Да­на­шње по­ста­вља­ње кла­си­ка, по­пут Шек­спи­ро­ве исто­риј­ске тра­ге­ди­је „Ри­чард III”, зах­те­ва по­себ­но чвр­сто и ја­сно про­ми­шље­но ре­ди­тељ­ско во­ђе­ње ко­је прав­да про­дук­ци­ју. Осим нео­спор­не, ра­зор­но све­вре­ме­не дру­штве­но-по­ли­тич­ке ва­жно­сти овог ко­ма­да ко­ји су­ве­ре­но це­па утро­бу ме­ха­ни­за­ма вла­сти, у пред­ста­ви ре­ди­тељ­ке Сне­жа­не Три­шић се не пре­по­зна­је кон­крет­ни­је ту­ма­че­ње.

Ова тро­сат­на пред­ста­ва се те­ту­ра­во др­жи на но­га­ма за­хва­љу­ју­ћи бри­ли­јант­но­сти Шек­спи­ро­вих ми­сли и опој­но­сти ње­го­вог сти­ла, у спо­ју са ква­ли­тет­ном игром глу­ма­ца. Ипак, ка­ко у нај­ве­ћем де­лу пред­ста­ве фа­ли усме­ре­ни­је и ма­што­ви­ти­је ре­жи­је, ди­на­ми­ка при­лич­но по­ср­ће. Глу­мач­ка игра у овим окол­но­сти­ма ни­је до­вољ­на да иза­зо­ве пу­ни­ји естет­ски до­жи­вљај. У сцен­ском чи­та­њу гу­сто ис­пре­пле­те­них ни­ти зна­че­ња Шек­спи­ро­вог де­ла, по­тре­бан је умет­нич­ки ауто­ри­та­ти­ван ре­ди­тељ. 

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ