена... Зашто да у Европи цветају друге културе, кад обратно не може?
Boban
Poštovani Rajko, da li Vama reč "kolizam" nešto govori? Da li Vi znate koliko miliona ljudi i koliko gradova su kolonijalne sile pobile i uništile, daleko pre ove migracije 21.og veka? Ako ne znate, i niste naučili u školi, imate internet pa potražite naprimer "belgien kongo"...
Препоручујем 10
Maja
Malo je poznato da je Švedska jedina fašistička zemlja iz vremena ww2 čija je fašistička elita ostala netaknuta posle rata zato što je Švedska bila neutralna. Ali, i pored neutralnosti, Švedi su sa više od 50% učestvovali u snabdevanju Nemačke gvožđem. Narod je dobar, naši se ne žale, ali glumac očigledno nije optimista.
svetlana
Ma kako je bila bezobrazna ta švedska elita koja je Nemačku snabdevala a ne prodavala joj gvoždje za vreme Drugog svetskog rata. Šta kažete Majo, Švedska zbog svog fašizma nikada nije odgovarala iako je bila neutralna u periodu II svetskog rata. Maja naša nova istoričarka.
Препоручујем 5

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља