уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:05
ИНТЕРВЈУ: ТИХОМИР СТАНИЋ

Плашим се да не изгубимо радост игре

На челу многих позоришних кућа све више је људи без образовања. – Ко у чуда верује тај чуда и ствара. – Истина је најјаче оружје, то учим децу од малена. – Научио сам да напамет цитирам део књиге Иве Андрића „На Дрини ћуприја”, то је мој велики капитал
Аутор: Славко Трошељсубота, 13.05.2017. у 20:30
Тихомир Станић: Уживам у чињеници да сам глумац, само глумац... (Фото: Ж. Јовановић)

Тихомир Станић (56) је позоришни и филмски глумац, али и продуцент.

Члан је ансамбла Атељеа 212. Факултет драмских уметности завршио је на академији у Новом Саду.

Досад је одиграо „мали милион” улога у позоришту, ТВ драмама и филмовима. Четврт века је у браку са Јеленом Мијовић, драмским писцем.

Имају две кћерке: Милену (23), дипломираног филозофа, и Софију (13).

Које улоге посебно памтите?

На мом првом фестивалу са представом „Раванград” Ђорђа Лебовића, у режији Дејана Мијача, нисам добио награду коју сам очекивао. За ту улогу су ме у критикама баш нахвалили и био сам сигуран да ми награда не гине, поготово што се ту додељивало десетак глумачких награда. Тешко сам то преболео, а онда ми је, после пар месеци, пришао један наш професор који је на том фестивалу био председник жирија и рекао ми да сам апсолутно заслужио награду, али да је он инсистирао да је не добијем да се тако млад не бих уобразио! Последица тога је да сам се толико „уобразио” да ми ни једна награда, а годинама после тога добијао сам их готово редовно, никада није ништа представљала! Једноставно сам резистентан и дозвољавам себи да сам судим о резултатима свог рада.

Колико цените свој таленат?

Годинама сам веровао да немам талента, ни за глуму нити за било коју другу уметност и да само вредним радом то могу да надокнадим. Волео сам, у младости, да пијем, банчим по кафанама, јурим за девојкама и откривам живот у граду у који сам дошао из села Шешковићи, код Бањалуке, из кога сам једва чекао да побегнем, а ипак сам био примећен и позван из Новог Сада у ангажман у готово сва београдска позоришта. Годинама касније, схватио сам да ме је само и једино таленат препоручио и одржао у овој професији. Пошто сам сад у годинама кад би било непристојно ослањати се само на таленат, у ситуацији сам да од ране зоре до касно у ноћ радим можда и више од оних политичара који се тиме хвалишу.

Како чувате слободу рада и кретања?

Да не бих зависио од неукуса људи који креирају репертоар у позориштима, телевизији и филму, а последњих година је, захваљујући погубној политичкој клими и културној политици, на челу многих позоришних кућа све више људи без озбиљних критеријума, образовања и добрих намера! Радио сам монодраме, самосталне пројекте, бавио се филмском продукцијом… Пре петнаестак година сам са др Љиљаном Мркић Поповић приредио текст из Андрићевог романа „На Дрини ћуприја”, који у трајању једног школског часа говорим из године у годину све боље. Мислим да је то капитал којим могу обезбедити егзистенцију и захваљујући том уверењу знао сам, без великих потреса, да дам отказ или да узмем неплаћено одсуство и уживам у осећању апсолутне слободе.

Шта мислите о компромисима…

Све најбоље. Ако компромис није подаништво, улизништво, подршка владајућој квазиелити, подршка свакој партији на власти, лицемерно затварање очију пред неправдом и све оно што смо ми уметници дозволили себи кријући се иза виших циљева.

… оптимизму…

Ја сам непоправљиви оптимиста. Свака генерација деце је све лепша и све паметнија и тако ће бити док је света и века.

… искрености…

Истина је најјаче оружје. То учим децу од малена. Не тврдим да ја не лажем, али кад год ми се то догоди, у животу или на сцени, осећам да сам слаб и немоћан. Од лажи се разболевамо, а истина оздрављује. Искреност не цене неискрени јер вам не верују да сте искрени. Мисле да нешто муљате, а искрени људи се препознају и поштују међусобно.

… страху…

Све више се плашим да не изгубимо радост игре јер без те радости нема никаквог смисла ни у позоришту ни у животу!

… и глуми као занату?

Учио сам од великих глумаца. Играо сам и дружио се са највећима. Један од њих Стеван Салајић још у Новом Саду, док сам студирао, учио ме је да је партнер увек у праву. Поверовао сам му. Кад не тражите од партнера, а без партнера не постојите на сцени, да игра како вама одговара већ то што он игра прихватите и на то одговорите, онда су и занат који сте изучили и таленат који се подразумева и радост игре која је неопходна – у потпуној хармонији. И само то допире до публике и оставља онај танани траг у душама због којег има смисла бавити се овим послом. Уживам у чињеници да сам глумац, само глумац!

Шта радите у слободно време?

Верујте ми да не знам ста је та категорија. Или га уопште немам или је сво ово што радим, а ево ноћас ћу лећи у пола три после поноћи и устати у шест ујутро да идем на снимање серије „Пси лају, ветар носи”, а увече имам представу. И тако сваки дан! То је оно што радим у слободно време. Све је то, ипак, мој избор и у свему томе сам и сам слободан.Чиме се поносите, а чега се стидите?

Поносан сам на своју децу. На чињеницу да имам пријатеље. Богате и славне, сиромашне и скрајнуте... Поносим се својом мајком, покојним оцем, браћом… Живима и умрлима. Поносан сам на своју жену и све жене у које сам се заљубљивао... Признајем да сам петнаест година био алкохоличар, али поносим се што сам снагом воље престао да пијем алкохол... Стидим се толико тога и то у толикој мери се стидим да о томе не могу ни да причам!

Како доживљавате разочарења?

Мислио сам да имам пријатеље међу политичарима који су спремни да ми помогну да реализујем филм „Ми смо из Јасеновца”, којем сам посветио десет година живота и због којег сам постао филмски продуцент. Да бих се оспособио за тај подухват снимио сам филмове „Турнеја”, „Непријатељ”, „Фалсификатор”, „Топ је био врео”... Доживео сам потпуни финансијски слом, угрозио егзистенцију породице верујући лажним обећањима и дошао у ћорсокак!

И како вам је било?

Био сам потпуно очајан и без наде да постоји излаз. Захваљујући разговору са старијом ћерком Миленом, која је иначе завршила филозофију и која је анализирала моје мотиве, намере и заблуде, одустао сам од тог филма и живот ми је одједном поново пружио шансу. Разочарање сам, у ствари, претворио у отрежњење и сад као глумац и промотер „Цептер” производа и здравог живота, слутим и видим решење многих проблема које сам себи створио. Политичара и политике се клоним и почео сам озбиљно да зазирем и од оних које сам и волео и веровао им. Живот је, ипак, негде другде. А тај филм ћу снимити кад зарадим довољно пара да га сам финансирам! То можда звучи невероватно, али – ко у чуда верује тај чуда и ствара!

Сви ћемо се, једног дана, смејати свему овоме…

Чему вас учи прошлост?

Из прошлости црпим анегдоте и митоманске приче о сопственим подухватима, па се тако храбрим пред невољама које ме чекају у будућности, па сви ћемо се ми, једног дана, смејати свему овоме.


Коментари1
1f449
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavica Krsmanovic
Veliki pozdrav I podrska dragom kolegi I porodici

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља