Спанаћ је поврће веома високе биолошке вредности. Изразито је богат гвожђем, калцијумом и каротином у витаминима Бе1, Бе2 и Це. Међутим, садржи непожељна једињења: нитрате и оксалате. Иако је богат гвожђем, у организму се веома тешко ресорбује јер је оно везано за оксалну киселину.

Због тога би, у сваком случају, спанаћ требало спремати са млеком, да би се оксална киселина везала за калцијум из млека. Позната је чињеница да у стварању бубрежног каменца улазе оксалати. Управо то је разлог што не би требало претеривати у честом и обилном конзумирању спанаћа.

Ових дана је управо сезона прве годишње бербе спанаћа. То је уједно поврће које се лако налази на нашим пијацама и у супермаркетима. Како се његова нутритивна својства у свежем стању могу сачувати тек неколико дана, ради дужег чувања обично се замрзава. У смрзнутом облику спанаћ је доступан током целе године.

У спанаћу се осим значајне концентрације гвожђа налази и значајан извор калцијума, али присуство оксалата такође, баш као и код гвожђа, смањује ресорпцију и калцијума. Због тога се калцијум из спанаћа веома тешко ресорбује, само пет посто, у односу, на пример, на броколи код којег је степен ресорпције калцијума чак 50 посто.

Испитивања губитка нитрата, витамина Це, магнезијума и гвожђа у току кулинарске обраде (кување и пирјање) показује да долази до њихове разградње и то: нитрати (који су непожељни, а којима је спанаћ богат) за 70–85 посто, витамин Це за 70–80 одсто, магнезијум 30–50 посто, док до губитка гвожђа није ни дошло.

Јело од спанаћа се не сме чувати за наредни дан, него се мора бацити уколико се не поједе. Воду у којој је куван спанаћ требало би просути. Она садржи нитрате који се под дејством бактерија претварају у нитрите.