понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18

Кад кренеш у Српских владара, а пријатељ те чека у Маршала Тита

„Лола” је одавно Дом „Краљ Александар Први”, СИВ већ дуго Палата „Србија”, а Савезна скупштина Дом народне скупштине - Улица 29. новембра годинама је Булевар деспота Стефана, Похорска је сада Генерал Жданова, а „Пионир” Хала „Александар Николић”
Аутор: Дејан Алексићуторак, 02.05.2017. у 22:20
За многе је и даље Савезна скупштина (Фото Д. Јевремовић)

Студенти ће се наћи у парку код „Лоле”. Само још да сачекају другаре из „Рифата Бурџевића”. Истовремено, времешнији Новобеограђани као место састанка утврдили су зграду СИВ-а. Једино што им мало касни групица вршњака из Похорске.

Мало теже ће бити онима што морају преко Аутокоманде. Тамо је увек нека гужва. 

„Па нисмо ми те среће као они из Српских владара, Лоле Рибара и Пролетерских бригада или они код Дома пионира па да нам је Савезна скупштина испред носа”, гунђа из аутомобила возач на Аутокоманди.

Неколико километара даље и у Цара Душана група средовечних суграђана приговара на станици.

„Па невероватно да поред Бајлонијеве пијаце већ двадесет минута нема ниједног трамваја”, прича себи у браду Београђанин.

„Па почеће дочек. Хало, Ковиљка, овде Споменка. Јеси ли прошла халу „Пионир”? У 29. новембра си? Ај, молим те покупи и мене, нећу стићи пешака до горе”, виче у слушалицу нестрпљива Београђанка.

Сви журе. У граду грозничава атмосфера јер испред Старог двора кошаркаши само што нису стигли. И сви се одлично разумеју – иако је „Лола” одавно Дом „Краљ Александар Први”, СИВ већ дуго Палата „Србија”, Савезна скупштина више од деценију Дом народне скупштине, а Улица 29. новембра годинама Булевар деспота Стефана. Разумеју се одлично, иако је Похорска сада Генерал Жданова, а „Пионир” Хала „Александар Николић”.

Знају Београђани нове називе, али… Некако им се не уклапају у устаљене навике. За већину и дан-данас 27. марта се протеже све до „Лоле”, булевар је један једини, звали га краља Александра или револуције. Беобанка је већ деценију и по део историје, али кад се каже код зграде Беобанке или код зграде БИГЗ-а, грешке нема. Зна се на које тачке сусрета се мисли. 

Чак и да пријатељи крену из супротних смерова, један уз Маршала Тита из правца Теразија, а други уз Српских владара из правца Славије, знају да ће се без грешке срести у Краља Милана. И данас се могу чути бројни возачи „Ма, ево, направио се чеп у Кнеза Милоша од Генералштаба до америчке амбасаде, иако ове институције већ дуже не станују на тим адресама. И за Земунце станица код Мухара је једна једина, колико год им глас са валидатора поручивао: „Трг Бранка Радичевића.” Колико год сваке године надлежни мењали имена улицама, мостовима и здањима, то, чини се, Београђане не дотиче.

Да, треба поштовати традицију и називе са којима се деценијама поистовећују Београђани, сматра и Видоје Голубовић, аутор више књига са историјском тематиком, међу којима и оних о Београду. Како каже, народ се не може преварити. Ако Београђани оцене да неко није задужио град, тај назив никад неће заживети.

– Цео Београд зна шта је Аутокоманда, али у документима стоји другачије, Трг ослобођења. То је накарадно, као што је и Цветкову пијацу неко званично назвао Звездара или Бајлонијеву Скадарлија. Шта коме смета нешто што се уврежило у традицији, ако је народ навикао? Историјски податак је да је Аутокоманда тако названа јер је пре више од сто година ту била смештена прва војна ауто-јединица. Или Зелени венац који је одавно назив добио по кафани – наглашава Голубовић.

Овај дугогодишњи хроничар Београда подсећа да је у време социјализма Славија, која је тако позната дуже од 150 година, била Трг Димитрија Туцовића, али да Београђани то никада нису прихватили.

– Не спорим историјски значај Туцовића и других важних личности, али не дирај назив ако га је народ прихватио. Зашто то мењати? То нису Београђани јер да јесу, ослушкивали би суграђане. Има толико нових улица и булевара па ако је неко толико важан, тамо нек се дају нови називи – додаје Голубовић.

Слично размишља и Вељко Пајовић, новинар, а пре свега познати глас међу Београђанима, који деценијама на радио-таласима, а однедавно и интернет радију, прати свакодневицу престонице.

– Људи од јавне речи су дужни да говоре званичне називе. Али свако од нас зна да постоје и устаљени називи. Најдоследнији чувари старих назива су таксисти. Знају они и нове, али у интерној комуникацији имају обичај да изговоре старе називе – каже Пајовић подсећајући да у Београду свака генерација има „улицу свог одрастања”.

– Кад сам био дете, моја генерација је често могла од старијих да чује како треба да заврше неки посао у Краља Петра, иако је тада то била Улица 7. јула. Касније, знамо, враћен јој је стари назив – каже Пајовић, који је, такође, мишљења да би било паметно да се коначно подвуче црта у погледу промена назива улица.

– Када се каже Маршала Толбухина, мисли се на неколико градских улица. После рата то је била данашња Макензијева, па су је после „преместили” на Чукаричку падину, а однедавно се тако зове Улица Гоце Делчева. У реду, треба вратити неке називе, али треба и наћи меру у томе – став је Пајовића, који као пример добре одлуке сматра Мост на Ади, за који је после више предлога усвојен онај најлогичнији.

Добар савет доносиоцима одлуке даје и Видоје Голубовић.

– Мало се треба сетити Нушића. Треба прочитати његове озбиљне текстове о Београду, његова размишљања колико је важно да се сачувају стари Београд и његова традиција – напомиње Голубовић.

„Београд центар” и мука путника

Један од званичних назива који данас задаје поприличне муке је станица „Београд центар”, у коју се у последњих 12 месеци зауставља све више возова. Путници из унутрашњости, али и многи Београђани, када чују центар, одмах помисле на станицу у Савском амфитеатру. Међутим, проблем је што је то назив за – „Прокоп”. Због тога се, на пример, Новосађанима ових месеци дешава да у глуво доба ноћи, када нема редовног јавног превоза, заврше на недовршеном „Прокопу”.

Бранковом и Панчевачком мосту кумови Београђани

Београђани су кумовали и Бранковом и Панчевачком мосту. Мост у продужетку Бранкове у доба СФРЈ званично је назван Мост братства и јединства, али народ то никад није прихватио. Саобраћајницу на стубовима предратног Моста краља Александра називали су Савски, Земунски, али Бранков је „победио”. Слично је било и са „Панчевцем”. Мост је пуштен у саобраћај новембра 1935. године када је добио име малолетног југословенског монарха Петра Другог Карађорђевића. После Другог светског рат мост је обновљен и свечано пуштен у саобраћај 29. новембра 1946. године када је назван Мост Црвене армије. Међутим, овај назив се није примио у народу па је до дана-данашњег остао – Панчевачки.


Коментари4
a10e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Косингас Гаврило
При писању оваквог чланка мора се бити максимално реалан и не остати тако плитко на последњој промени назива, него тамо где је само враћен стари назив тако и написати. Називи улица и грађевина представљају својеврсне сведоке времена, и тако би требало и да буде, али комунисти су хтели да анулирају време, и да будуће генерације стекну утисак да ништа пре њих није ни постојало. У томе су, нажалост, у приличној мери и успели. Свакако, свему чему су они променили назив треба вратити стари!
nikola andric
Svako zeli da bude ponosan na sopstvenu historiju. Dakle historija nije moguca bez ''vrednosnih iskaza''. Vrednosni iskazi pak ne mogu biti istiniti ili neistiniti. Za vrednosne iskaze ne vazi kriterijum istine. Nalepljivanje drugih imena na iste ulice i zgrade to jasno pokazuje. Na zalost ni imena nemaju predikativnu funkcije te ne mogu nista da ''kazu'' o nosiocu imena . To sto mi mislimo o izvesnim licima nije sadrzano u njihovim imenima nego osobinama (predikati) i pripisanim zaslugama. O tim zamisljenim osobinama i zaslugama ne postoji konsensus pa je ishod ''ko sta voli'' koji sa istinom nema veze. Istina ne moze da bude ''ko sta voli''.
MilanM
Pa to je to, u Marsala Tita Srpskog Vladara....
mihailo
Čuvena i dugovečna slikarka Beta Vukanović je došla u Beograd iz Nemačke. Ona je rekla da je u Beogradu upoznala samo dva gospodina. Kralja Milana i Maršala Tita. Njoj nije bilo jasno zašto je Maršal Tito oduzeo ulicu Kralju Milanu.
Препоручујем 0

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља