петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:58

Хајдук Марко се жени

Остаће само Марко Ђилас, као један непокошен цвет у пољани, да оре, оре и коси до старости, док му се не роди син који ће га у кући заменити. Но тада ће бити доцкан. Старост и умор ће му се увући подмукло као лопов у кости и крв; неће му више бити лаке ноге да протрче планине, ни руке да витла ханџаром, а око бистро, мирно кад прислони џафердар уз образ и спучи му врх са грудима каквог бега никшићког
Аутор: Милован Ђиласпетак, 12.05.2017. у 09:58
Паја Јовановић: Црногорци се враћају из боја

Срео га је Јован Илин Грујичић и забадајући палчеве у појас уздахнуо жалосно и дубоко.

- И ти се Марко ожени...

– Е, шта ћеш Јоване сам сам, инокосан, па ме нагнаше браћа и мајка. Најстарији сам, дошао ми ред, а женске главе немамо у кући, поче Марко, обарајући поглед, да се правда

– Ако, ако рече Јован и потамње му у дубоким, дивљим зеницама.

– Само ниси више за нас и чету нашу. Треба кућу да пазиш, земљу да ореш, а не..

– Па ја могу и ожењен ићи са вама, плану Марко.

– Не можеш, гријех је да оставиш младу удовицу иза себе. Па му окрену своја широка плећа и витак, лак, држећи танак и дуг џефердар у руци, Јован се упути низа село.

Остаде Марко гледајући за њим пуста, празна погледа и тек кад Јованова снажна и лака прилика нестаде размахну се жалосно и широко рукама.

– Ох, леле мени до Бога, шта учињех?

И би му све јасно. Као да груну сунце у дубоки мрак и освјетли све... Родио се да носи пушку, нож, да пролази планине, скрива се по гудурама и води чете на Турке; да жалбе сиротиње и раје проломе болом његову душу.

Па да се да цео народу, раји, крв своју за њу да пролије. Хеј, ни тело његово да није његово, него њено, руке, очи, срце.

Да дише за њу и она да га, кријући од силника, уплиће у ганутљиве звуке гусала. Сад ће орати њиве, чувати кућу, пазити децу, жену, мајку.

Смириће се лагано његова хајдучка крв, махнита и млада, и док буде орао бразде и косио ливаде сећаће се само како је било некада.

А они, Јован Илин, Илија Ђуканов, Милија Марков и многи, одлазиће у чету, доносити главе и догонити крда оваца и говеда. Остаће само Марко Ђилас, као један непокошен цвет у пољани, да оре, оре и коси до старости, док му се не роди син који ће га у кући заменити. Но тада ће бити доцкан. Старост и умор ће му се увући подмукло као лопов у кости и крв; неће му више бити лаке ноге да протрче планине, ни руке да витла ханџаром, а око бистро, мирно кад прислони џафердар уз образ и спучи му врх са грудима каквог бега никшићког.

Биће заборављен под планином, где је целог века косио, надгледао кућу и стоку...

А мислио је хајдук Марко кад се оженио да неће потурити пушку и нож прије него своју главу, да ће и даље хајдуковати и сјећи главе а то само доводи мајци и браћи одмену. Сад, међутим, рече му Јован Грујичић и још многи из села, да је гријех да му остаје невјеста млада код куће, да копни, чезне, док он чету води.

Милован Ђилас

И да једног дана, кад му скину главу са рамена остане иза њега удовица, млада као кап, свежа, неначета. Зачудо, тај крволок и главосек, бојао се тога греха и сваког греха уопште, више од смрти.

Хајдучки живот, вечито клање с Турцима по граници која никад није била омеђена, створили су један специјални морал, поимање добра и зла, Бога и човека.

Из села одлијегну пушка и поклич: то се окупљаху хајдуци да у чету иду. Проломи тај пуцањ у њему стару жељу за четовањем, одлане кроз његову душу стократо и болно. Али са тим пуцњем као да се роди, из бола који га обузимаше, једна мисао, светла, драга, једина, као трун спасења.

– Радоване, Радоване викну он брата који је тесао нешто пред кућом. Трчи, седлај оба коња брзо.

Радован се диже, лењо, полако, а Марко улазећи у кућу викну:

– Хитај! Шта си се укочио, мрцу један.

Затим заста насред куће и крупан, широк, жив као да је испуни неком големом снагом. Мајка му је разгртала огњиште, а снаха јој руку уваљених у тесто месила хлеб.

– Слушај ти, рече он невјести кратко и одсјечно као да је резао ножем, устај, спреми се да идеш.

– Куда ће сине, једва се усуди мајка да пита.

– Ја знам. Нек` хита, нема се кад.

Невјеста се устумара по кући, мајка Маркова јој помагаше да се спреми. Нису смеле да кажу ни речи, јер је Марко био домаћин и глава куће... Ишао је Марко сам испред куће, нестрпљиво, уздрхтан и одлучан.

Беше му тешко. Болело га је запевање мајке, плашљива, неречена туга брата и ропац невјесте која се други дан по удаји враћа дому. Али му пламтијаше крв, жеља за друговима који су већ одмакли низ планину.

„Јуче се свадба растурила. Још код ње легао нијесам. Вратићу им је невину и чисту као што су је и довели. А за мене је гора, нож и крв. Смрди ми жена, задише на мртвило, талог, трулеж. Улежа бих се, умртвио од тог задаха.“

Брат му извео коње, уплашен, збуњен, блед.

– Изнеси ми оружје, нареди Марко.

Радован отрча и донесе ханџар у срми кован, џефердар везан танком сребреном жицом, фишеклију, две мале пушке и један кратак нож. Пред њим су ишле мајка и невесте.

– Појаши је на коња, рече Марко Радовану. А ти ђевојко, поздрави оца и реци му да ти ништа рђаво не знам. Да си добра као добар дан у години, радна као мрав и поштена као цвијет. Само нисам ја за тебе, хајдук сам, пустахија. Не родих се да кућу кућим и водим бригу око рала и огњишта.

– Марко, сине, јеси ли полудио? Куку овој горској кукавици данас па занавијек, закука мајка бусајући се у прса.

Невјеста је плакала, кријући лице у шаке и у мараму.

– Води је њеној кући, одреза Марко Радовану.

Беше му тешко. Болело га је запевање мајке, плашљива, неречена туга брата и ропац невјесте која се други дан по удаји враћа дому. Али му пламтијаше крв, жеља за друговима који су већ одмакли низ планину. Појаха коња, снажно га ошину и отутња низ друм.

Пролазило дрвеће, зачуђени људи, плотиви, затим потоци, увале, дубраве.

„Стићи ћу их, знам ђе су. Још мало, па нећу смјети на коња, мораћу гором, пјешке.. Стићи ћу их, стићи...“

Коњ је бректао, запењен, уморан. Марко га одјаха, затури му узду на јабуку седла и врати га назад.

–`Ајд, ђогате дома.

Затим се прерами џефердаром и потрча кроза шуму. Запахнуо га снажан, толико знан мирис дубраве; запљуснуо му очи, душу, небо, кроз грање. Обузела га махнита радост слободе, јунаштва. Пробудио се у њему главосек, крвопија, осветник раје.

„Стићи ћу их... Знам биће они код Никчевих извора“ Запевао је. Ни сам не знајући шта. Па се после смејао на мисао да ће га хајдуци дирати и рећи: да за мало не баци пушку а узе жену.

Тим смехом и силовитом радошћу која се шираху у њему као да одлијегаше цела планина, моћно, бескрајно до нема.

 

Политика, 11. октобар 1931. године

 


Коментари5
3a47d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladislav Marjanovic
Vrlo zanimljiva prica koja pre svega doprinosi boljem razumevanju licnosti autora koja je javnosti do sada bila poznata iz njegove "Besudne zemlje". Vec iz ovog ranog rada mladog Djilasa moze se zakljuciti da je imao spisateljskog dara. Uzeo je motiv iz svog kraja, njegov govor, jednu epizodu iz zivota jednog njegovog pretka i dilemu, koja je verovatno i njega mucila: slava u destruktivnoj delatnosti ili bezimenost ipak konstruktivnog porodicnog zivota. Mogla bi se u tome videti i simbolika teznje intelektualca za angazovanjem za jednu apstraktnu viziju bolje buducnosti nasuprot utapanja u malogradjansku svakodnevnicu. Medjutim, motiv "Hajduk Marka" je drukciji. On nije obican hajduk, vec harambasa koji rukovodi svojom druzinom, cija se rec slusa bez pogovora, sto mu u patrijarhalnom selu ne bi bilo moguce. U druzini je "neko", kod kuce "niko". Da li je, medjutim, biti "neko" i konstruktivno, odn. humano, Djilas je ostavio citaocu da to sam zakljuci. On sam krenuo je putem svoga pretka
Osman Delić
Puno veća je hrabrost brinuti i hraniti svoju djecu, nego braniti nepostojeću granicu. Život u šumi bez bilo kakvih uzusa, uz onu iskonsku - u se, na se i poda se, nije za plemenita čovjeka. Kuća - dom - žena i naravno, djeca kao najveća vrijednost za koju se jedino isplati ginuti i patiti, sve drugo su puke trice. P.S. i Milovan Đilas ovdje sjetno i vješto priča o četovanju. Hm, karamba i karambita, a bio blizu Tita.
Nebojsa Joveljic
Može li biti da je ovo prvi Djidin tekst objavljen u Politici nakon što je 1954. nametnuta opšta zabrana na objavljivanje svih njegovih tekstova, koja je trajala sve do 1988? U tom period se nije smio štampati čak ni njegov stari prevod/prepjev “Izgubljenog raja” Džona Miltona, uradjen na toaletnom-papiru za vrijeme njegovog prvog tamnovanja u Sremskoj Mitrovici. Nadam se da ćemo uskoro još nešto od njega pročitati u ovom listu. Ovo rano dijelo mu i nije čemu ako bi mu se sudilo po strogim književnim kriterijima. Bojim se da je on bio puno bolji guslar nego književnik, a kakav guslar je bio to najbolje njegove komšije znaju. Rečenica “E, šta ćeš JovanA sam sam, inokosan, pa me nagnaše braća i majka.” vjerovatno bi trebala da bude “E, šta ćeš, JovanE, sam sam, inokosan, pa me nagnaše braća i majka.”
Grigorije MMM
Voleo bih da pročitam rezultate naučnog istraživanja koje bi nesumnjivo utvrdilo da li su, ili nisu, robijaši u to vreme imali na raspolaganju toaletni papir. Bojim se da je to bajka.
Препоручујем 23
Sreten Bozic -Wongar
U Beogradu se oko 1955g pricalo kako je nekada Milovan Djilas pisao price. Ocekivalo se u tim predratnim godinama da ce postati dobar pisac.Na nesrecu okrenuo se politici i Komunistickoj partiji sto mu nije nista dobro donelo. Da je ostao veran pisanju citale bi ga generacije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља