петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Поезија за тврде уши света

Разлози због којег они који вреднују савремено поетско стваралаштво нису ценили довољно песме Душка Трифуновића могли би се пронаћи у његовој естради
Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 10.05.2017. у 22:00
Душко Трифуновић (Фото: Википедија)

Као „својеглаво” аутентичан, Душко Трифуновић (1933–2006), истиче Стеван Тонтић, помало је загонетан случај савременог српског песништва. Доживео је да постане широко познат, популаран и код многих читалаца (слушалаца) омиљен песник, да има своје рецитаторе и епигоне, своје похвалне критичаре (међу њима беше и Бранко Миљковић), и сумњичаве критичарске пратиоце, па, ипак, истинска рецепција његове поезије изостала је.

Он је више од било којег другог нашег савременог песника имао потребу за публиком, за живим говорењем својих стихова како би његове „јетке приповетке” продрле у тврде уши света.

„Службени гласник”, у колекцији „Делта”, објавио је  књигу изабраних песама Душка Трифуновића „Тумач тираније и деруге песме”. Избор је начинио и поговор написао Стеван Тонтић. У насловној песми, песник каже: „Мој часни мајстор Тумач Тираније/ охоло хледи лед/ да цвокне студен у њему/ да срце склони у њега/ ум да му се не помрачи/ тиранију док тумачи” (1966).

Трифуновићево „пјевање и мишљење”, по ономе што је у њему најсуштинскије, наглашава Тонтић, својеврсни је модерни индивидуално-уметнички изданак и наставак оне врсте наше народне духовности и мудрости које су се најпримереније уобличиле, не само у поезији, већ и у језичком парадоксу и сентенци, духовитим, али и метафизички понорним „замршајима” речи, у језичким играма и обртима, у зачудним и загонетним, значењски до непрозирности богатим исказима и каламбурима.

Био је код многих читалаца и слушалаца омиљен песник, имао своје рецитаторе и епигоне, своје похвалне критичаре (међу којима и Бранко Миљковић), али је ипак изостала истинска рецепција његове поезије

С једне стране – метафизика, с друге – политика! С једне стране, понирање у мрачну загонетку језика и постојања, с друге, лагано поигравање општепознатим истинама, фразама и дневним лозинкама. За тај говор у облицима изрека, загонетки, пословица, пошалица, у различитим облицима мудровања или поигравања у језику, могло би се рећи да истовремено казује и више и мање од нормалног, стандардног изражавања. То је говор скривања и удаљеног асоцирања, алузије и мимикрије, необичног поређења и досетке. Такав говор претпоставља велико животно искуство и искуство „померене” употребе језика. Само такво искуство и посебан језички дар обезбеђују сувереност у владању одабраним облицима говорења и комуникације.

Рани Трифуновић, каже Тонтић, неупоредиво је лиричнији од Трифуновића из доба пуне зрелости: свет детињства и завичаја овенчан је у његовој раној поезији аурама лепоте и невиности, сликама првих важних открића, натопљен оном младићком душевношћу и елегичношћу која се још хранила вером у мит раја на земљи и утопијом једног бољег света. Међутим, Трифуновићеве кантилене из збирки „Златни куршум” (1958) и „Бабова рђава баштина” (1960), не иду у врсту патетично-осећајне поезије, у болећиви лиризам. У њима је већ започела с радом кртица песникове сумње с „подземним” језиком Трифуновићевих двосмислица и горких питалица.

Иако увиђа да „тајанствености ни у чему нема” и да „зевови ме вребају”, Трифуновић је у „Златном куршуму”, „Бабовој рђавој баштини”, а донекле и у „Јетким приповеткама” (1962), меланхолични лирик који пева своја опомињујућа открића, и приповеда своје још не толико ироничне бајке. Иронија ће се појачати у наредним збиркама, у „Тумачу тираније” и „Шок соби”.

Готово сва најбоља дела (првих пет песничких књига), подсећа Стеван Тонтић, Душко Трифуновић је објавио у Сарајеву. Податак који би том граду могао да служи на част јер је тих година – супротно увреженом мишљењу – имао и дремљивих или болећивих идеолошких цензора. У сваком случају, Душко их је супериорно надиграо. Понекад се чинило да је од непрозирних шифара и метафора са дуплим дном – био направио свој стил. А дирати писцу у нешто тако фино, а неодређено као што је стил, то ни за теоријски поткованог цензора није било посве згодно. Тако је Трифуновић у наведеним, али и потоњим књигама прокријумчарио пристојну суму уврнутих и субверзивних мисли о свету у којем је живео. Кад би се све то сабрало у бревијар песникових непоћудних исказа, метафора и алузија, добила би се прилично црна слика полувековља у којем је дисао и писао.


Коментари1
1238e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Pravica
Sta god ko mislio, on je nas veliki pjesnik. Nisu mogli da mu oproste jasnost i komunikativnost. Trifunovic je bio i ostao narodni pjesnik, pisao je poeziju koju tzv. prosjecni ljudi mogu da razumiju, a to se kopd nas ne oprasta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља