Највећа награда је кад наши ученици постану своји људи – говорила је Љиљана Шапер (1930–2016), професорка историје, чији су лик и дело уткани у најлепше успомене и животне лекције из ђачког доба генерацијама којима је предавала у Основној школи „Вук Караџић”.
Више од три деценије радила је у тој школи. Предавала је основцима од 1957. до 1982. године, а до 1989. као директорка, времешну осмолетку из реда ваљаних превела је међу елитне.
Била је и председница Друштва историчара Београда.
После радног века остала је уважена и хваљена. Да је њен животни век потрајао дуже можда би многим колегама, којима је данас поверена улога старатељства над животом школе и деце, могла да помогне да одгонетну чиме се, и без намере, завређује бесмртност у педагошкој историји. Она је знала како се гради ауторитет, осваја пажња, заслужује поштовање, чува достојанство – све оно над чим ламентирају просветни радници данас, бар она већина што истиче обезвређеност професије.
– Нисам имао привилегију да будем њен ђак. Она је студирала са сјајном генерацијом наших историчара међу којима су били академици Сима Ћирковић, Јованка Калић, Момчило Спремић... Имала је најбоље професоре у то време Јорја Тадића, Виктора Новака, Георгија Острогорског и друге величине које остају непревазиђене. У честим разговорима са њом, а дружили смо се у Београду, Атини, Паризу, увек сам могао нешто да научим, не само из историје него и о људима. Дала ми је бескрајно корисне савете. Зрачила је топлином. Стварала је велике људе од несигурних ђака – говори др Душан Батаковић, директор Балканолошког института, о Љиљани Шапер, која је „магнетски ширила љубав према историји”.
Писао је уџбеник историје за седми разред основне школе, памти Батаковић, и мучио се да нађе праву меру између захтева Министарства образовања и онога што деца могу да упију. У више наврата Љиљана га је саветовала: „Пази, неће сви студирати историју, књижевност, права. Неко ће бити пекар или аутолимар, гледај да их не загушиш информацијама”.
Код професорке Шапер, школска година почињала је тако су што ђаци у уџбенику прецртавали оно што „неће” учити, подсећа Даница Поповић, професорка Економског факултета, својевремено Љиљанина ученица.
– Говорила је устанак је устанак, а ми ћемо, да буде лакше, из лекција извући који се како зове, како се и где догодио... Касније смо схватили да је то био тежи начин. Љиљана је нас поштовала. Знала је и колико смо рањиви. Нећу заборавити како је тешила најбољу ученицу у разреду кад је подбацила на тесту и плакала. Пришла јој је и рекла „Имаш други најбољи резултат, то је сребрна медаља, фантастичан успех”, а девојчица је, одједном, постала поносна – присећа се Даница Поповић.
Посебно истиче да је њена генерација била задивљена и лепотом професорке Шапер, личила им је на Џули Ендруз, па су је звали Мери Попинс. Имала је чудну моћ да одржи пажњу на часу, да и најнесташније ђаке на настави научи за сигурну четворку, издваја Игор Блажевић, познатији као Инспектор Блажа, у чијем сећању омиљена наставница живи као „радост живота”.
Врата учионице у којој је професорка Шапер држала час увек су била отворена. Никада није удаљила ученика са часа. Волела је своје ђаке и сараднике, нарочито учитеље. И они не крију да су обожавали њу.
– Имала је, рецимо, ђака који је мало могао, а много хтео. На крају часа питао је да ли је поправио оцену. Љиљана би одговорила потврдно, дала му цвет и казала „Кад порастеш, можда ћеш ти мени дати прави цвет”. После основне дечак је продавао цвеће на пијаци, и сваки пут кад је види истрчавао је да јој дарује букет – не заборавља Мирјана Чубриловић, професорка енглеског језика, некадашња колегиница, заувек пријатељица чувене Љиље.
Љубав према ђацима и школи – темељ задужбине
На једној од прослава Дана ОШ „Вук Караџић” Љиљана Шапер рекла је да је за ту школу вежу успомене које потичу још из породице, јер су њен отац и његова цела породица ту стекли основно образовање.
– Исто тако, мој отац Раша ишао је у ову школу, мама је ту радила 32 године, ја сам завршио први разред – примећује Срђан Шапер, син Радомира и Љиљане Шапер.
Каже да је Љиљана све своје ђаке знала, не по имену, јер њој је било важније да дете зна да га је запамтила као личност. Говорила је да иако се не сећа ко је од њених ученика којој генерацији припадао, сваког зна по очима које су од наставника очекивале не само да их уче, него и да их воле.
– Решили смо да оснујемо фондацију која ће носити њено име, да сачува успомену на моју мајку и омогући да се ураде корисне ствари којима би се и она поносила – најављује Шапер.
