понедељак, 01.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 02.05.2017. у 21:50 Биљана Радомировић
ДОСИЈЕ ПОЛИТИКЕ: ПРИРОДНА И КУЛТУРНА ДОБРА ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКА (5)

На Космету најбогатија ризница

У последње време Албанци из Дечана, и поред одлуке Уставног суда да се 24 хектара земље врате у власништво манастира, демонстрирају, најављују блокаде пута ка манастиру, који је годинама на мети разних екстремних група
Монаштво Дечана обитава у изузетно тешким безбедносним условима (Фото Анђелко Васиљевић)

На Унесковој листи светске природне и културне баштине Србија има пет заштићених локалитета и још 11 који су номиновани за улазак на листу. „Политика” у досијеу открива детаље о онима који су већ проглашени светском баштином: Стари Рас и Сопоћани (1979), Студеница (1986), средњовековни споменици на Косову (2004), Гамзиград-Ромулијана (2007) и средњовековни надгробни споменици стећци (2016)

Косовска Митровица – Српски манастири Високи Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија и црква Богородице Љевишке јесу културна добра на територији Косова и Метохије која су 2004. односно 2006. године уписана на Листу светске културне баштине Унеска, под обједињеним називом „Средњовековни споменици на Косову”.

Они представљају врхунац византијско-романичке културе, с јединственим стилом фреско-сликарства који је настао на Балкану од 13. до 17. века. Сви ови споменици, који су због тешке безбедносне ситуације на Косову и Метохији 2006. године стављени на Листу светске баштине, својим вредностима увелико надилазе локалне и регионалне оквире.

Манастир Високи Дечани активан је и у њему се редовно одржавају богослужења. Налази се у Метохији, надомак града Дечани и збирно је место не само Срба из Метохије, већ и свих Срба који живе на Космету и оних у расејању, који га о празницима посећују. Манастир је гробна црква и задужбина краља Стефана Дечанског, а сачувана је оригинална оснивачка повеља из 1330. године. Градио ју је фрањевац Вита из Котора, а после Стефанове смрти градњу је завршио његов син Душан.

Вредност дрвеног престола из 1335. године и саркофага краља Стефана Дечанског из 1340. посебне су вредности које карактеришу ову српску светињу, а од икона се посебно су важне оне с краја 16. века које је насликао монах Лонгин. Њих 15, иконе великих празника и монументална икона Светог Стефана Дечанског с мотивима из његовог живота, спадају у ремек-дела позне српске и византијске уметности.

Фреско-живопис је готово у целини сачуван и броји преко хиљаду појединачних фигура и сцена, разврстаних у више од 20 циклуса. Дечанска ризница је најбогатија манастирска ризница у Србији, с око 60 икона из периода 14. до 17. века, старим рукописима и многобројним богослужбеним предметима.

У последње време Албанци из Дечана, и поред одлуке Уставног суда да се 24 хектара земље врате у власништво манастира, демонстрирају, најављују блокаде пута ка манастиру, а већ годинама, чињенице говоре, Високи Дечани су били на мети разних екстремних албанских група.

Разговор водимо с историчаром уметности конзерватором из Републичког завода за заштиту споменика културе Владимиром Џамићем, координатором Републике Србије за сарадњу с Унеском за добра уписана на Листу светске културне баштине, који појашњава да је манастир Дечани уписан на листу Светске баштине у јулу 2004. године на 28. заседању комитета, одржаном у Суџоу у Кини.

– То је први споменик с територије Косова и Метохије који је уписан на Листу, мада је на прелиминарну листу за упис стављен још давне 1985. године. У званичној одлуци комитета као разлози за упис наведени су да манастир Дечани представља изузетну синтезу византијских и западноевропских средњовековних уметничких традиција, а да је посебно његово фреско-сликарство остварило значајан утицај на развој уметности и архитектуре током дугог периода османске власти, као и да манастир Дечани представљају изванредан пример последње фазе развоја српскословенске културе – истиче за Џамић, уз напомену да је стицајем околности и неповољних историјских прилика, које су задесиле манастир током готово седам векова постојања, већина манастирских грађевина изгубила првобитан изглед, а садашњи су добиле у неком од каснијих обнова које трају све до данас.

– Најбитније је да је најважнија манастирска грађевина, Дечански католикон – храм Христа Пантократора, до данас сачувао свој изворни изглед, у готово аутентичном стању – наглашава Џамић, наводећи да Републички завод као централна институција културе води бригу о свим непокретним културним добрима у земљи, а логично, међу њима су на првом месту споменици који се налазе на Листи светске баштине, где приоритет имају угрожени споменици, а то су управо Дечани, Богородица Љевишка, Пећка патријаршија и Грачаница.

Конзерваторски и други радови изводе се углавном средствима Министарства културе, мада у последње време радове финансира и Министарство правде. Оно што Дечане издваја од осталих цркава и манастира који су на Листи је, по речима Џамића, енциклопедијски карактер дечанског фреско сликарства исказан у иконографском изобиљу, које дечанско сликарство чини јединственим примером у читавом хришћанском свету и својом раскошном архитектуром која је акцентована изванредном каменом пластиком, а која с архитектуром грађевине чини нераскидиву целину.

С обзиром на изузетно тешке безбедносне услове у којима обитава монаштво Дечана, да ли стављање на Листу светске баштине у опасности, манастир, евентуално, има неки посебан вид заштите Унеска?

– Унеско ништа не штити, између осталог јер не постоји механизам за тако нешто, па је стога погрешно за неко добро рећи да је под заштитом Унеска. Најсвежији и веома потресан пример је сиријски антички град Палмира, који је на Листи светске баштине од 1980, а пре две године је разорен готово до непрепознатљивости. Споменике на Унесковој листи штити држава која их је номиновала за упис јер је тиме на себе преузела обавезу, према читавом човечанству, да уписано добро сачува гарантујући будућим генерацијама његов аутентични изглед и интегритет. Унеско, односно његова саветодавна тела због великог броја споменика нису у могућности редовно да их обилазе, па се полази од тога да је држави која је номиновала добро и највише стало до његовог очувања.

Међутим, Унескове интердисциплинарне комисије обилазе споменике у опасности сваке године, па тако од 2007.  једанпут  годишње долазе на Косово и Метохију.

Као реакцију на уништавање културне баштине у мартовском погрому, Унеско је, по речима Џамића, организовао донаторску конференцију за заштиту и очување културног наслеђа на Космету, када је прикупљено око 2,8 милиона долара, од чега је Руска Федерација донирала два милиона. Новчано су помогли и Италија, Грчка, Чешка и Бугарска, и у наредних осам година Унеско је управљао тим средствима, на међународним тендерима послове су добијале фирме које се баве конзервацијом из Србије и Италије, а све радове је надзирао Републички завод за заштиту споменика културе, по чијим пројектима је и изведена већина њих.

Стручњаци Републичког завода „у јеку рестаураторских радова” и по неколико месеци проводе на Косову, а Дечани су на неки начин и конзерваторска база.

Тако се, каже Џамић, већ неколико година у Дечанима спроводе конзерваторски радови на иконама из цркава у Великој Хочи.

– Дечанско фреско-сликарство, иконе, камена пластика и друго захтевају константан конзерваторски третман. Никада не можемо рећи, не само за Дечане, већ и за остале споменике, да смо све послове завршили и да се налазе у изванредном стању. Иначе, када су у питању Високи Дечани, највећи проблем није из конзерваторског домена. Највећа претња Дечанима и свим манастирима на Космету јесу албанска нетрпељивост, непредвидивост њихових реакција, које могу бити насилне и рушилачке, као што смо видели марта 2004. године. И питање манастирске имовине, иако је одлука суда позитивна, нажалост далеко је од тренутка када ће манастирско братство и физички повратити свој посед.

Црква Богородице Љевишке, на Листу светске баштине уписана је у јулу 2006. године, на 30. заседању комитета за Светску баштину, у Виљнусу у Литванији. Налази се у Призрену и задужбина је краља Милутина. Црква је подигнута у првој половини 13. века, а вековима је била саборни, односно катедрални храм призренских епископа и митрополита Српске православне цркве. Најстарије фреске потичу из треће деценије 13. века, две се чувају у Галерији фресака у Народном музеју у Београду, док је једна сачувана у самој цркви.

Порушена је и запаљена у мартовском погрому 2004. године. Страдала је, наводи за „Политику” наш саговорник, тако што су у њу унети буре нафте и аутомобилске гуме, па је оштећен живопис, а и делови припрате звоника и крова. Црква је оскрнављена ломљењем часне трпезе и права је срећа да тада није изгорела до темеља.

Ту се насиље није зауставило, па је следеће године однесен део кровног оловног покривача с цркве који је саниран 2008. године, да би на мети вандала био поново у априлу 2011. године, када је поново скинут један његов део. Исте године извршена је санација крова, око 20 м2, а санацију је директно финансирао Унеско преко своје канцеларије у Венецији. Тако су, четири године након погрома, створени услови за рад на живопису у припрати и наосу цркве, а радове је предводио Централни институт за конзервацију у Риму. Учествовали су и наши стручњаци, а Републички завод је спроводио надзор над радовима. Иако су радови изведени по свим професионалним стандардима, добар део физички уништених фресака с краја 13. века није било могуће обновити и оне су неповратно изгубљене. Пре три године Републички завод је средствима Министарства културе наставио рад на рестаурацији фресака у егзонартексу – каже за „Политику” Џамић, иначе и сам ангажован и на изради пројеката конзерваторско-рестаураторских радова на зидном сликарству и иконама на још једном добру с Унескове листе – манастиру Хиландару на Светој Гори.

Црква Богородица Љевишка је једини косметски споменик с Унескове Листе у коме нема редовног богослужења. Црква је углавном закључана, а кључ цркве имају свештеници и монаси који живе и раде у Богословији.

– Нажалост, Срба у Призрену готово и да нема, а упитна је и њихова слобода кретања. Било би добро када би црква макар повремено била у богослужбеној употреби. Љевишку, наводно, од 2013. године чува Косовска полиција, а за нас би било најбоље и најсигурније решење да је чува Кфор, као и остале манастире на листи Унеска – напомиње Владимир Џамић.

Коментари4
773e9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

cokoladica
Monastvo uopste ne "obitava" u "izuzetno teskim bezbednonim uslovima" nego su se sredstva informisanja raznezila. Ako padne sneg naslovi drame, ako grane sunce, naslovi se tope od vrucine. Pred manastirskim vratima se nalazi italijanski bataljon. Sta bismo mogli reci za pet vekova kada su taj manastir okruzivali Turci, pa i Austrijanci i Nemci su ga pljackali. Tada ga niko nije cuvao. I monasi su sve preziveli. Nasa Crkva vecna. Naslovi bi trebali da budu realisticniji a ne isfeminizirani.
Milivoje Radaković
Sasvim ste u pravu. Koji god medij da pogledate ili je skandal, ili je patetika, ali bez izuzetka usiljeno, bombastično i hiperbolično. Gde nestade vrlina odmerenosti?! Ne verujem da se sve sunovratilo kad su fudbaleri počeli da čupaju obrve ;)
Арсеније
Вероватно је и то решено Бриселским споразумом. Све и апсолутно све на Космету се предаје Албанцима.
Milivoje Radaković
Koja god da je vlast na Kosovu, i koja god da je država, u tim će manastirima ljudi da se mole Bogu i da drže službu po vizantinskom obredu. Činili bi to i da se Srbi nikada tamo nisu pojavili. I ništa ih neće sačuvati ako ih ne sačuva Gospod i ljudi koji oko njih žive, a ti su ljudi Albanci. Uzdati se u silu umesto u Boga i dobru volju, zazivati đavola a onda cmizdriti kad ovaj dođe, inatiti se sa svetinjama, ništa od toga, Arsenije, neće doneti ama baš nikakvo dobro, i naopako bi bilo kada bi takvo što moglo da izdobri! Slava Bogu na nebesima, mir ljudima na zemlji!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља