уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 07.05.2017. у 22:00 Димитрије Буквић

Ментални спорт за све генерације

Наши бриџисти би волели да и Србија послуша препоруку Унеска и у основним и средњим школама уведе бриџ као изборни предмет, попут Француске, Холандије или Израела
Са највећег интернационалног Купа „Раде Антић”: Превагу у овој игри не односи срећа, него концентрација и меморија (Фото: М. Величковић)

Када би неко рекао да је шах порочна, коцкарска разбибрига, у којој одлучује фактор среће, био би проглашен неурачунљивим. Али, ако би исто то казао за бриџ, уклопио би се у поједностављену представу која сваку карташку игру повезује са задимљеним подрумима, хазардом и милошћу богиње Фортуне.

И притом би, с правом, моментално разљутио све бриџисте који износе бројне аргументе због чега су 52 карте из шпила у овој игри пандан за 64 црно-бела поља.

Јер, бриџ није никакво „картање”, већ ментални спорт. У њему, због специфичних, готово витешких правила, превагу не односи срећа, него концентрација и меморија – психичке вештине које ова игра развија. Да није тако, не би Унеско препоручио бриџ као изборни предмет у основним и средњим школама, нити би ту сугестију послушале земље попут Француске, Холандије или Израела.

Износећи ове чињенице, Маја Јанковић из Бриџ савеза Србије позива се и на налазе по којима овај спорт, баш као и шах, развија и одржава умне способности, због чега га упражњавају мушкарци и жене свих годишта и нивоа образовања – од деце до пензионера, од школараца до доктора наука.

„Студија направљена пре двадесет година у САД установила је да бриџ одлаже деменцију. Стога се препоручује и старијима. С друге стране, погодан је за децу и младе јер развија меморију, концентрацију, комбинаторику али и емпатију јер се игра у паровима. Од овог последњег потиче и име бриџ – на енглеском: мост – јер овај спорт ствара својеврсну менталну комуникацију између партнера у истом тиму”, објашњава Маја Јанковић.

Не чуди онда да најуспешнији људи планете играју овај спорт, попут Била Гејтса или Ворена Бафета. Ни глумци нису изузетак – Омар Шариф не само да је био сврстан међу 50 најбољих светских бриџиста, већ је и аутор и коаутор неколико књига о овом спорту. Од људи из овдашњег интелектуалног и политичког крема, један од најпознатијих бриџиста био је Коча Поповић.

У појединим државама – Француској, Холандији, Израелу, САД, Пољској – постоје и бриџ академије. Код нас, како каже Маја Јанковић, највећи прегалац на овом пољу је новосадски универзитетски професор Ивици Бошњак, који је у тамошњој Гимназији „Јован Јовановић Змај” покренуо секцију бриџа. Из ње је поникло неколико младих људи који су у међувремену својим интелектуалним радом освојили свет.

„Један од њих је Стефан Веља, који сада има 20 година и већ је светски признат научник. Његов медицински патент за разбијање тромба освојио је награде у Бриселу, Орден Краљевине Белгије, признање Московског универзитета и признање румунског Министарства за образовање. Ту је и Димитрије Ердељан, добитник пуне стипендије Кембриџа захваљујући наградама које је побрао на међународним такмичењима из математике. Селена Пепић и Јована Зорановић су светске јуниорске првакиње у бриџу. Сви су они поникли из секције професора Бошњака”, наводи Маја Јанковић.

Ко се у Србији определи за бриџ, ако се покаже успешним, може и да пропутује Србију и свет, учествујући на домаћим и међународним такмичењима. Од овдашњих надметања, највећи је интернационални Куп „Раде Антић”, који се сваке године одржава крајем новембра и почетком децембра. Назван је по легенди нашег бриџа, уједно ујаку наше саговорнице, који је за живота био најтрофејнији играч старе Југославије. Обилазећи турнире у земљи и ван ње, освајао је награде и новчане премије у Монте Карлу, Лос Анђелесу, Венецији... Новац је добијао на основу свог рејтинга и пласмана, мада је, каже Маја Јанковић, то ипак било другачије време.

„Сад је потребно много пара да ви уложите у некога и пошаљете га на надметање. У другим државама, велике фирме подржавају своје бриџисте. Код нас углавном нема професионалних играча, већ су то махом људи који бриџ упражњавају из хобија. Али, умеју да нашу земљу достојно представе на међународним такмичењима, иако, за разлику од такмаца из светских велесила, немају масере, кондиционе тренере, психотерапеуте. Кад сам учествовала у Кини 2008. на Олимпијади менталних спортова, наши момци нису имали ни резервне играче за први тим. Али, и у тако нереалним условима, допрли су у горњи део табеле у коначном пласману”, наводи она.

Свакако би им било лакше кад би нека државна институција или приватна компанија подржала њихово учешће на такмичењима, као што се чини са другим спортистима. До тада, све је препуштено ентузијазму, али и старом добром меценарству. Тако је београдски Бриџ клуб „Дами” добио просторије захваљујући Београђанки Гордани Пешко, која је за потребе клуба купила салонски стан у Македонској улици. У њему се чланови овог удружења, којем припада и Маја Јанковић, редовно састају на турнирима. А ко год жели да се прикључи њима или поклоницима ове игре из других делова наше земље, може да контактира Бриџ савез Србије.

Краљевина Југославија – европски вицешампион

Бриџ је настао од виста а почео је да се игра у Енглеској и САД. Тада, крајем 19. и почетком 20. века, још није прерастао у спорт. До тога ће доћи с двадесетим годинама 20. века, кад се постављају стандардизована правила. Наредне деценије, доспео је и на наше поднебље, кад се оснивају први клубови и бележи највећи успех на међународној сцени – друго место Краљевине Југославије на Европском првенству 1932. године.

Генијалци, боеми, пензионери...

Иако се за бриџисте обично сматра да су боеми и генијалци, објашњавају нам да их има свих запослења и нивоа образовања и да су дружења неизоставни део читаве приче. Међу домаћим бриџистима су професори, научници, пословни људи, банкарски службеници, незапослени, пензионери... Предњаче они с факултетском дипломом, доктори наука, чланови Менсе... Окупљају се у 16 клубова, од којих је највише у Београду, али има их и у Новом Саду, Нишу, Страгарима, Чачку, Банатском Новом Селу, Крушевцу, Врњачкој Бањи, Кикинди. Тачан број играча је тешко проценити јер, осим регистрованих бриџиста, у ове клубове долазе многи који се из хобија баве овим менталним спортом. Како смо видели на једном од турнира, у овој игри важи правило „нулте толеранције“: нема свађе за столом, чак ни међу партнерима, а противници ћаскају док повлаче потезе.

Коментари0
771c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља