Познато је да деца у својим породицама уче разне моделе понашања, да између осталог усвајају начин изражавања осећања. Како већина породица у неком друштву има слична правила, можемо говорити о колективном или културном обрасцу изражавања осећања датог друштва. Такође, можемо се запитати какве су разлике између различитих друштава.

У Европи постоји јасна разлика у начину на који изражавају осећања културе са југа и културе са севера. Док јужњачке културе обележава јасно изражавање осећања, топлина у комуникацији, темпераментност и емотивна блискост, северњачке културе обележава суздржавање у показивању емоција, хладноћа у комуникацији, контролисаност и емоционална дистанца према другим људима.

Иако наш менталитет припада јужњачком емотивном обрасцу у генерацији младих се препознаје тренд усвајања северњачког обрасца. Млади се труде да потискују и суздржавају своје емоције, да не показују да их нешто узбуђује, да остану хладни и дистанцирани. У жаргону се каже да је таква особа „кул”, што долази од енглеске речи cool, хладан, а која је добила додатно значење и да је неко као особа у реду.

Овај тренд усвајања хладнијег, северњачког обрасца као наводно културно супериорнијег, вероватно је последица колективног поистовећивања младих са ликовима и моделима емотивног понашања који нам преко филмова и других медија долазе из севернијих култура. Шта је у основи овог цивилизацијског потискивања емоционалности на које је давно упозорио нобеловац Конрад Лоренц, називајући га „топлотно одумирање осећајности”?

Главна улога изражавања емоција у комуникацији јесте наглашавање важности онога о чему се комуницира. Познато је да људи доживљавају осећања онда када нешто оцењују као важно, тако да изражавањем осећања другима имплицитно поручују важност. Када неко нешто емотивно говори он другима показује да је њему важно то о чему говори. Када родитељ нешто каже детету изражавајући емоцију, било да је то љубав, страх или љутња, он му додатно поручује колико је важна та порука.

Тако га учи да несвесно „чита” туђа осећања и психолошке поруке, развијајући му социјалну интелигенцију. Када је комуникација „ослобођена” емотивне компоненте – када су они који комуницирају „кул” – тада у њој недостаје сигнал о субјективној важности поруке и све постаје равно, тачније, равнодушно.

Не смемо да заборавимо да емотивност није супротност рационалности, јер емоције могу бити и рационалне и ирационалне. Управо кроз изражавање својих емоција и кроз начине на које други одговарају на њих, особа учи да разлучи примерено од непримереног, тако да њена емоционалност сазрева и постаје префињена. Онај ко „замрзне” своја осећања, није у прилици да се развија у емотивном смислу, тако да неизражена осећања остају примитивна и сирова.