уторак, 02.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 06.05.2017. у 20:40 Бранко Пејовић

Пешачење ћирином пругом

Нео­бич­на књига стрип сце­на­ри­сте Дра­га­на Р. Фи­ли­по­ви­ћа
Снимак са корица књиге „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда” (Драган Р. филиповић)

Ужи­це – Зр­но до­бре во­ље, ра­нац на ле­ђа и ја­ке ци­пе­ле на но­ге јер се иде ка­њо­ном, уз осма­тра­ње уна­о­ко­ло са ослу­шки­ва­њем дав­них и са­вре­ме­них при­ча, и ето но­ве књи­ге „Пе­ца­ју­ћи ста­ром пру­гом од Ужи­ца до Ви­ше­гра­да”. Њен аутор Ужи­ча­нин Дра­ган Р. Фи­ли­по­вић пи­сац је фан­та­сти­ке, ТВ и стрип сце­на­ри­ста чи­јих је пре­ко 800 та­бли крат­ких стри­по­ва об­ја­вље­но у не­мач­ким стрип-пу­бли­ка­ци­ја­ма.

Али у тој вред­ној књи­зи све је жи­вот­но и до­ку­мен­то­ва­но, без фан­та­сти­ке, с ер­ском до­ми­шља­то­шћу и да­ром за за­па­жа­ње.

По­ду­хва­тио се Дра­ган те­ме дра­ге Ужи­ча­ни­ма: ста­ре „ћи­ри­не” пру­ге, чи­јом тра­сом и ту­не­ли­ма уз Ђе­ти­њу мно­ги ра­до пе­ша­че и ужи­ва­ју. Опи­сао с до­бром до­зом ме­ре, уз вред­не фо­то­се и илу­стра­ци­је, про­шлост и са­да­шњост тих пре­де­ла по­чев од Ужи­ца ка­њо­ном ре­ке пре­ко се­ла Ста­па­ри, Би­о­ска, Крем­на и Мо­кре Го­ре све до Ви­ше­гра­да. Не као исто­ри­чар, већ као пе­шак, хо­до­љуб, пе­ца­рош, пу­сто­лов, при­вид­но не­ам­би­ци­о­зни во­дич ко­ји зна и пам­ти, уме из бо­га­те ба­шти­не упе­ча­тљи­во да про­бе­ре и ум­но на­глас раз­ми­шља.

То књи­жев­но пе­ша­че­ње овом пру­гом (ду­гом 74 ки­ло­ме­тра) сво­је­вр­сна је ода спо­соб­ним и уме­шним да по­ста­ве циљ, ис­тра­ју у ње­му и ство­ре трај­ну вред­ност.

„Ово ни­је књи­га о пе­ца­њу. Ни о же­ле­зни­ци. Од пе­ца­ња је по­зај­ми­ла ти­хо ди­вље­ње ле­по­ти, обра­ћа­ње па­жње на све жи­во и не­жи­во, упор­но тра­га­ње за бо­љим ме­стом... Ово је књи­га о љу­ди­ма ко­ји од­ре­де циљ, у на­пре­до­ва­њу про­ђу што се про­ћи мо­ра, и кад стиг­ну схва­те да су без­раз­ло­жно зе­бли и бри­ну­ли. И гле­да­ју на­ви­ше, у но­ве вр­хо­ве”, пи­ше аутор.

У том пи­са­ном хо­до­љу­бљу кре­ће се од Ужи­ца, ње­го­вих вред­но­сти и са­ста­ја­ли­шта, љу­ди за­слу­жних. Ода­тле, из чар­ши­је и бе­то­на, пут во­ди уз­вод­но ка­њо­ном Ђе­ти­ње где чи­ста ре­ка ху­чи и ор­ло­ви ца­ру­ју, ме­ђу бр­за­ке и ли­ти­це. Та­мо где се чу­је са­мо мир и из сте­ња ви­ди не­бо. Ме­ђу Рај­ске ото­ке, ка­ко се на­зи­ва јед­но бр­ди­ма опа­са­но из­ле­ти­ште на ре­ци. Ку­да је „ћи­ра” уз тут­ња­ву и дим све до 1974. го­ди­не про­ла­зио.

Тра­са пру­ге, на ко­јој не­ма ши­на, да­ље во­ди пре­ко Ста­па­ра и ба­ње, по­ред не­ка­да­шњег се­ла Врут­ци ко­је је оста­ло под је­зе­ром за во­до­снаб­де­ва­ње („у ча­ши во­де ис­пи­је­но”), кроз Би­о­ску и Крем­на: све уз при­че о чу­ва­ри­ма клан­ца (дер­бен­џи­ја­ма), пре­ци­ма Ка­ра­ђор­ђа у овом кра­ју, про­ро­ци­ма Та­ра­би­ћи­ма, ка­тра­ну, ма­сов­ним пла­ни­на­ре­њи­ма под вођ­ством гим­на­зиј­ског про­фе­со­ра Ми­ла­на По­по­ви­ћа...

„Про­фе­сор је по­ло­ви­ном про­шлог ве­ка ис­пред ка­фа­не у Крем­ни­ма оста­вио ’фи­ћу’ да ра­ди док по­пи­је чај. Па кад су пут­ни­ци из ’Ра­ке­ти­ног’ ауто­бу­са по­ска­ка­ли да на­ста­ве пут за Ужи­це, угу­рао се с њи­ма и от­пу­то­вао. Тај ’фи­ћа’, при­ја­те­љи дра­ги, и да­нас пре­де у Крем­ни­ма: дај­те му го­ри­ва, уља и во­де, не дај­те да се уга­си. Док он ра­ди, има на­де. Би­ла су то вре­ме­на от­кри­ва­ња но­вог, и оног из­но­ва от­кри­ва­ног. Као ова”, пи­ше у књи­зи.

Пру­га ода­тле на­ста­вља кроз Кре­ман­ско по­ље па „осми­цом” си­ла­зи низ Шар­ган у Мо­кру Го­ру. Она је ов­де се­дам­де­се­тих уз на­род­не су­зе ски­ну­та, као „не­рен­та­бил­на”. Али ни­је се да­ло да то же­ле­знич­ко одва­ја­ње Ср­би­је од ис­точ­не Бо­сне бу­де трај­но. На раз­ме­ђу два ми­ле­ни­ју­ма ен­ту­зи­ја­сти из Мо­кре Го­ре по­ду­хва­ти­ли су се да уску пру­гу об­но­ве, пред­во­ђе­ни Ра­до­ва­ном Гли­бе­ти­ћем ко­ји је „у сва­кој ак­ци­ји гу­рао кад је за­пи­ња­ло”. Он­да се и срп­ска же­ле­зни­ца у об­но­ву укљу­чи­ла, те је „Шар­ган­ска осми­ца” по­ста­ла свет­ска атрак­ци­ја. Уз њу је, пи­ше Фи­ли­по­вић, остао и Емир Ку­сту­ри­ца, за­ве­ден ње­ном ле­по­том то­ком сни­ма­ња фил­ма „Жи­вот је чу­до”. 

Пи­ше и да је Зо­ран Ђин­ђић као пре­ми­јер, кад се овим му­зеј­ским во­зом про­во­зао, за­ди­вље­но ре­као: „Ово је Швај­цар­ска!”

Из мо­кро­гор­ске пру­га на­ста­вља Рзав­ском до­ли­ном, про­ла­зи по­ред ка­ме­ног Спо­ме­ни­ка срп­ском вој­ни­ку на вр­ху ту­не­ла у Ко­тро­ма­ну, се­че гра­ни­цу пред Вар­ди­штем. Кри­ву­да кроз До­брун по­ред ма­на­сти­ра, па се спу­шта на Дри­ну, ула­зи у Ви­ше­град. И ту су при­че о про­шло­сти и на­шим на­ра­ви­ма, ћу­при­ји на Дри­ни и но­бе­лов­цу, ње­му по­све­ће­ном Ан­дрић­гра­ду, ба­њи код ко­је ра­сте ви­ли­на влас, тур­ском ха­ма­му... 

Коментари0
f979c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља