петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:27

Десет година од смрти Јаре Рибникар

Аутор: М. В.уторак, 02.05.2017. у 19:54
Јара Рибникар (Фото Д. Јевремовић)

Навршава се десет година од смрти Јаре Рибникар, књижевнице и носиоца Партизанске споменице 1941. године.

Јара Рибникар стигла је у Београд из родне Чешке као девојчица, пратећи оца пијанисту и универзитетског професора Емила Хајека.

Имала је буран и стваралачки плодан живот, остављајући иза себе богат књижевни опус, иако је почела да пише релативно касно. Била је супруга Владислава Сл. Рибникара, власника дневног листа „Политика”. Пратећи Врховни штаб партизанске Народноослободилачке војске, стигла је до Јајца и другог заседања АВНОЈ-а 1943. године.

Уз супруга, кога је Моша Пијаде (оснивач) поставио за првог директора Танјуга, Јара је у Јајцу постала члан прве редакције и то је остала све до краја рата. На функцији уредника београдског уметничког часописа „Југославија” била је од 1948. до 1965. године, а у том периоду почела је да објављује прве песме, под псеудонимом Душанка Радак.

Од 1955. године почела је објављује и прва прозна дела, а у лирско интонираној прози пронашла је свој израз. Њена библиографија обухвата већи број збирки новела и приповедака, као и десетак романа, међу којима су „Јан Непомуцки”, инспирисан животом њеног оца, затим „Зашто вам је унакажено лице”, „Бакаруша”, „Победа и пораз”, „Кратко београдско пролеће”, „Роман о ТМ”...

Највеће интересовање побудила је њена мемоарска проза „Живот и прича”, коју је објавила у пет томова, од 1979. до 1991. године. Уз књижевни рад, бавила се и превођењем, а говорила је енглески, немачки, руски и француски, поред матерњег чешког.

Као председница Удружења књижевника Србије и као председница обновљеног Српског ПЕН центра, путовала је широм света предводећи делегације писаца. За књижевни рад добила је низ награда.


Коментари1
cb992
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стефан Борота
ВЕЧНИ АРБИТРИ – Зашто се једна минорна личност из полупрошле српске историје увек изнова намеће као културно-политички узор? Одговор на ово питање би морао, пре свега, да објасни како су људи попут Ј. Рибникар добили прилику да пресуђују у културном животу Србије. Нашим присним културним посленицима одговор је добро познат: као многи други тако је и Рибникарева припадала оној друштвеној категорији за коју је важила озлоглашена синтагма – „поштена интелигенција“. У калежу брозовлука они су уживали неупоредива права и привилегије, иако су се свим снагама упињали да докажу супротно. А судећи по поменима имају их и данас. [,]

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља