четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Писмо храброг ратника

Аутор: Љубиша Стојилковићпетак, 05.05.2017. у 22:00
Српски војник у часовима одмора (Фото Самсон Чернов)

Јосив Динић из села Козарнице код Црне Траве је био учесник оба балканска рата. За исказану храброст у Кумановској бици уручена му је медаља за храброст.

Када је објављена општа мобилизација 1914. године, иако је као син јединац по закону имао право да се не одазове позиву, он је са својим сељанима кренуо да државу брани.

На испраћају мајка га је пред нејаком дечицом и друговима молила да остане зато што нема мушке главе у породици која би бринула о њој. Он је то, тешка срца и свестан својих родитељских обавеза, одбио речима: „Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу, и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили”.

Радовао се победама на Колубари и Церу, али и јужњачки дубоко туговао када је силна непријатељска војска нагрнула на слабо наоружану и десетковану српску војску, Јосив се пред повлачење српске војске преко Албаније нашао у Пећи 1915. Ту је уграбио време да напише писмо мајци које је у Козарницу некако стигло после три и по године. Оно се данас налази, као и његова медаља за храброст, у Музеју у Власотинцу. Објављујемо га у целости.

„Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам, мале, син јединац, па ако се жив не вратим нема куј да ви рани, иако знам да и ви с’г трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо с’г на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се с’г малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале, води рачун од дечицу, слушај Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте им куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але, малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онија пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете, ископајте рупу па крите, немој на зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повратимо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно, али сви викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. С’г мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симку и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале т’г даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.”

Кад је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо. Када је писмо стигло богзна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћи Симка (у двадесетој). Ратне голготе једино су преживели Јосивова жена Перка и осмогодишњи син Јаков, којима су најчешћа храна били корен слатке паприке и „мзга” (сок испод коре букве у пролеће).


Коментари7
7dce5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Душан
Е мој Јосифе брате у Господу, твоје речи одзвањају десет пута јаче данас него када си их писао својој мајци и деци пре више од стотину година. Хвала ти и у име своје деце за коју си такође дао свој живот иако су рођена читав век касније. Хвала ти Јосифе и у нади да ће српска деца једнога дана, уместо фејсбука, читати твоја писма и учити српску уместу историју оних што су нас поробљавали. Бог да ти душу прости. Амин.
Predrag Stosic
Slava Gospodu Slava Srbiji
Славиша Милошевић
Јесу ли зато Срби овако умирали, да би данас политичари поклањали српску земљу, натопљену крвљу јунака, као да им је деда оставио.
Зоран Николић (Ваљево)
Јосиве, јуначе српски, за вечно памћење пера си се латио и рукописао срце и душу свеколиког српског страдања, вере, наде и љубави, рукописао најдужу реченицу чија лепота истине оплемењује сваку страдалну и трагичну слику коју слова из твојег писмена порађају...Вреди писмо твоје једнако сваком јуришу и ратничкој части коју си, ту у грудима што жари и греје, носио к' слободе барјак...Хвала " Политици " за потресну, а дивну српску причу.
Миле Пироћанац
Политико, не замећи кавгу вредностима нашим па се повући у ћошак. Наиме, ми у електронском делу једва чекамо да прочитамо неку добру вест догађаја из наше историје, кад оно наставак дајете у ШТАМПАНОМ ДЕЛУ КОЈЕ МИ У ИНОСТРАНСТВУ НЕМАМО. Немојте да нам урнисујете једину везу са земљом и кратите задовољство наше писане речи. Немојте, аман, немојте. Дајте цели допис или га не стављајте уопшре осакаћеног. На слици је наш војник на ТУЂЕМ ПРАГУ на Крфу снимљен ондашњим ратним фотографом. Мислим да се зваше Риста Марјановић. П. С. Политико, ово је мој први текст коментара који из неког разлога се некеко изгуби па се опет појави.
Djura
@Damir. .. Covek je iz Pirota. Srpski skotlandjanin. Cicije ovekovecene u bezbrojnim vicevima jos iz doba SFRJ. Njegov komentar treba procitati kao salu na sopstveni racun. Shvatice jednom Mile da se i njegove stampane novine kupuju bas kao i ove, elektronske. A Internet ocigledno ima ... samo treba jos malo vremena, da se seti.
Препоручујем 8
Damir
Poštovani Mile, stavite ovu stranicu u bookmark Vašeg internet pretraživača i sutra je otvorite ponovo. Ceo teks će biti objavljen. Politika je pre svega novina, pa moraju od đtampe da žive. Internet je džabe.
Препоручујем 31

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља